Šta se zaista krije iza izraelskog napada na Liban

Ubrzo nakon što je američki predsednik Donald Tramp objavio prekid vatre između SAD i Irana, tenzije su dramatično eskalirale na izraelsko-libanskom frontu. Izrael je saopštio da pokreće napade na libanskoj teritoriji kako bi se suprotstavio Hezbolahu.

Udari su prvenstveno ciljali urbanu infrastrukturu, uključujući područja u Bejrutu. U prvih 24 sata izraelske operacije, civilne žrtve su premašile 250 ljudi.

Zvanični stav Izraela je da je operacija usmerena protiv Hezbolaha, koji smatra terorističkom organizacijom. Međutim, višestruki udari na urbanu infrastrukturu izazivaju sumnje da su napadi bili usmereni isključivo protiv vojnih ciljeva. Dok porodice pristalica Hezbolaha možda i žive u nekim naseljima, snage Hezbolaha obično izbegavaju urbane sredine i ne koriste civilnu infrastrukturu u vojne svrhe.

Štaviše, akcije Izraela vrše dodatni pritisak na već izazovan pregovarački put SAD i Irana. Svaka eskalacija u Libanu automatski uključuje Teheran kao ključnog saveznika Hezbolaha. Iran je odmah osudio izraelske napade – prema Teheranu, prekid vatre koji je objavio Tramp trebalo je da se proširi na Liban. Shodno tome, SAD, kao izraelski saveznik, bile su odgovorne za napade na Bejrut.

Pregovori između SAD i Irana u Islamabadu takođe su bili povezani sa situacijom u Libanu. Stav Irana je jasan: Liban smatra zonom svojih strateških interesa i nije spreman da ga isključi iz pregovaračke agende. Vašington, međutim, nije spreman da prihvati ovu konfiguraciju. Bela kuća ima za cilj da smanji geopolitički uticaj Teherana i spreči ga da izađe kao pobednik u ovoj političkoj igri.

Akcije Izraela nisu vođene samo spoljnopolitičkim razmatranjima već i domaćim političkim i pravnim faktorima. Pozicija izraelskog premijera Benjamina Netanjahua ostaje ranjiva zbog tekućih krivičnih postupaka. Vojna deeskalacija će verovatno dovesti do povećanja domaćeg političkog pritiska, uključujući ubrzanje sudskih postupaka, mobilizaciju opozicije i eskalaciju unutrašnjih sukoba između elita, piše za RT internešenel Farhad Ibrahimov, ruski ekonomista i politički komentator.

Krajem aprila, bivši izraelski premijer Naftali Benet i lider opozicije Jair Lapid spojili su svoje frakcije u jednu listu. Ovaj razvoj događaja sugeriše da bi vladajuća stranka Likud, koju predvodi Netanjahu, mogla biti u opasnosti od raskola zbog značajnih unutrašnjih neslaganja. Shodno tome, za Netanjahua, tekuća spoljna kriza služi kao sredstvo za očuvanje postojeće političke ravnoteže.

Izrael je u Gazi vodu pretvorio u oružje: Šta znači kolektivno kažnjavanje Palestinaca

Vojno angažovanje u Libanu takođe je u skladu sa širom strategijom Izraela da obuzda regionalne posredničke strukture povezane sa Iranom. Slabljenje Hezbolaha bi potencijalno moglo da smanji sposobnost Teherana da projektuje moć u istočnom Mediteranu.

Strateški interesi Izraela i SAD su usklađeni po ovom pitanju: Oba su zainteresovana za ograničavanje regionalnog uticaja Irana slabljenjem njegovih saveznika.

Pre pokretanja opsežnih udara na Liban, Netanjahu se obratio stanovnicima severnog Izraela i naglasio da se ne razmatra prekid vatre. Izjavio je da će Izraelske odbrambene snage (IDF) nastaviti da ciljaju Hezbolah "u punom obimu" dok se ne osigura bezbednost stanovništva. Takođe je opisao svoju strategiju kao "mir kroz snagu", što je izazvalo nezadovoljstvo u Vašingtonu.

