Srbija i Balkan
Četvrt veka zločina: Na današnji dan NATO raketa ubila na Torniku trojicu nedužnih mladića
Milankovo telo nađeno je u šumi, raskomadano, na 139 metara od kratera. Telo drugog mladića bilo je na 50 metara od barake, a telo trećeg u ruševinama
Na današnji dan pre 25 godina, u zoru 8. aprila 1999. godine, u četiri sata i 10 minuta, NATO projektil, bomba velike razorne snage, pogodila je ski-centar Tornik na Zlatiboru. Trojica mladića iz susednih sela, Radoje Marjanović (34), Neđo Urošević(31) i Milanko Savić (24) koji su, slaveći Milankov 24. rođendan zanoćili u barakama, ubijeni su na mestu.
Sledećeg jutra, Milankovo telo nađeno je u šumi, raskomadano, na 139 metara od mesta udara, telo drugog mladića bilo je na 50 metara od kratera, telo trećeg, meštani su jedva našli i izvukli ispod metalne i drvene konstrukcije razorene i spaljene barake.
Stravične slike ređale su se tog sunčanog jutra na Torniku. Nesrećni roditelji, prijatelji, komšije pobijenih mladića jedva su među ostacima raskomadanih i ugljenisanih tela prepoznali svoje najmilije. Stari Marko Savić, tada u 74. godini, Milankov deda, raspamećen je šetao među razvalinama koje je ostavila američka raketa.
Gologlav, u rukama je držao zgužvanu šajkaču, tražio je unuka, posle, kad ga je našao, nije mogao da ga prepozna…
"Nije moj Milanko ovako izgledao", u grču je prevalio preko usta, a onda zaćutao dok su mu niz staračke obraze tekle suze i nisu stajale.
Četvrt veka kasnije na Torniku, pod Zlatiborom, ne blede sećanja na teški zločin, na tri ugašene mladosti, smrt trojice nevinih mladića koja je te godine u crno zavila zlatiborski kraj.
"Mog Milanka našli smo ovde među borovima, na 139 metara od mesta gde je pala bomba, ovde mu je bila noga, ovde pola glave", pričao mi je pre koju godinu na Torniku nesrećni Radojica Savić dok smo 8. aprila ujutru obilazili mesto tragedije.
Milanko je, prisećao se otac, trebalo te crne 1999. godine, u jesen da se ženi. Majka mladića poživela je posle još šest godina, onda je nesrećna žena preminula od tuge, odnela u grob veliku ranu na srcu, što nije dočekala unuke od sina.
"Godine prolaze, a meni je sve teže. Rano smo ostali bez roditelja, nismo se razdvajali, da je sreće, da se barem oženio, da danas gledam njegovu decu", svedočila mi je pre koju godinu i Nada Antonijević, sestra Neđa Uroševića.
Ski-cenar na Torniku, u kome su zanoćila trojica mladića, pogođen je 8. aprila 1999. godine raketom "tomahavk". Objekat je bio namenjen za smeštaj sportista, a deo objekta sa 60 kreveta služio je za smeštaj dece. Te noći najpre je u 00.30 napadnut vojni aerodrom u Sjenici, a rekete su razorile farmu krava blizu aerodromske piste.
Četiri sata kasnije sa šest projektila gađan je vojni objekat Katunić na Jadovniku, a u zoru, posle napada na Tornik, kada su sem ski-centra napadnuti i poštanski i televizijski releji na Zlatiboru, napadnut je sa više projektila i aerodrom na Ponikvama.
"Samo je telo Radoja Marjanovića bilo celo, na nogama bele vunene
čarape. Koji sekund pre udara projektila pozvao ga je otac Slavko
i rekao mu: 'Sine bežite, evo aviona, gađaju Tornik.' Verovatno
nije ni stigao da obuje cipele kad je udarila raketa. Dvadesetak
minuta posle nesreće na mesto udara stigla je Radojeva majka, kukala je iz glasa. Ujutru, kad je svanulo došao je i Radojica Savić, Milankov otac, pitao je šta je sa mojim sinom, mi smo ćutali", svedočenje je Milana Đurovića, koji je 1999. godine bio policijski inspektor u Čajetini, zabeleženo posle tragedije.
