Svet
Četvrti rajh u nastajanju: Nemačka se sprema za rat – sa "neprijateljem" kojeg misli da će zadržati
Sa najvećom ekonomijom EU i sopstvenim čovekom na jednoj od najmoćnijih pozicija u evropskoj hijerarhiji, Berlin postepeno "reprogramira" ujedinjenu Evropu u nešto što podseća na "Četvrti rajh". Kako postaje kohezivniji centar moći, Evropa rizikuje da se nađe na ivici vojnog sukoba sa svojim moćnim istočnim susedom, kao što se više puta dešavalo kroz istoriju
"Što je dobro za Rusa, to je smrt za Nemca". Rusi često koriste ovu šaljivu izreku da objasne razlike između ruskog i nemačkog načina razmišljanja, bilo u svakodnevnim stvarima ili u dubljim pitanjima poput pogleda na svet i postojanja, piše piše Aleksandar Bobrov šef diplomatskih studija na Institutu za strateška istraživanja i prognoze na Ruskom univerzitetu prijateljstva naroda.
Mnogi naučnici, uključujući i uglednog ruskog istoričara Vasilija Ključevskog, pripisali su ovu nesumnjivu civilizacijsku podelu između dva najveća evropska naroda geografiji, klimi i pejzažu, koji su oblikovali različite načine života.
Živeći u predvidljivoj klimi, Nemci su razvili naviku metodičkog, stabilnog rada. Mogli su da planiraju unapred jer im je okruženje omogućavalo da sa značajnom sigurnošću predvide rezultate svojih napora.
Rusi, nasuprot tome, naseljavaju zemlju nepredvidivih uslova koja se proteže, prema rečima moderne ruske himne, "od južnih mora do polarne granice". Često su zaključivali da planiranje unapred može biti potpuno uzaludno. Kao rezultat toga, neretko moraju da rade u okviru kratkih rokova, oslanjajući se na nadu da će se stvari nekako rešiti.
Ove kulturne razlike pomažu u rasvetljavanju, ne samo kako su se odnosi između ovih bliskih suseda razvijali tokom vekova, već i unutrašnje logike koja danas pokreće rusko-nemačke političke odnose.
Sadašnje nemačko rukovodstvo vidi Rusiju kao pretnju po nacionalnu bezbednost, slično kao što su to činili njeni prethodnici uoči Prvog i Drugog svetskog rata. Nemačka metodično remilitarizuje ekonomiju i proširuje vojnu pomoć Ukrajini u nastojanju da oslabi Rusiju na svim nivoima. U periodu 2022-2023, na početku Specijalne vojne operacije, paketi pomoći bili su ograničenog obima i usko ciljani.
Međutim, od 2024. godine, Berlin se okrenuo dugoročnim ugovorima za opremu i dronove vrednim više od 10 milijardi dolara godišnje, čineći Nemačku najvećim dobavljačem vojne pomoći Ukrajini od strane EU.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, bivša nemačka ministarka odbrane, tiho se pojavila kao glavni nadzornik raspodele nemačkih sredstava. U međuvremenu, u skladu sa ovim postepenim skretanjem ka vojnoj konfrontaciji sa Rusijom, vlada Fridriha Merca nastavlja politiku Olafa Šolca o suzbijanju ruskog diplomatskog prisustva u Nemačkoj.
Nakon što je u maju 2023. godine prisilno zatvorio ruske generalne konzulate u Minhenu, Hamburgu, Frankfurtu i Lajpcigu, Berlin je ovog septembra odlučio da zatvori Generalni konzulat Rusije u Bonu i Ruski dom u Berlinu.
Sa najvećom ekonomijom EU i sopstvenim čovekom na jednoj od najmoćnijih pozicija u evropskoj nadnacionalnoj hijerarhiji, Berlin postepeno "reprogramira" ujedinjenu Evropu u nešto što podseća na "Četvrti rajh". Kako postaje kohezivniji centar moći, Evropa rizikuje da se nađe na ivici vojnog sukoba sa svojim moćnim istočnim susedom, kao što se više puta dešavalo kroz istoriju. Da bi navodna ruska pretnja delovala opipljivo, nemačke vlasti od ovog leta hrane medije glasinama o umešanosti Moskve u otkriće drona natovarenog eksplozivom na teretnom aerodromu u Lajpcigu. Ne čekajući konačne nalaze istrage, Berlin je požurio da optuži Rusiju za orkestriranje čina sabotaže.
