Srbija i Balkan
Američki obaveštajac o Srebrenici: Koliko je zarobljenika zapravo streljano
Šta je istina i koliko je ratnih zarobljenika streljano u Srebrenici? Koliko njih je poginulo, ne samo u borbama sa Vojskom Republike Srpske, već i u međusobnim borbama?
Broj streljanih u Srebrenici znatno je manji od 8.372 – broja koji se trenutno koristi u svrhe manipulacija, kao opšteprihvaćeni narativ Zapada u dokazivanju "genocidnosti" Srba. Oni za ovaj broj kažu da "nije konačan".
Tako američki Radio Slobodna Evropa "dok se čeka glasanje o rezoluciji o genocidu u Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 23. maja", donosi "kratku hronologiju jedinog genocida u Evropi nakon Drugog svetskog rata".
U videu u kojem dokazuju navodni genocid kroz neskriveni antisrpski sentiment, iz RSE kažu da je u noći pre 11. jula "između 10 i 15 hiljada Bošnjaka, većinom muškaraca, noć ranije počelo se okupljati u severozapadnom uglu enklave".
"Odatle su formirali dugu kolonu i započeli marš prema teritoriji pod kontrolom Armije Republike BiH u smeru Tuzle", navodi se u videu RSE.
Dodaje se da "pomoć od UN nisu dobili", a da je "u masovnim egzekucijama, koje su usledile u manje od sedam dana, VRS ubila oko osam hiljada ljudi".
U ovoj brojci od "oko osam hiljada ljudi" i onoj "tačnoj" od 8.372, a "još uvek se traže ostale žrtve genocida" – matematika se ne uklapa, čak ni onima koji rade po tačnim instrukcijama.
RSE odmah daje alibi i za iskopavanje Bošnjaka stradalih u borbama i njihovo sahranjivanje u Potočarima svake godine, pa tako kaže da navodne žrtve streljanja nisu sahranjene u istu ili bar geografski približnu masovnu grobnicu kako bi se "zločin prikrio", već desetinama kilometara dalje. Savršen zločin, zar ne? Osim što savršen zločin ne postoji.
Zaštićeni svedoci i inostrani stručnjaci ruše teoriju "genocida" u Srebrenici
Šta je, zapravo, istina i koliko je ratnih zarobljenika streljano u Srebrenici, a koliko njih je poginulo, ne samo u borbama sa Vojskom Republike Srpske, već i u međusobnim borbama?
U tekstu za "Pečat" pod nazivom "Politička vrednost mezarja u Potočarima", u vreme kada su 2015. godine Amerikanci i Britanci pokušali da izdejstvuju rezoluciju o "genocidu" u SB UN navode se, između ostalog, i svedočenja muslimana koji su direktni učesnici ratnih dešavanja.
"Zaštićeni svedok Haškog tribunala KW-12, bosanski musliman, bivši pripadnik njihove vojske, u svom svedočenju pred Tribunalom otkrio je da je onaj 'relativno mali broj vojnika' o kojem govori američka rezolucija zapravo bila čitava njihova 28. divizija", ukazao je "Pečat" na svedočenje zaštićenog svedoka.
U daljem svedočenju, svedok KW-12 navodi se kako su napustili Srebrenicu, kako je stradao veliki broj muslimana i da su bili naoružani, što se, nekako, baš i ne podudara sa narativom Zapada.
"Na brdu Čumavići se organizuje zbor naroda koji je krenuo sa nama, kada se pravi spisak ljudi koji su vojno sposobni, i dodeljuje im se oružje i municija… Zapamtio sam da nas je 17.500 ljudi stiglo na Buljim. Iz Buljima krećemo ka Tuzli… Srbi počinju da pucaju na nas sa leve i desne strane i iza leđa našoj koloni. Samo začelje kolone se odvaja i mi sporednim putem dolazimo na ulaz u selo Burnice, gde smo videli da su Srbi postavili zasedu i da je dosta i civila i vojnika muslimana poginulo… Moje je zaduženje bilo da napadnem sa ostalima srpsku liniju odbrane ispod tog glavnog puta Zvornik ‒ Milići, preciznije, kod mosta na ulazu u Konjević Polje. Zulfo Tursunović napada iz pravca Nove Kasabe, na udaljenosti od tri kilometra od nas, a ko je napao kroz sredinu, na mostu na Kaldrmici, na glavnom putu za Cersku, ne znam. Mi uspevamo da probijemo srpsku liniju odbrane", navodi se u svedočenju KW-12.
