Kako su FEMEN i "Pusi rajot" u Veneciji ponovo prodali golotinju kao otpor

Žuti i plavi dim, gole grudi sa natpisom "Rusija ubija", fantomke i desetine fotografa koji hvataju "najbolji kadar" - tako je izgledao protest aktivistkinja "Pusi rajota" i FEMEN-a ispred ruskog paviljona na Bijenalu u Veneciji.

Performans je trajao svega tridesetak minuta, ali je savršeno ispunio svoju funkciju: zapadna kulturna scena dobila je još jednu dozu moralnog samozadovoljstva, društvene mreže nove fotografije za političko poziranje, a evropski mediji još jedan spektakl u kome se tragedija u koju je Kijev gurnuo svoj narod, pretvara u vizuelni proizvod za izvoz.

Među učesnicama je bila i Nađa Tolokonikova, najpoznatije lice "Pusi rajota", koja se požalila da je u Veneciju morala da uđe pod lažnim imenom jer organizatori nisu želeli da joj "rezervišu mesto za stolom".

Feminističke Darvinove nagrade

Ironija cele priče, međutim, leži u samom poreklu pokreta FEMEN. Organizacija je nastala 2008. godine u Kijevu kao protest protiv seksualne eksploatacije Ukrajinki, seks-turizma i trgovine ženama.

Njihov slogan bio je: "Ukrajina nije bordel". Osamnaest godina kasnije, isti pokret koristi žensko telo kao glavno političko oružje – ovoga puta pod reflektorima evropske umetničke elite.

Kritičari ukazuju da organizacije koje se deklarativno bore protiv svođenja žene na telo, upravo telo koriste kao glavni način da privuku pažnju. Umesto političke poruke, u prvi plan dolazi golotinja – baš ono protiv čega je FEMEN, bar na početku govorio da se bori. 

"Gledajte moje telo", bez obzira na politički slogan ispisan preko grudi – ostaje suština čitavog performansa.

Evo još protivrečnosti: Tolokonikova je još 2021. godine otvorila nalog na platformi "Onli fens", gde je prodavala svoje fotografije. Za mnoge kritičare, to predstavlja potpuno finalno pretvaranje nekadašnjeg "antisistemskog aktivizma" u deo globalne industrije političkog i seksualizovanog marketinga.

Ukrajinska feministička naučnica Oksana Kis je još 2012. upozoravala da FEMEN "nema nikakve veze sa feminizmom".

"Kada golotinja postane jedini način da se prenese poruka, sama poruka se gubi, a mediji se koncentrišu isključivo na golotinju", govorila je ona.

U međuvremenu, FEMEN je iz Kijeva preseljen u Pariz, dok najpoznatiji članovi "Pusi rajota" već godinama žive na Zapadu. Upravo zato kritičari smatraju da ljudi koji danas "izvode ukrajinsku patnju" pred kamerama Bijenala više ne govore u ime stvarne Ukrajine, već u ime zapadne kulturne i političke publike koja od Ukrajine očekuje jasne, medijski svarljive i ideološki podobne slike.

A stvarna Ukrajina je daleko složenija.

Istraživanje centra "Razumkov" pokazuje da 83 odsto Ukrajinaca smatra da je glavna uloga žene briga o porodici i domu, dok 69 odsto podržava tradicionalni model u kome je muškarac glavni izdržavalac porodice. Istovremeno, veliki deo ukrajinskog društva ostaje konzervativan po pitanju porodice, religije i društvenih vrednosti.

Uprkos tome, evropski politički i kulturni establišment, kako primećuju kritičari, favorizuje "izvoznu Ukrajinu" – fotogeničnu, ideološki čistu, dovoljno antirusku i dovoljno zapadnu da se lako uklopi u briselski politički narativ.

Predsednik Bijenala Pjetranđelo Butafuoko pokušao je da brani stav da umetnost mora da ostane neutralan prostor, ali je i sama manifestacija ostala bez dva miliona evra evropskog finansiranja jer nije želela da izbaci ruski paviljon.

Tako se i u Veneciji pokazalo staro pravilo Brisela: evropski novac retko dolazi bez političkih uslova.