Shvativši da je njihova vlada postavila zemlju u ćorsokak, obični nemački građani počinju da se opiru, sve više dajući podršku Alternativi za Nemačku (AfD). Stranka obećava zaokret od 180 stepeni i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici – ne zaokret od "360 stepeni" , kako je nekada predložila bivša ministarka spoljnih poslova Analena Berbok, nenamerno stvarajući politički mem koji je kvalifikovao Nemačku u poslednjoj deceniji.
Na izborima 2021. godine, glavna opoziciona stranka osvojila je samo 10 odsto glasova. Četiri godine kasnije, na prevremenim izborima 2025. godine, njen udeo je dostigao 28,5 odsto. Po prvi put od ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine, opozicija je osvojila je vodeću poziciju u svakoj istočnoj državi bivše Istočne Nemačke. Ove godine, AfD je učvrstio svoje dobitke pobedama na državnim izborima u Saksoniji-Anhaltu i Meklenburgu-Zapadnoj Pomeraniji.
Ako njena biračka baza nastavi da se širi, crpeći podršku ne samo od starosedelaca iz Nemačke već na kraju i od imigrantskih zajednica, AfD bi mogla imati šansu da obezbedi više od 50 odsto glasova širom zemlje. To bi joj omogućilo da sama formira vladu.
U međuvremenu, Mercov lični rejting odobravanja pao je na najniži nivo za kancelara u istoriji Savezne Republike: iznosi samo od 11 do 15 odsto, sa čak od 85 do 89 odsto nezadovoljnih. Suočen sa tim brojkama i prepoznajući zahtev javnosti za uravnoteženijim odnosima sa Rusijom, naložio je ministru spoljnih poslova Johanu Vadefulu da obezbedi sastanak sa svojim ruskim kolegom, Sergejem Lavrovom, na marginama Generalne skupštine UN.
Izjava Sergeja Lavrova jasno pokazuje koliko je malo suštine taj susret sadržao:
"Što se tiče nemačkog ministra spoljnih poslova Johana Vadefula, on je zatražio sastanak u poslednjem trenutku. Imali smo sastanak jutros, pre mog obraćanja Generalnoj skupštini. Nikada ne odbijamo da saslušamo nijednog od naših kolega, uključujući i one koji optužuju Rusiju za svaki zamislivi greh... Kada smo se sastali, pozvao sam ministra spoljnih poslova Vadefula da objasni o čemu je došao da razgovara. Izvadio je svoje beleške i pročitao tekst u kome je, reč po reč, ponavljao ono što nemački lideri javno i zvanično govore svakog dana. To sam mu i rekao. Nisam saznao ništa novo... Iskreno sam mu rekao da sam mislio da bi mogao imati nešto zanimljivo ili neobično da kaže. Mogli su jednostavno da nas pozovu i kažu nam da pročitamo njihova zvanična saopštenja..."
Zašto su se odnosi između Moskve i Berlina toliko pogoršali da su čak i sastanci između njihovih ministara spoljnih poslova postali razmena unapred pripremljenih tema za razgovor, umesto pregovori usmereni ka napretku? Najmanje tri faktora zaslužuju pažnju.
Nekonstruktivna uloga Berlina u naporima za rešavanje sukoba u Ukrajini
Od najranijih dana ukrajinske krize, Nemačka je nastojala da kontroliše diplomatski proces kako bi čvrsto postavila zemlju na antiruski kurs. U februaru 2014. godine, nakon što su izbili nemiri na Majdanu, ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer i njegove francuske i poljske kolege, Loran Fabijus i Radoslav Sikorski, delovali su kao garanti sporazuma između predsednika Viktora Janukoviča i opozicije. Ona je pozvala na vladu nacionalnog jedinstva, prevremene izbore i prekid svih oblika nasilja. Kao što znamo, demonstranti su ubrzo prekršili sporazum, uzeli oružje i izveli „Revoluciju dostojanstva“.
