Svet
Britanski tink tenk: Zapad nije spreman za rat kakav se vodi u Ukrajini
Istorijski gledano, Zapad je preferirao kratkotrajne – manevarske ratove, tvrdi britanski institut, ali sve ukazuje da će budući ratovi velikih sila biti dugotrajni sukobi iscrpljivanja, čija su pravila sasvim nepoznata zapadnim ekspertima
Ako je Zapad zaista želi da uđe u rat sa velikim silama, poput Rusije ili Kine, potrebno je da najpre razmotri svoje sposobnosti da vodi dugotrajni rat, koji počiva na strategiji iscrpljivanja, konstatuje britanski tink tenk posvećen pitanjima obrane i bezbednosti Rojal junajted servises institjut (RUSI).
Za razliku od kratkotrajnih manevarskih ratova, koje je do sada vodio Zapad (SAD), ratovi iscrpljivanja počivaju na posebnoj "umetnosti ratovanja". Ovi ratovi zahtevaju velike industrijske kapacitete, koji onemogućavaju protivniku brzo napredovanje.
U ratovima iscrpljivanja država mora da stalno nadoknađuje gubitke i da stvara nove jedinice. Pobedu po pravilu odnosi ona zemlja koja se, umesto na osvajanje teritorija, fokusira na uništavanje neprijateljskih snaga.
Zapad uopšte nije spreman za ovakav rat. Strategija iscrpljivanja je sasvim nepoznata zapadnim ekspertima. Istorijski gledano, Zapad je preferirao kratkotrajni sukob profesionalnih armija, u kojima "pobednik uzima sve". Na Zapadu se ratovi iscrpljivanja tretiraju kao nešto što treba izbegavati po svaku cenu ili kao rezultat nesposobnosti vođa.
Međutim, budući ratovi velikih sila će po svoj prilici biti ratovi iscrpljivanja.
U takvom sukobu, rat dobijaju ekonomije a ne vojske. Najbrži način da se izgubi rat iscrpljivanja je fokusiranje na manevre: na trošenje dragocenih resursa kako bi se ostvario kratkoročni teritorijalni dobitak. Rat u Ukrajini predstavlja tipičan rat iscrpljivanja.
Dva modela armija
U ratovima iscrpljivanja pobeđuju one države čije ekonomije omogućavaju masovnu mobilizaciju važnih industrijskih sektora. Tokom ovih sukoba, vojske naglo rastu, zahtevajući ogromne količine oklopnih vozila, dronova, elektronskih proizvoda i druge borbene opreme. To je imperativ koji odlučuje o pobedi.
Na primer, tokom Drugog svetskog rata Nemačka je imala vrhunske tenkove, ali su Sovjeti proizvodili osam puta više tenkova T-34. Razlike u performansama tenkova nisu mogle da nadomeste nemački deficit u proizvodnji.
Bolje je proizvoditi veću količinu jeftinijeg oružja. Regruti se brže uče rukovanju jednostavnijim oružjem, što omogućava brzo stvaranje novih formacija.
Postizanje masovnosti je veoma teško ili je potpuno nemoguće za zapadne ekonomije. Pojedine industrije su preseljene u inostranstvo. Tokom rata, globalni lanci snabdevanja trpe poremećaje, što onemogućava snabdevanje potrebnim komponentama. Ovome treba dodati i nedostatak kvalifikovane radne snage. Ove veštine se stiču decenijama, a kada se fabrike jednom zatvore, potrebne su decenije da se proizvodnja obnovi.
Izveštaj američke vlade o industrijskim kapacitetima iz 2018. godine uočio je ove probleme. Suština je da Zapad mora da na drugačiji način pristupi organizovanju svog vojno-industrijskog kompleksa, ili će izgubiti rat.
Na primer, SSSR je stvorio ogromnu vojsku za sukob sa NATO-om. Crvena armija je mogla da se pozove veliki broj rezervista. Svaki muškarac u SSSR-u je nakon srednje škole prošao dve godine osnovne obuke. Stalna fluktuacija osoblja onemogućila je stvaranje podoficirskog korpusa zapadnog stila, ali je stvorila ogromnu masu poluobučenih rezervista. Za ovu armiju je bio karakterisitčan model komandovanja koji je počivao na oficirima.