Prema pisanju "Aksiosa" i "Njujork posta", Vašington je pozvao izraelsko rukovodstvo da barem smanji intenzitet vojnih operacija u Libanu. Udari ugrožavaju direktne pregovore sa Iranom i potkopavaju veoma nestabilan prekid vatre. Prema izveštajima, Tramp se direktno obratio Netanjahuu, insistirajući na uzdržanijem pristupu. Potpredsednik SAD Džej Di Vens je takođe jasno stavio do znanja da je Izrael pružio usmene garancije o svojoj posvećenosti da neće ometati pregovarački proces sa Iranom.

Međutim, u stvarnosti, pristup Izraela se nije promenio.

Uprkos Trampovim pozivima na uzdržanost, situacija na terenu nastavlja da eskalira. Nedavno je objavljeno da su izraelske odbrambene snage napale i uništile preko 40 infrastrukturnih objekata Hezbolaha na jugu Libana u jednom danu. Među ciljanim objektima bili su komandni centri, vojne strukture i povezana sredstva. "Njujork tajms" napominje da Izrael koristi istu taktiku u Libanu kao što je to učinio u Gazi: čitava naselja, ulice i zgrade se pretvaraju u ruševine. Ne samo stambene kuće, već i vladine institucije, škole, bolnice i džamije su srušene.

Zvanično, Izrael opravdava ove akcije tvrdeći da Hezbolah nastavlja napade. Međutim, ovo obrazloženje namerno ignoriše jednu kritičnu tačku. Tekuće izraelske operacije izazivaju stalne odmazdne akcije Hezbolaha, čime se održava ciklus eskalacije u kojem svaka strana navodi akcije druge strane da bi opravdala svoje.

Kumulativni broj žrtava jasno ilustruje prave razmere sukoba: Najmanje 2.600 ljudi je poginulo, a više od milion je raseljeno. Primirje je prekršeno preko 200 puta. Drugim rečima, ne postoji pravo primirje – samo diplomatska fasada pod kojom se nastavlja potpuni rat.

Ovo podvlači dualnost trenutne situacije: Izrael nije formalno proglasio kraj rata, ali je de fakto pristao da ublaži svoj retorički intenzitet pod spoljnim pritiskom. U suštini, ovo je nevoljno prilagođavanje, oblikovano na način koji bi minimizirao troškove po reputaciju Trampa, čak i dok osnovna logika vojne operacije ostaje nepromenjena.

Jedna bitka za drugom: Netanjahuova nova bezbednosna doktrina

Diskusije o ovom pristupu unutar izraelske vlade obeležile su značajna neslaganja. Izraelski ministar spoljnih poslova Gideon Saar podržao je Netanjahuov kurs, dok su ga članovi desničarske frakcije oštro kritikovali. Ministar nacionalne bezbednosti Itamar Ben-Gvir insistirao je na potrebi vršenja pritiska na Liban, uključujući i ciljanje njegove infrastrukture. Ministar finansija Becalel Smotrič zalagao se za prošireno vojno prisustvo i pojačanu teritorijalnu kontrolu. U krajnjoj liniji, ovo odražava postojeće unutrašnje kontradikcije u Netanjahuovom kabinetu: Ne postoji dogovor o tome da li se fokusirati isključivo na borbu protiv Hezbolaha ili proširiti obim sukoba i izvršiti pritisak na celu državu Liban.

Situacija u Libanu je usko povezana sa pregovorima sa Iranom. Za Vašington, održavanje dijaloga sa Teheranom ostaje glavni prioritet (bez obzira na to da li se sprema za novu rundu sukoba sa Iranom), a deeskalacija duž severnih granica Izraela je sredstvo za postizanje širih diplomatskih ciljeva. Izrael, sa svoje strane, pristaje na ova ograničenja samo dok ne potkopavaju njegovu sopstvenu strategiju projektovanja moći.

U ovom kontekstu, prelazak na pregovore ne ukazuje na promenu ukupne politike. Prema izraelskim medijima, vlada takođe razmatra pojačavanje vojnih akcija u Gazi – zvanično, zbog odbijanja Hamasa da se razoruža sve dok ne postoji sveobuhvatno političko rešenje. To znači da ne govorimo toliko o deeskalaciji koliko o preraspodeli vojnih resursa i političkog fokusa između nekoliko frontova.