Ovo svedočenje zaštićenog svedoka, bosanskog muslimana, učesnika rata, već otkriva da određeni broj nastradalih nije "grupno streljan", već je na izlazu iz Srebrenice, prema Tuzli, nastradao u borbama sa Srbima i opovrgava tezu RSE i ostalih glasnogovornika Zapada da je reč o nenaoružanoj nejači.
Bili su vojno sposobni muškarci, tvrdio je svedok pod potpunom krivnično-pravnom odgovornošću, i bili su naoružani.
Još jedan deo svedočenja KW-12 ruši tezu o "streljanju civila". Naime, ovaj svedok je objasnio da su u zabuni, očekujući Srbe, oni pucali na Bošnjake, vojsku koja je prolazila sa civilima i sve ih pobili, a da su tek ujutru, kada su došli da pokupe oružje shvatili da je reč o "njihovima".
"Sačekali smo da svane posle napada kako bismo pokupili oružje od ranjenih i poginulih srpskih boraca. Tek tada smo videli da nismo pucali na Srbe, već da je u pitanju Ibro Dudić, vojska iz Kragljivodskog bataljona kao i civili koji su išli sa njegovom vojskom", naveo je KW-12, dodajući:
"Ja nikada nisam tačno saznao koliko je ljudi stradalo, ali je, po nekoj slobodnoj proceni, bilo oko 1.000 stradalih. Ovo zaključujem na osnovu prostora na kojem su ležali leševi, kao i na osnovu broja ljudi iz te kolone uključujući i vojnike i civile koji su stigli do Udrča…"
Dakle, bar 1.000 vojnika i civila bošnjačke nacionalnosti samo u jednoj noći od nekoliko za koje kažu da su "Srbi vršili genocid" nastradalo je od bošnjačke ruke. Svi oni, kao i oni koji su stradali u borbama sa Srbima vode se kao "žrtve genocida".
"Dok je Ibran Mustafić – 'glavni predstavnik stranke SDA za područje Srebrenice', kako ga opisuje KW-12 – i javno ustvrdio: 'Sami smo ubili svojih 1.000 muslimana u Srebrenici.' Prema njegovim rečima, ovi ljudi su ubijeni 'zato što su postojali spiskovi onih koji ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode', a te spiskove je, rekao je, 'pravila srebrenička mafija, usko vojno i političko rukovodstvo' pod komandom Nasera Orića koji je od 1993. godine bilo tamošnji 'gospodar života i smrti'", navodi se u ovom tekstu.
U prilog tvrdnjama zaštićenog svedoka i brojnim drugim svedočenjima učesnika govori i istraživanje američkog obaveštajca Džona R. Šindlera, profesora za pitanja nacionalne bezbednosti na Američkom vojnom koledžu za mornaricu, koje je objavio u svojoj knjizi "Nesveti teror".
Šindler, koji je bio analitičar u američkoj obaveštajnoj službi NSA, polazi od toga da je "Srebrenica napuštena", u smislu da je Naser Orić, bez ikakvog objašnjenja otišao iz Srebrenice i ostavio takozvanu Armiju RBiH "bez efektivnog rukovodstva".
"Novi komandant Ramiz Bećirović bio je bolestan čovek čija je sposobnost da komanduje 28. divizijom u krizi bila ograničena", navodi iskusni američki obaveštajac, dodajući:
"Želja generala Mladića da se obračuna sa 28. divizijom i zauzme Srebrenicu tinjala je iz mnogo razloga, ne samo zbog 'letova na crno' 1995. VRS je bila svesna da su misteriozne letove oružja u Tuzlu pratile misije helikoptera koji su dovozili oružje i municiju u Srebrenicu i obližnju 'zaštićenu zonu' Žepu, još jedan grad koji je držala ABiH i prepun muslimanskih izbeglica. Srbi su ovo videli kao provokaciju i želeli su da prestane tajni dotok oružja u gradove koje nominalno vode UN."
