Jevgenij Baranov: Drugi nikada nisu marili za Srbe, pa ni kada se radilo o osiromašenom uranijumu

Signali koji su dolazili od Srba nakon NATO agresije 1999. godine o posledicama bombardovanja osiromašenim uranijumom nailazili su u najboljem slučaju na smeh, "pošto je druge oduvek bilo baš briga za Srbe", kaže za "RIA Novosti" direktor Ruskog doma u Beogradu Jevgenij Baranov, prisećajući se devedesetih godina tokom kojih je prvi put doputovao na Balkan i radio kao vojni dopisnik.

Kako kaže, u to vreme nije se posebno govorilo o negativnim posledicama osiromašenog uranijuma, pošto takav tip municije nije bio previše aktuelan. Razgovori o njemu počeli su da kruže tek nakon NATO agresije, kada su se Srbi suočili sa teškim posledicama po zdravlje.

"Cela ta priča o osiromašenom uranijumu pojavila se malo kasnije. Mislim negde od 2003. godine, 2002... Prva svedočenja i signali pojavili su se od strane lekara, pošto su dijagrami obolevanja počeli da pokazuju neki čudesan rast (obolelih), što je bilo upitno".

U isto vreme počele su da se pojavljuju informacije da posledice po zdravlje ne trpe samo Srbi, već i pojedini NATO vojnici - iz italijanskog kontingenta, koji su u to vreme bili na teritoriji Srbije. Tada je, ističe Baranov, bilo već teže da se ne reaguje na priče o štetnosti osiromašenog uranijuma, jer se radilo o zdravlju NATO vojnika. 

Tek kasnije lokalni stručnjaci su saznali da su SAD koristile isto oružje i u Iraku, i u Bosni i Hercegovini, ali i na drugim mestima, kao i da su Amerikanci imali jasne instrukcije o tome kako treba baratati ovom municijom, o čemu, s druge strane, nisu bili obavešteni ni vojnici iz drugih zemalja NATO-a.

"Niko nikada nije odgovorio na pitanje zašto su Amerikanci bili u specijalnoj odeći na teritorijama koje su bombardovali. Imali su jasna uputstva kako da rukuju vojnom opremom, koju je pogodilo ovo oružje, konkretno (kako da rukuju) srpskom i iračkom (vojnom opremom)", priseća se Baranov, koji danas više godina živi i radi u Beogradu.