Međutim, do 1943. godine, Crvena armija je razvila snažan podoficirski korpus. Ključna razlika između ova dva modela je u tome što NATO-a ne može da funkcioniše bez podoficira. Sovjetskoj armiji, posebno u početku rata, iskusni podoficiri nisu ni bili potrebni.
Kako se vodi rat iscrpljivanja
Vojne operacije u sukobu iscrpljivanja veoma se razlikuju od onih u manevarskom ratu. Umesto odlučujuće bitke, koja se postiže brzim manevrima, rat iscrpljivanja se fokusira na uništavanje neprijateljskih snaga i njihovu sposobnost da brzo obnove borbenu moć. Takvi ratovi traju najmanje dve godine i podeljeni su u dve različite faze.
Prva faza se razvija do onog trenutka u kome je mobilisana borbena moć koja omogućava odlučnu akciju. Za to vreme, ima veoma malo pomeranja na terenu. Dominantan oblik borbe je vatra, a ne manevar, koja koristi obimna utvrđenjima i kamuflažu. Mirnodobska vojska počinje rat i sprovodi akcije zadržavanja, dajući vreme za mobilizaciju resursa i obuku novih regruta. Tek tada može da započne druga faza rata.
Do tada je neprijateljska strateška rezerva već iscrpljena. Postiže se nadmoć u vatri i izviđanju. Konačno, neprijatelj više nije u stanju da nadoknadi gubitke na bojnom polju.
Tek nakon ispunjavanja ovih kriterijuma započinju ofanzivna dejstva, a sa napadima se nastavlja sve dok se čitav front nerpijatelja ne uruši.
To omogućava dublje prodore u neprijateljsku pozadinu, pri čemu se izbegava koncentrisanju snaga na jednom glavnom pravcu, jer to neprijatelju otkriva stvarne namere.
Urušavanje fronta sledi na kraju
Rat iscrpljivanja u početku stvara relativno statičan front, prekidan ograničenim napadima, uz masovno korištenje artiljerije.
U ratu iscrpljivanja svaki teritorij koji ne raspolaže vitalnim industrijskim centrima je irelevantan. Uvek je bolje povući se i sačuvati snage, bez obzira na političke posledice.
Osim toga, borbe pod nepovoljnim uslovima znače gubitak iskusnih vojnika koji su ključni za pobedu. Nemačka opsesija Staljingradom iz 1942. je odličan primer takve bitke. Nemačka je pretrpela velike gubitke samo da bi zauzela grad koji nosi Staljinovo ime. S druge strane, cilj sovjetske komande bio je da se neprijatelj natera da troši vitalne materijalne i strateške rezerve na besmislene operacije.
Postoji kaskadni efekat u kome kriza u jednom sektoru primorava branioce na prebacivanje novih trupa na račun ostalih sektora fronta.
Strategija iscrpljivanja, usredsređena na odbranu, sasvim je strana većini zapadnih vojnih oficira. Zapadna vojna misao posmatra ofanzivu kao jedino sredstvo za postizanje odlučujućeg cilja. Strateško strpljenje, koje je potrebno da se naprave uslovi za ofanzivu, u suprotnosti je sa borbenim iskustvom Zapada stečenim u prekomorskim operacijama.
Urušavanje fronta sledi na kraju.
Mnogi na Zapadu danas misle da će budući sukobi biti kratki i odlučujući. Čak i srednje globalne sile danas imaju odgovarajuću geografiju, stanovništvo i industrijske resurse. Ne treba očekivati brze i lake pobede. Ideja da će se neka sila povući u slučaju početnog poraza samo je pusta želja. Svaki sukob između velikih sila bio bi egzistencijalni.
Zapad bi morao da najpre pažljivo razmotri svoje industrijske kapacitete, mogućnosti mobilizacije i sredstva kojima raspolaže, umesto da se igra rata sa rezervama koje jedva pokrivaju jedan mesec sukoba.
Kao što pokazuje rat u Iraku, kao i mnogi drugi koje je vodio Zapad, nada nikad nije dobra metoda.
