Demokrate su osvojile 53 mesta u Senatu, tri više od "magičnog broja" potrebnog za kontrolu Gornjeg doma Kongresa. U Predstavničkom domu, prve projekcije pokazuju da su demokrate osvojile 219 mesta, jedno više od potrebne većine.
Naročito su po Trampa bolni porazi u Južnoj Karolini, Ohaju i Teksasu – državama u kojima je Tramp pre dve godine s lakoćom odneo pobedu. Ovi porazi znače "direktno odbacivanje predsednika", saopštila su agenciji AP dvojica neimenovanih zvaničnika uključenih u kampanje za Senat.
U intervjuu za "Foks njuz", Tramp je izjavio da je iznenađen ishodom izbora, ali je podvukao da on i dalje poseduje neoborivo pravo veta.
"Imam pravo da stavim veto na šta god poželim...", rekao je Tramp i dodao da su ga demokrate "već zvale".
Takođe, on je za poraz okrivio republikance. Neki od onih koje je on podržao, tvrdi Tramp, zapravo su radili protiv njega. Ta kratka rečenica, izgovorena neposredno nakon izbornog fijaska, u stvari znači: Krivi su svi drugi osim mene.
Vejn Hamilton, republikanac iz Teksasa, sažeo je rezultat izbora u jednu rečenicu: "Izlomili su nas kao mače muškatle".
Nema sumnje da će sada uslediti revanšizam demokrata. Džejson Krou, kongresmen iz Kolorada, ističe da demokrate ne isključuju nijednu opciju kada je reč o pokretanju postupka opoziva (impičmenta). Bio bi to treći put da se protiv Trampa pokreće opoziv.
Stiv Skalis, lider republikanske većine u Predstavničkom domu, predviđa da će takav pokušaj uslediti već "prvog dana". Polarizacija već duboko podeljenog američkog društva time se samo produbljuje. S jedne strane veto, s druge revanšizam – to je, u stvari, recept za političku paralizu "najveće demokratije na svetu", kako sebe voli da predstavlja Amerika.
Tramp je bio samo "nesrećni nesporazum"
Tramp je, da se poslužimo često citiranom metaforom iz njegovog prvog mandata, obećao da će "isušiti močvaru" (duboku državu); umesto toga, močvara je isušila njega. U MAGA ideologiju mogao je da poveruje samo jedan broj naivnih, ali politički lakomislenih Amerikanaca. Njegovo ključno obećanje bilo je da će "vratiti proizvodnju u SAD" i tako obnoviti "zlatno doba Amerike".
Pa, ništa od toga, bio je to samo lep Trampov san, fatamorgana u pustinji.
Situaciju u Americi komentarisao je i ruski mislilac Aleksandar Dugin u emisiji "Eskalacija" na TV Sputnjik. Da je Tramp bio "pravi" Tramp, rekao je Dugin – a ne nesrećni nesporazum, kao što se na kraju ispostavilo – mogao je iz korena da promeni situaciju.
Zbog toga je, misli Dugin, Tramp "doživeo sramni neuspeh sopstvene istorijske misije" i tako je ugašena poslednja nada konzervativne Amerike. Drugim rečima: Tramp je trebalo da prihvati multipolarni svet, ali to nije učinio, dodaje on. Umesto toga, kretao se čudnim, izukrštanim cik-cak linijama. A to situaciju danas čini tako tragičnom, i za Amerikance i za Evropljane.
Umesto da okonča epohu "večitih ratova", on je svoju političku sudbinu vezao za sudbinu Izraela, premijera Benjamina Netanjahua i za takozvani "hrišćanski cionizam". To ga je nateralo da se upusti u rat protiv Irana, na koji se nije usudila nijedna američka administracija od 1979. godine.
Njegove lične političke slabosti, nastavlja Dugin, poništile su njegov početni pozitivni potencijal. To ga je, na koncu, pretvorilo u "osakaćenog" Trampa, u "pola" Trampa, u "kuče koje šepa" ili u "hromu patku" – izraze koje Amerikanci koriste za predsednike koji pretrpe poraz na polovini mandata.
Prava tragedija, dodaje on, leži u tome što ravnoteža u ovom krhkom svetu zavisi od tako nepouzdane i kontradiktorne ličnosti kao što je Tramp.
Uklonite svoje trampiste
I događaji u Evropi su direktno povezani sa međuizborima u SAD. Evropski globalisti, kojima je trenutno na čelu šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, sada se otvoreno raduju Trampovom porazu.
Oči globalista u Evropi prikovane su za Ameriku.