Savet bezbednosti UN je, naime, 6. maja 1993. godine, doneo Rezoluciju 824, kojom je sigurnim zonama proglasio Sarajevo, Tuzlu, Žepu, Goražde, Bihać i Srebrenicu.
Zone je trebalo demilitarizovati, ali one nisu demilitarizovane do kraja rata. Vojnici pod kontrolom Nasera Orića redovno su snabdevani naoružanjem iz vazduha, što je Srbima stvaralo tenziju i strah.
Do ulaska srpske vojske u Srebrenicu i Žepu, među civilima koji su tu živeli, sve vreme su bili vojnici zloglasne tzv. Armije RBiH.
"Ono što je sigurno je da su pripadnici VRS u Srebrenici i okolini ubili čak dve hiljade muškaraca muslimana, uglavnom vojnika. Većinu streljanja izvršile su snage za specijalne operacije 10. diverzantskog odreda, zlokobne jedinice pod kontrolom kontraobaveštajne službe VRS", piše u knjizi Šindler.
To se poklapa sa onim o čemu je RT Balkan već pisao, po svedočenju bivšeg ministra policije Republike Srpske Tome Kovača.
Kovač je za RT Balkan pojasnio kakva je uloga Zapada u masakru, i naveo da je CIA preko 10. diverzantskog odreda VRS i saradnika hrvatske službe, a tada načelnika bezbednosti Glavnog štaba Vojske Republike Srpske pukovnika Ljubiše Beare, namestila Srbima masakr u Srebrenici, kada je streljano oko 2.500 ratnih zarobljenika tzv. ARBiH.
U Srebrenici se nije dogodio genocid, već zločin streljanja ratnih zarobljenika, istakao je tada naš sagovornik.
"Streljanje ratnih zarobljenika nije smelo da se dogodi, ali za to je direktno odgovoran Ljubiša Beara koji je došao i naredio da budu pobijeni, i Petar Salapura koji je za to odredio 10. diverzantski odred", optužio je Kovač.
On je objasnio da je streljanje ratnih zarobljenika tzv. ARBiH isplanirano iz stranih službi, a da su naredbodavci i izvršioci bili njihovi ranije vrbovani saradnici koji su se visoko kotirali u Vojsci Republike Srpske.
Šindler, koji je proveo je skoro deceniju u Agenciji za nacionalnu bezbednost kao obaveštajni analitičar i kontraobaveštajni oficir, ukazuje na okvirne brojke i kaže da je "oko dvanaest hiljada muslimana, mešavina vojnika ABiH i izbeglica, pokušalo je da se probije 11. jula uveče, krenuli su severozapadno ka Tuzli, na svoje linije".
"Ovo nije bila kolona nenaoružanih civila, već skup zbunjenih i očajnih muslimana predvođenih naoružanim trupama. Nakon šest dana mučnih zaseda i vatrenih obračuna, preživeli su počeli stizati do linija ABiH. Otprilike polovina onih koji su krenuli iz Srebrenice u odiseju dugu pedeset milja stigla je na sigurno, a male grupe izgubljenih begunaca su se nedeljama provlačile do Tuzle. Ostali su poginuli na putu, većina ih je oborena mitraljezom VRS-a i artiljerijskom vatrom", piše američki obaveštajac, ističući:
"Iako je među beguncima u kolonama bilo mnogo civila, ovo opet nije bio genocid kako se obično shvata. Za Srbe je ovo bila borba, ali jednostrana i beznadežna za muslimane koji su se opredelili za proboj iz napuštene enklave."
Glasanje za rezoluciju o navodnom genocidu u Srebrenici izmešteno je iz Saveta bezbednosti UN u Generalnu skupštinu, pravila su promenjena, a tradicionalni prijatelji Srba – Kina i Rusija više nemaju mogućnost da ulože veto i spreče bacanje ljage genocidnosti na srpski narod.
Kada se sve nelogičnosti uzmu u obzir, ne treba ni da čudi potreba Zapada da se usvajanje ove rezolucije ubrza, a mnoge države "pritisnu" da glasaju "za". Istina polako izlazi na videlo i mit o "genocidu" u Srebrenici neće još dugo biti održiv. Glasaće se u UN za manje od 24 sata, a otkrivanjem istine, srpski narod već je pobedio.