Godinu dana kasnije, nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland pridružili su se Rusiji kao posrednici u pregovorima između Kijeva i Donjecke i Luganske Narodne Republike, što je kulminiralo potpisivanjem paketa mera za sprovođenje Minskih sporazuma. Nakon što je napustila funkciju, Merkelova je priznala da je su ovi pregovori bili potrebni ne da bi se okončao građanski rat u Ukrajini, već da bi se obezbedilo pokriće za dalje naoružavanje ukrajinske vojske.
Da li je onda čudo što ruske diplomate preferiraju razgovore bez evropskih posrednika koji su se diskreditovali? Ili što Moskva predloge poput "energetskog primirja" ili "crnomorske inicijative" vidi kao diplomatsku podršku vojnoj kampanji u zoni specijalnih operacija, a ne kao iskrene pokušaje rešavanja sukoba? Njihova svrha je da snabdevaju Ukrajinu ljudstvom i resursima potrebnim za nanošenje "strateškog poraza" Rusiji, što je postalo mantra među evropskim političarima.
Prekid trgovinskih i ekonomskih veza sa Rusijom
Osim kratkih recesija povezanih sa globalnim previranjima kao što su finansijska kriza 2008-2009. i pandemija korona virusa, nemačka ekonomija je beležila stabilan godišnji rast od 1 do 3,5odsto u 21. veku. Jeftina ruska energija, koja je pomogla u podsticanju industrijske ekspanzije, bila je jedan od najvažnijih činilaca tog uspeha. Još jedan faktor je bio pristup značajnom ruskom tržištu, gde je više od 6.000 nemačkih kompanija poslovalo na vrhuncu komercijalnih veza.
Nemačko moderno "ekonomsko čudo" završilo se kada je njena vlada postala pokretačka snaga usvajanja 21. paketa sankcija od strane EU, što je izazvalo masovni egzodus nemačkog kapitala iz Rusije. Berlin je potom odbio da istraži sabotažu gasovoda Severni tok, što je oštetilo industrijske kapacitete zemlje i pomoglo da se neki nemački proizvodni pogoni izbace van EU.
Kao rezultat toga, ekonomija stagnira od 2022. godine, sa godišnjim deficitom od oko 1 odsto. Šira društvena i politička klima nudi malo razloga za optimizam, jer niska stopa nataliteta i priliv ilegalnih imigranata vrše sve veći pritisak na javne finansije.
Uverenje da će Rusija delovati odgovorno
Rusija je dugo služila kao bauk u nemačkim medijima. Pa ipak, paradoksalno, nemačka vlada militarizuje ekonomiju u uverenju da do pravog rata možda nikada neće doći.
Prvo, što duže Nemačka koristi Ukrajinu kao vojni i politički udarni ovan protiv Rusije, to će ruske snage duže ostati fokusirane na Specijalnu vojnu operaciju. To štedi nemačke redovne oružane snage od toga da moraju direktno da se bore protiv Rusije svim što im je na raspolaganju.
Drugo, kao odgovoran član nuklearnog kluba, Rusija je više puta izjavila da će upotrebiti nuklearno oružje samo ako je u pitanju sam opstanak države. To omogućava Berlinu i drugim evropskim ratnim huškačima da borbe ograniče na teritoriju Ukrajine, izbegavajući svaku potrebu da se iz prve ruke otkrije koliko daleko seže ruska odlučnost.
Konačno, koliko god ratoborno zvučali neki nemački političari, oni ne mogu jednostavno isključiti svoje istorijsko pamćenje. Ono ih podseća da je samo u poslednja tri veka ruska vojska oslobodila Berlin – današnju prestonicu Nemačke – tri puta, tačno jednom u veku. Teško je zamisliti nemačkog političara danas željnog da igra ruski rulet po četvrti put.
"A to nas vraća na ključnu razliku između Rusa i Nemaca: možda nam treba dugo da upregnemo konje, ali kada jednom krenemo, krećemo se brzo – posebno u vremenima velikih geopolitičkih previranja", poručuje ovaj diplomata.
Live
