Svet
Potsdamska konferencija 1945: Poslednji sastanak "Velike trojke"
Na Konferenciji u Potsdamu već su postajale očigledne hladnoratovske podele, koje će završiti podelom na zapadni i istočni blok. Neposredno pre konferencije, Čerčil je od britanskog Generalštaba zatražio da razradi planove za nastavak rata, koji je uključivao i poražene nemačke divizije
Tokom Konferencije na Jalti, u februaru 1945. sovjetski vođa Staljin, britanski premijer Čerčil i američki predsednik Frenklin Ruzvelt dogovorili su se da se sastanu neposredno posle kapitulacije Nemačke, kako bi odlučili o posleratnim granicama u Evropi.
Konferencija u Postdamu bila je poslednja konferencija "Velike trojke", a na njoj su već postale očigledne hladnoratovske podele, koje će završiti podelom na zapadni i istočni blok.
Konferencija u Postdamu, koja je održana od 17. jula do 2. avgusta 1945, ostala je upamćena i po tome što je na njoj 24. jula Truman održao sastanak sa Staljinom, koga je američki predsednik obavestio da su SAD 16. jula 1945. uspešno detonirale prvu atomsku bombu. To je trebalo da zaplaši sovjetsko rukovodstvo.
Međutim, Staljin se na sastanku odlično držao, jer je već raspolagao sa informacijama koje je prethodno dobio od sovjetskih obaveštajnih službi.
Najmračnija tajna Vinstona Čerčila
Konferenciji u Potsdamu neposredno su prethodio je plan o nikad sprovedenoj operaciji "Nezamislivo", koji je izradio Glavni štab britanske vojske, po naređenju samog Čerčila. Plan je predviđao nastavak rata, koji je trebalo da započne iznenadnim vojnim napadom zapadnih saveznika na Sovjetski Savez. Prema Čerčilovoj zamisli, u snage novih "zapadnih saveznika" trebalo je da budu uključene i već poražene nemačke divizije, koje bi bile ponovo opremljene i naoružane.
U planu se detaljno razrađuje ideja o frontu protiv Sovjetskog Saveza, koji bi se protezao na široki potez između Hamburga i Trsta. Plan je za početak predviđao angažovanje 64 američke, 35 britanskih, četiri poljske i 10 nemačkih divizija, uz podršku oko 6.700 lovaca i 2.500 bombardera. Zapravo, to je bio Čerčilov plan za treći svetski rat.
Početak operacije "Nezamislivo" bio je predviđen za 1. jul 1945. Ovo predstavlja jednu od najmračnijih tajni ne samo nekadašnjeg premijera Čerčila i britanske vojne komande, već i čitavog američkog rukovodstva, uključujući i Trumana, koju je opisao britanski istoričar Džonatan Voker, u knjizi pod naslovom "Operacija Nezamislivo. Treći svetski rat: Britanski plan za napad na Sovjetski Savez".
Prema tada tajnim dokumentima iz samog britanskog Generalštaba, pravi cilj Operacije "Nezamislivo" bio je da se "SSSR-u nametne volja Ujedinjenog Kraljevstva i SAD".
Britanska vlada je dugo odbijala da potvrdi postajanje ovog tajnog dokumenta, koji je konačno deklasifikovan 1998. godine, pod nazivom "Operacija nezamislivo", u Pablik rikords ofis (PRO), sa referencom CAB 120/691. Istoričar Voker je komentarisao pojavljivanje ovog dokumenta sledećim rečima: "Očigledno je da je tada Kabinet verovao da je Hladni rat završen i da Rusija neće biti uznemirena što smo mi (Britanci) planirali napad."
Zašto ovaj plan nikad nije sproveden? Komandanti britanskog Generalštaba su zaključili da je napad neizvodljiv zbog ogromne nadmoći u ljudstvu i opremi Crvene armije nad ujedinjenom britanskom, američkom i nemačkom vojskom u Evropi.