U Evropi, nastavlja ruski filozof, globalistička elita, ličnosti poput Tuska, Merca i Makrona, čvrsto stoje uz Demokratsku stranku, a to su klasični globalisti, pobornici struktura povezanih sa Sorošem, zagovornici LGBT agende i apologeti nekontrolisanih migracija. Globalistička platforma Evropljana identična je političkom kursu koji sprovode američke demokrate, podvlači on.
Recimo, kriza oko Ustavnog suda u Poljskoj, gde su se sukobili predstavnici dveju nepomirljivih frakcija. Uoči američkih izbora, kaže Dugin, tiho je u Briselu doneta odluka da se iz same Poljske uklone "poljski trampisti".
Sada s jedne strane imamo premijera Donalda Tuska, koji je direktni zastupnik Demokratske stranke SAD, Soroša i ultraliberalnog evroatlantizma. S druge strane, na talasu desničarskog populizma stoji predsednik Karol Navrocki, koga podržavaju konzervativni, katolički krugovi.
Kako tvrdi Dugin, demokrate drže svoje evropske eksponente – ličnosti poput Fon der Lajenove, Merca i Tuska – u stanju pune borbene gotovosti: "Nastavite sa napadom! Uklonite sve konzervativce koji su uz Trampa i njegov pokret, pre nego što stigne naš talas revanšizma!".
To je dovelo do dvostruke strukture vlasti unutar poljskog pravosuđa: s jedne strane nalazi se legitimni Ustavni sud, koji počiva na zakonskim ovlašćenjima predsednika, a s druge strane kvazisudsko telo, koje je Tusk nametnuo putem revolucionarnih, prinudnih sredstava.
Ono čemu svedočimo u Poljskoj jeste klasičan, udžbenički primer državnog udara, zaključuje Dugin, što pokazuje da je za savremene liberale sam pojam "zakonitosti" odavno postao prazna fraza. Demokratija je do daljnjeg suspendovana, kao što pokazuje primer izbora u Rumuniji ili pokušaji Mercove vlade da uništi "Alternativu za Nemačku" (AfD).
U pitanju je ekonomija, glupane!
Možda je situaciju u SAD najbolje opisao penzionisani obaveštajni oficir Korpusa marinaca SAD Skot Riter u članku za RT internešenel.
Prve dve godine Trampova povratnička turneja nije prošla onako kako je američki narod očekivao, kaže Riter: Tramp im je obećao kraj beskrajnih ratova na Bliskom istoku, a sada se SAD nalaze upletene u novi beskrajni rat u Zapadnoj Aziji.
To, međutim, nije najgore za prosečnog američkog birača. Riter podseća na izreku koja se pripisuje demokratskom strategu Džejmsu Karvilu: "U pitanju je ekonomija, glupane!".
Kada rastuće cene goriva nagrizu tanku marginu udobnosti koju većina američkih plata pruža na kraju napornog meseca, primećuje Riter, a skok cena dizela poveća troškove prevoza, zbog čega rastu cene onih stvari koje definišu američki kvalitet života, američki narod traži nekoga koga će okriviti. U ovom slučaju, to je Tramp.
"U pitanju je ekonomija, glupane" tužna je osuda onoga u šta su se Amerika i Amerikanci u međuvremenu pretvorili – u zemlju pukih potrošača, koji nemaju nikakvu ideju o temeljima američke nacije.
Ova mantra, dodaje on, zapravo otkriva surovu istinu o američkom narodu.
Narkotik pohlepe – epitaf za američku naciju
Američka nacija, pritom, sledeći isključivo ideje ličnog konzumerizma i veštačkog prosperiteta, ignoriše činjenicu da je američki način života izgrađen na leđima kolonijalnog sistema, kao što ignoriše i neodrživi javni dug, valjajući se u močvari za koju ih je neko uverio da je raj.
Ovaj "narkotik pohlepe" je, kaže Riter, dovoljno snažan da Amerikanci zažmure pred činjenicom da američki "prijatelj" – Izrael – čini genocid nad Palestincima, kao i da njihova država pruža pomoć "ideološkim potomcima nacističkog režima Adolfa Hitlera – ukrajinskim nacionalistima, koji prihvataju odvratnu ideologiju Stepana Bandere, u službi neobuzdane rusofobije, zbog čega smo okrenuli leđa savezniku koji je omogućio poraz nacističke Nemačke".
Krilatica "U pitanju je ekonomija, glupane" zapravo predstavlja smrtnu presudu ili epitaf američkoj naciji. Amerikanci su se na izborima, dodaje on, rukovodili isključivo svojim novčanikom, a ne svojom savešću.
To je, možda, loš dan za Trampa, ali, iznad svega, to je konačni poraz Amerike.