Sa tri na 31 bilion dolara: SAD se suočavaju sa noćnom morom zvanom bankrot

Javni dug SAD porastao je sa tri biliona dolara 1989. na više od 31 bilion danas. Nakon što se toliko peo bez ikakvih ekonomskih posledica, bilo ga je jednostavno ignorisati. Sada je, međutim, taj nezadrživi skok postao rizik za globalnu ekonomiju, piše "Ekonomist".

Plafon duga je iznos koji je Kongres ovlastio američkoj vladi da pozajmi kako bi ispunila svoje osnovne obaveze, od pružanja medicinskog osiguranja do isplate vojnih plata. Trenutna gornja granica bruto duga je 31,4 biliona dolara (117 odsto BDP-a), a Amerika se kreće ka tome. Dženet Jelen, ministarka finansija, upozorila je 1. maja da bi vlada mogla da iscrpi svoje gotovinske rezerve i ostane bez keša već 1. juna.

U ovom trenutku, Amerika bi se suočila ili sa državnim neizvršenim obavezama ili sa oštrim rezovima državne potrošnje. Bilo koji ishod bi bio poražavajući za globalna tržišta, navodi "Ekonomist".

Neizvršavanje obaveza bi potkopalo veru u najvažniji svetski finansijski sistem. Veliko smanjenje budžeta moglo bi da izazove duboku recesiju. Čak i ako Kongres uspe da podigne gornju granicu duga pre nego što se desi bilo šta tako strašno, njegovo koketiranje sa katastrofom služi kao upozorenje o pogoršanju fiskalnog zdravlja Amerike i teškoćama u oporavku.

Gornja granica duga je politička tvorevina lišena bilo kakvog fundamentalnog ekonomskog značenja. Nijedna druga zemlja ne vezuje svoje ruke na tako grub način. Međutim, to znači da je potrebno političko rešenje, koje se ne može uzimati zdravo za gotovo s obzirom na sadašnji zastoj. Investitori su počeli da se muče zbog neizvesnosti da li će demokrate i republikanci moći da rade zajedno. Prinosi na državne obveznice koji dospevaju početkom juna porasli su za procentni poen nakon upozorenja Jelen, što je pokazatelj da malo ko želi da drži vladine papire koji bi mogli da se nađu uhvaćeni u unakrsnoj vatri.

Predlog zakona koji je predložio Kevin Makarti, republikanski predsedavajući Predstavničkog doma, pomerio bi plafon do 2024. godine, dok bi smanjio bilione dolara u potrošnji u narednoj deceniji i uništio planove za borbu protiv klimatskih promena. Predlog zakona je 27. aprila usvojen u Domu koji kontrolišu republikanci, ali neće proći kroz Senat.

"Ekonomist" procenjuje da će američki političari nekako pronaći put kroz ćorsokak, kao što su to činili i ranije.

Ako i kada se to dogodi, američka budžetska gimnastika će izbledeti iz vidokruga, slično kao i sam dug. To će, međutim, biti šteta, jer su finansije zemlje na sve nesigurnijem terenu. Osnovna mera ranjivosti nije, u prvom redu, nivo američkog duga, već njen rastući fiskalni deficit, navodi specijalizovani list.

U poslednjih pola veka federalni deficit u Americi je u proseku iznosio oko 3,5 odsto BDP-a godišnje. U bliskoj budućnosti takav nivo – koji su fiskalni jastrebovi nekada videli kao dokaz rasipništva – mogao bi se posmatrati kao relikt razumnijeg vremena. U svom najnovijem ažuriranju u februaru, Kongresna kancelarija za budžet (CBO), nestranačko telo, predvidela je da će američki deficit u proseku iznositi 6,1 odsto u narednoj deceniji.

Ovo je verovatno potcenjivanje. CBO ne uključuje recesije u svojim projekcijama. Čak i bez obima potrošnje oslobođene u vreme pandemije, recesije dovode do većih deficita, jer poreski prihodi padaju i automatski stabilizatori, kao što je osiguranje za slučaj nezaposlenosti rastu.

