Srbija i Balkan
Na sudbonosnom putu bez povratka: Od istorijskog dana za Srbiju, do istorijske EU podvale
Uveče, 14. decembra 2015, kad smo otvorili prva EU poglavlja, sa nacionalnih frekvencija zračila je radost, svi su bili puni optimizma, a komšija je ispalio vatromet
Taj 14. decembar 2015. godine, sudeći po sadržaju televizijskih programa emitovanih čitavog dana, bio je jedan od najsrećnijih dana u istoriji Srbije. I novijoj i starijoj. Tog dana, istorijskog 14. decembra 2015. godine, u Briselu je održana Druga nevladina konferencija između Srbije i EU i otvorena su prva dva od 35 pregovaračkih poglavlja – Poglavlje 32 o finansijskom nadzoru i Poglavlje 35 o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.
Dobro se sećam te noći, kao da je sinoć bilo. Radosnih lica srpskih i evropskih dužnosnika, optimizma, toaleta, opšte sreće koja je prosto plavila naciju sa televizijskih ekrana.
"Srbija je našla svoj put! Nismo više u čekaonici, sad smo na širokom drumu prema Evropskoj uniji! Posle decenija čekanja, Srbija se ukrcala u voz koji vodi pravo u Evropsku uniju! Sad više ne hodamo, sad trčimo u evropsku porodicu", treštalo je sa monitora.
Na jednoj televiziji, a ko ne bi zapamtio taj trenutak, rekli su da je Srbija od tog dana "na sudbonosnom putu bez povratka..." Neki evrofanatik u zgradi ispod moje kuće, za vreme dnevnika koji je trajao više od sata i sav bio posvećen otvaranju prvih poglavlja, ispalio je vatromet.
"Ovo je istorijski dan za Srbiju", izjavljeno je te večeri u pomenutom dnevniku.
Na trećoj televiziji rekli su da je "Srbija ovaj dan čekala još od 1804. godine i Karađorđa", da je "važniji od Vidovdana 1914. i 9. maja 1945. godine".
Već sledećeg jutra optimizam je splasnuo, ali samo za nijansu. Tog jutra iz Brisela su javili da će brzina pristupanja Uniji, tj. naš put u Evropu "zavisiti samo od nas", tj. od Srbije. Štampa je objavila i pregovaračku poziciju Brisela za "kosovsko poglavlje br. 35", slavno otvoreno dan ranije. Kad tamo, tek se ujutru kad je svanulo moglo videti, na bezbroj mesta od slova do slova napisano kako kako će naše stvari na evropskom drumu biti rešavane "u skladu sa zakonima samoproglašenog Kosova", pa još da "otvaranje novih poglavlja može biti zamrznuto, a već otvorena poglavlja zatvorena" ako "normalizacija odnosa Srbije i Kosova zaostane za napretkom u drugim oblastima".
Već uveče, kad se narod okupio oko televizora o tome se manje, skoro pa nikako nije govorilo. Na dnevnicima, opet iste toalete, haljine i skupa odela, isti optimizam, isti osmesi, ista radost. Samo što nismo ušli u EU, vrata su širom otvorena, Srbija je na putu koji nema alternativu, već iduće nedelje čeka se pljusak para iz Evrope, evropski fondovi su puni, čekaju samo nas... I još, "mi smo svi nikakvi", ali će "Evropa da da nas dovede u red". Kad uđemo u Evropsku uniju ima svi da budemo sveže obrijani i okupani, a ne kao sad – neošišani, neokupani i zapušteni.
"Voz u koji smo se ukrcali", mogu dakle da zaustave kad god procene da "zaostajemo u normalizaciji odnosa sa Kosovom", i kud ćemo tada, "kad na bespovratnom putu ostanemo na sred pruge, a sa našeg vagona otkače lokomotivu", pitao me je te večeri, na ulici, posle dnevnika, komšija evroskeptik, a ja nisam bio lenj pa sam njegovo pitanje zapisao u jednu sveščicu.
Da se ne zaboravi i da ga podsetim koliko je bio slaboveran kad jednog dana uđemo u EU.
"Hoćemo li pesnicama u prsa što smo uopšte kretali na put bez povratka, ili ćemo zastoj otkloniti tako što ćemo pred EU na kolena. Pre bih rekao da će biti ovo drugo", rekao mi je još komšija, a ja sam, mada sam pomalo sumnjao, tek kasnije shvatio da je on te večeri govorio proročki.
Posle, naveče tog radosnog dana, kad sam se i sam otreznio i malo bolje pogledao, pokazalo se da od one radosti, optimizma, lica punih sreće, svenarodnog oduševljenja koje je zračilo sa TV ekrana, po komšiluku nema ni traga ni glasa.
Niti je, sem komšije sa vatrometom, ko drugi pucao iz lovačke puške kroz prozor, nisu se sa okolnih brda oglasili automati, niti se na ulici igralo užičko kolo, niti su se iz susedstva čuli trubači.
Jedan od komšija pravio je na ulici računicu kako sa dva metra drva da dočeka mart, drugi kako da kupi deci čizme pošto ozbiljan sneg tog 15. decembra 2015. u Srbiji još nije bio pao, treći kako da dočeka i provede Nikoljdan – on na minimalcu žena ne radi. Četvrti se raspitivao kad će pare iz evropskih fondova, pošto u nadnicu može tek na proleće.
U trećim dnevnicima iste večeri, iste slike, ista radost. Sa nacionalnih frekvencija, oni koji su i narednih dana davali izjave, rekli su da su "prezadovoljni", da će i narod biti zadovoljan kad shvati "kakve ćemo sve beneficije dobiti od Evropske unije", koliko već od sutra.
Jedan je rekao da bi narod trebalo da sedne u avione i u vozove i da ide u Češku i Slovačku da vidi kako se živi u Evropskoj uniji i kako su oni prošli. Drugi je dodao da, "čak ako se Unija i raspadne dok mi tamo stignemo", nema veze, u međuvremenu, doslovce je ispričao, sve ja zapisao, "urediće nam zemlju", "naučiće nas pameti", "urediće nam živote", "uvesti pravnu državu i evropske standarde", "naučiće nas kako da se ponašamo", tj. "kako da budemo pravi Evropejci pošto smo prilično zaostali i zatucani".
Tako je to bilo, prisećam se jutros, tih istorijskih dana, 14. i 15, 16. i 17. decembra 2015. godine. Dana, kad smo kretali na put bez povratka.
I, ispostavilo se da su oni koji su tog dana rekli da smo na "bespovratnom putu" bili u pravu. Zaista, evo stigli smo pravo na mesto odakle povratka nema, pravo u ćorsokak, u slepu ulicu. Neki neosetno, dok je nekima dobro puklo preko leđa, prešli smo put od istorijskog dana do istorijske podvale.
Jer, prekjuče su, ako se dobro sećam, objavili da je ono o čemu se godinama kao "šuškalo", a svi smo dobro znali o čemu se radi, istina. Brisel je Srbiji kao zvaničan uslov za prijem u "evropsku porodicu naroda" postavio "priznanje Kosova" kao nezavisne i samostalne države. Za koji dan dokument na tu temu, crno na belo, stići će i zvanično u Beograd.
Ona, gore pomenuta podvala, znači da bi trebalo da Kosovo i Metohiju damo, a da zauzvrat dobijemo – ništa.
Preksinoć kad su na jednoj nacionalnoj frekvenciji objavili kako Kosmet treba da damo za maglu, uzalud sam se smrzavao na terasi, komšija u zgradi ispod, bliže centru grada, nije ispalio vatromet.