Šta uraditi sa Nemačkom
Nemačka je bila poražena i bezuslovno je kapitulirala 8. maja 1945, devet nedelja pre Konferencije u Potsdamu. Jedna od glavnih tema konferencije u Potsdamu bila je šta saveznici treba da urade sa Nemačkom.
Konferencija na Jati definisala je konture sveta nakon Drugog svetskog rata. Sa Konferencije u Postdamu, uprkos ranijem dogovoru, prema kome su učesnici trebalo da budu Staljin, Ruzvelt i Čerčil, otpala su dvojica: najpre već bolesni Ruzvelt, koji je umro 12. aprila, koga je zamenio potpredsednik Hari Truman.
Drugi je bio Čerčil, čija je Konzervativna stranka poražena na izborima, na kojima su pobedili Laburisti, zbog čega je Čerčil napustio Postdam, a na njegovo mesto je došao novoizbrani premijer Klement Atli.
Na Konferenciji u Potsdamu saveznici su postigli dogovor o nastavku zajedničkog rata na Pacifiku, protiv Japana, ali je izostao konsenzus oko pitanja posleratne obnove na evropskom kontinentu.
Na Jalti, Staljin je zatražio velike posleratne reparacije od Nemačke, od kojih bi Sovjetskom Savezu pripala polovina. Ruzvelt je ranije na Krimu prihvatio ovaj zahtev, ali su ga u Potsdamu odlučno odbacili Truman i državni sekretar Džejms Berns. Konačno je odlučeno da dotadašnji saveznici mogu da zatraže reparacije samo iz svoje okupacione zone.
Na konferenciji u Potsdamu, Nemačka je konačno podeljena na četiri okupacione zone. Takođe, saveznici su potvrdili status Nemačke kao "demilitarizovane i razoružane zone."
Prema protokolu Konferencije, trebalo je da dođe i do "potpunog razoružanja i demilitarizacije Nemačke". Nemačka industrija, koji se mogla koristiti u vojne svrhe, trebalo je da bude demontirana, a iz Nemačke je trebalo da budu eliminisane i sve nemačke, vojne i paravojne snage.
Osim toga, u Nemačkoj je trebalo da budu ukinuti svi diskriminatorni zakoni iz nacističkog perioda, a svim Nemcima koji bi mogli biti odgovorni za ratne zločine da se sudi pred sudom za ratne zločine. Ni to nije ostvareno u potpunosti, jer će se mnogi visoki oficiri Vermahta kasnije naći na istaknutim položajima u NATO-u i zapadnim obaveštajnim službama.
Mnogi visoki oficiri Vermahta nakon rata su prvo služili u vojsci Zapadne Nemačke, da bi kasnije došli i do rukovodećih položaja NATO struktura u Evropi.
Verovatno najpoznatiji je Adolf Hojzinger, koji je za vreme rata, od 1940. do 1944, bio Hitlerov načelnik Generalštaba. Zapaženu ulogu je igrao u planiranju Hitlerovih pohoda na Poljsku, Norvešku, Dansku i Francusku, da bi 1961. došao na mesto predsedavajućeg u Vojnom komitetu NATO-a.
Hans Špajdel bio je jedan od posleratnih osnivača Bundesvera i među ključnim figurama Zapadne Nemačke na početku Hladnog rata. Od 1957. do 1963, bio je glavnokomandujući kopnene vojske NATO-a u centralnoj Evropi.
Jedna od poslednjih kontroverznih tema na Potsdamskoj konferenciji bila je revizija nemačko-sovjetsko-poljskih granica. Poljska je u zamenu za teritorije na istoku dobila veliki deo nemačke teritorije na zapadu i smesta je počela da proteruje nemačke naseljenike. Britanci i Amerikanci su se sa tim složili, ograđujući se jedino izjavom da "svako premeštanje stanovništva treba izvršiti na human način."
