Život u getu: Kako izgleda detinjstvo na KiM i zašto je za 10 godina pokrajinu napustilo 10.000 dece?

U periodu od 2013 do 2023. godine na Kosovu i Metohiji je 10.000 dece školskog uzrasta manje, pokazuju poslednja istraživanja.

"Razlozi koje roditelji navode za odlazak sa KiM, pored ekonomskog, su pad u kvalitetu obrazovanja, manjak i nestručnost školskog kadra, bezbednosna situacija, ali i to što njihova deca ne mogu da razvijaju svoje talente i potencijale, što ih navode da potraže mesta sa većim mogućnostima", navela je novinar i komunikolog Marija Vasić iz organizacije Kosovsko Pomoravlje, u čijoj je Humanitarnoj organizaciji juče na Učiteljskom fakultetu u Beogradu organizovana tribina "Neću brigu - hoću igru i knjigu" na kojoj su skupljani novčani prilozi za organizovanje njihove Letnje škole 2024.

Pored nje, na pitanja koji su izazovi u obrazovanju i odrastanju dece u enklavama na KiM i kako se sa njima izboriti, govorili su prof. na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu dr Vera Radović i prof. dr Ranko Rajović, šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru.

Vasić je tom prilikom podelila i pojedina alarmantna zapažanja volontera sa terena u proteklih pet godina.

"Kada je obrazovanje i odrastanje na KiM u pitanju, moramo da uzmemo u obzir da imamo veće i manje srpske sredine, a u enklavama živi tek nekoliko Srba i obično jedno do dvoje dece. Mesta poput Osojana, Goraždavca, Parteša i Gračanice obično imaju stotinu đaka, raspoređenih u nekoliko odeljenja sa po 10 učenika. Ta slika je potpuno drugačija od škola gde jedno odeljenje pohađa dvoje do troje dece, a nekada čak samo jedno dete u celoj školi", navela je je ona u uvodom obraćanju.

Svima njima zajedničko je ograničeno kretanje, nekima na selo, jednu ulicu, a pojedinima samo na svoje dvorište.

"Ta deca nemaju sadržaja poput radionica, školica, sportskih i kulturnih dešavanja i slično, ali im je zajedničko to što ih je svake godine sve manje. 
Naše sudstvo kaže da su najugroženija u tom smislu deca iz planinskih enklava. Ta sela su prirodno izolovana i udaljena od većih srpskih sredina i obrazovanje je tamo drastično drugačije i u odnosu na veća mesta na KiM i još drastičnije od centralne Srbije i Vojvodine", navela je novinarka i članica HO Kosovsko Pomoravlje.

Upozorava da su deca iz južne srpske pokrajine konstantno izložena pritiscima iz medija, da slušaju teme kojima se svakodnevno bave njihovi roditelji, nastavnici, okruženje, te da primaju neverovatan broj informacija sa kojima ne znaju šta će, koja ih zbunjuju i opterećuju, plaše.

A to, nažalost, i te kako utiče na njih. Kako - to skoro da nikog i ne zanima, niti se time iko bavi.

"Predavači su primetili da rade individualne zadatke, pristaju donekle na grupni rad, ali se jako plaše da se istaknu samostalno. Prošle godine su predavači Letnje škole primetili da od 20 dece samo jedno nije imalo problem sa čitanjem, svi ostali imali su teškoće da razlikuju ćirilicu od latinice, sa koncentracijom, odnosom prema radu", rekla je ona.

"Najviše nas zabrinjava što njihovi problemi i način života nisu prepoznati u obrazovnom sistemu. Ona 20 godina žive u pravom getu i samim tim uskraćena su za ceo jedan tok, novine, metodologije koje se primenjuju u ostatku zemlje. Njihove potrebe smo sveli na materijalne, egzistencijalne, na hranu, ranac i svesku, ali mali broj ljudi se bavi pitanjem kako su ta deca, da li su usamljena i odbačena", dodala je Vasićeva.

Ona podseća da školski sistem, iako deo srpskog, na KiM funkcioniše po potpuno različitom režimu.

"Za to je odgovoran i sam sistem i pojedinci koji ga čine i pomažu mu. Za vreme korone smo delili računare, kada je sistem prešao na onlajn nastavu, ta deca nisu imala kompjutere, a mnoga nisu imala ni internet... Ta deca su bila apsolutno bez nastave. Nažalost, neki mališani i u normalnim ulovima u enklava nemaju nastavu. To je najčešće jer izostaje kontrola prosvetnih radnika ili je nemoguće doći na posao zimi zbog loše infrastrukture, puteva...", rekla je ona.

Vasićeva je napomenula i da Srbi u enklavama imaju i problem sa nabavljanjem knjiga, pošto je zabranjeno unošenje srpskih udžbenika KIM.

"Naša deca uglavnom čekaju po tri meseca posle početka školske godine da dobiju školske udžbenike, gubi se kvalitet i kontinuitet nastave. U mnogim mestima naša škola je počela da funkcioniše po privatnim kućama jer su institucije uzurpirane, 20 godina nisu izgrađene nove i imali smo slučaj u selu kod Parkeša, da je u staroj neuslovnoj kući pao krov, instalacije nisu bile u redu i desio se požar. Moglo je da dođe do ozbiljne katastrofe", navodi ona.

Prof. Ranko Rajović na pitanje kako getoizirana sredina bez drugara utiče na sazrevanje i ima li prednosti takav život "kada dete umesto izleta mora da čuva ovce", te kako im pomoći da prevaziđu eventualna ograničenja, kaže da je jedina povoljnost boravak u prirodi.

"Sve ostalo je veliki problem, nemaju knjige, nemaju škole, po jedan učenik u školskom objektu. Nećemo ni pričati da je neophodnost da im se obezbedi pristojan život i sloboda kretanja. Ali ako ih ne spremamo za život, ako nemaju obrazovanje, koje je stub svakog društva, onda će i ona nestati sa KiM za 20 godina", naveo je on i podvukao da za razliku dece iz gradskih sredina, klinci sa KiM imaju više empatije, više se igraju i kreću - što je krucijalno za njihov rast i razvoj.

Prof. Vera Radović komentarisala je iz uloge učitelja kako nije isto predavati pred dvoje ili 30 dece.

"I jedno i drugo je komplikovano i specifično. Optimalan rad je sa 18 do 24 dece, ali je kod nas od Raniluga do Subotice urađena iracionalna racionalizacija sektora pa se radi sa 30 učenika. Mnoge škole u enklavama su ukinute, što znači da su ugasili život! Deci sa KiM nedostaje uticaj vršnjaka koji je važan za razvoj, a ovoj drugoj nedostaje solidarnost", navela je prof. Radović i podvukla da "se deca u petom razredu gube i da je to prelomni trenutak".

Naglasila je da moramo razlikovati vaspitanje i obrazovanje od školovanja.

"Vaspitni deo podrazumeva da detetu priđe emocionalno, socijalno, estetski, ekološki, obrazovanje je vrednost koja im se daje, rast, usavršavanje, solidarnost, empatija i tu su različite potrebe za svakog učenika, a školovanje je isto za sve... Vaspitni deo je najvažniji", zaključila je ona, dok je prof. Rajović naglasio da se autoritet postavlja od malena.

"Nema svađe, ružnih reči pred decom, ako je roditelj pogrešio, učitelj je poslednja istanca da se pomogne detetu. Zajedno smo na istim zadatku".