Kao i mnogi analitičari, CBO se takođe bori da stavi cenu na ogromnu novu industrijsku politiku Bajdenove administracije. Prvo se mislilo da će potrošnja na subvencije za stvari, kao što su električna vozila i obnovljiva energija koštati oko 400 milijardi dolara u narednoj deceniji. Ali pošto mnoge subvencije dolaze u obliku neograničenih poreskih kredita, banka "Goldman Saks" smatra da bi račun mogao biti bliži 1,2 biliona dolara.

Štaviše, CBO nudi samo projekcije zasnovane na trenutnim zakonima. Kako se politički pejzaž menja, menjaju se i zakoni - sa zabrinjavajućom tendencijom da se deficiti šire. Donald Tramp je 2017. godine usvojio niz poreskih smanjenja, koja treba da isteknu 2025. Prilikom izrade svojih projekcija, CBO je po statutu obavezan da pretpostavi da će isteći kako je predviđeno. Ipak, malo političara želi da poveća poreze. Bajden se takođe bori za implementaciju plana oprosta studentskih kredita koji bi povećao deficit.

Kada se uzme u obzir samo deo ovih varijabli – veća potrošnja na industrijsku politiku plus nastavak Trampovog smanjenja poreza – deficit bi u proseku iznosio 7 odsto tokom sledeće decenije i dostigao skoro 8 procenata do ranih 2030-ih. Iz godine u godinu tako ekspanzivno zaduživanje dovelo bi do mnogo većeg državnog duga. Na liniji trenda CBO-a, savezni dug bi se otprilike udvostručio na skoro 250 odsto BDP-a do sredine veka.

Mnogo pre tog vremena, sat duga u Njujorku, koji trenutno ima 14 cifara, morao bi da doda 15, pošto državni dug prelazi 100 milijardi dolara.

Kada su dugovi za početak veliki, veće kamatne stope teže su za varenje. U budućnosti kamatne stope će možda biti smanjene, ali mogu da ostanu visoke još neko vreme. A u svetu viših stopa u kojem Amerika sada živi, veliki deficiti mogu dovesti do patologija. Da bi finansirala toliko zaduživanja, vlada mora da privuče veći deo štednje iz privatnog sektora. Ovo ostavlja manje kapitala za korporativnu potrošnju, smanjujući sposobnost firmi da investiraju. Sa manje novog kapitala na raspolaganju, radnici postaju manje produktivni, a rast sporiji.

Istovremeno, potreba vlade da privuče štednju od investitora u zemlji i inostranstvu može da izvrši pritisak na povećanje kamatnih stopa. Rizik da investitori, posebno stranci, odluče da prebace novac na drugo mesto, povećao bi fiskalnu ranjivost Amerike. To bi, zauzvrat, ograničilo sposobnost države da primeni stimulans suočen sa cikličnim usporavanjem.

Rezultat bi bila ekonomija i siromašnija i nestabilnija nego što bi bila u univerzumu gde su deficiti držani pod kontrolom. Ukratko, fiskalna inkontinencija je nešto što je najbolje izbegavati.

Kako izbeći ovu žalosnu sudbinu? Ekonomski recept je jednostavan ali je politika isporuke istog sve samo ne jednostavna, navodi "Ekonomist". Čak i pre šoka kamatnih stopa, bilo je lako predvideti da će se deficiti vremenom povećavati. Najveći udeo federalne potrošnje su obavezni izdaci za socijalno osiguranje, zdravstveno osiguranje i slično, koji su propisani zakonima i ne podležu hirovima godišnjeg procesa određivanja budžeta. Već veliki, samo će rasti kako stanovništvo stari. Godišnja potrošnja na podršku za starije će do 2033. biti jednaka svim izdacima za obrazovanje, životnu sredinu, odbranu zemlje, nauku i transport.

Vlada procenjuje da će poverenički fondovi koji pomažu u finansiranju programa socijalnog osiguranja i zdravstvenih programa biti nesolventni do ranih 2030-ih. U tom trenutku Amerika bi se suočila sa osnovnim izborom između smanjenja beneficija i povećanja poreza. Slična računica će se primeniti i na sve druge aspekte federalnog budžeta: neka kombinacija smanjenja rashoda i povećanja prihoda je jedini način da se spreči naglo povećanje federalnog deficita.