Tako je govorio Tarkovski: Istok je svojom tradicijom i kulturom bliži istini od Zapada

Povodom 40 godina od premijere filma "Nostalgija" ruskog majstora filmske režije Andreja Tarkovskog, Festival autorskog filma 26. novembra (16 časova) prikazuje restaurisanu verziju ovog remek-dela, u visokoj rezoluciji.

Sumirajući rad na "Nostalgiji", Tarkovski je zapisao: "Svi moji filmovi govore o tome da ljudi nisu usamljeni i napušteni, već da su bezbrojnim nitima povezani sa prošlošću i budućnošću; da svaki čovek, živeći svoj život, dodaje jednu nit koja ga povezuje sa celim svetom, zapravo sa celokupnim čovečanstvom".

"Nostalgija", snimala u Italiji gde je reditelj živeo pre četiri decenije, premijerno je prikazana na festivalu u Kanu maja 1983, gde je ovenčana priznanjem za najbolju režiju, a prati odiseju ruskog putnika - pesnika, devojke - prevodioca i Italijana kojeg sreću u provinciji.

"Želeo sam da objasnim šta je to nostalgija, jer ja tu reč doživljavam onako kako se ona upotrebljava u ruskom jeziku, a to je smrtna bolest. Želeo sam da prikažem njene tipično ruske, psihološke manifestacije, onako kako ih vidi Dostojevski. Može se reći da je to saosećanje, samo mnogo sadržajnije, to je strasno poistovećivanje sebe sa drugim čovekom koji pati."

Kako je priznao Tarkovski, tokom snimanja "Nostalgije" prvi put je osetio koliko film može da predstavlja izraz psihološkog stanja reditelja. Glavni junak je alter ego autora.

"Dogodila se neka vrsta poklapanja: ono što sam ja nameravao da kažem filmom iznenada je počelo da se poklapa sa stanjem mog duha, sa onim što sam osećao tokom boravka u Italiji."

A zapravo je bila reč o patnji.

"Čovek je slomljen sferom materijalnog. Tokom istorijskog razvoja tehnološki progres kreće se koracima od sedam milja u odnosu na brzinu duhovnog razvoja. Čovek nije svestan toga da tako brz razvoj nije usaglašen s njegovim duhom. Zapravo, svaki čovek teži da govori o drugima kao o samom sebi, da misli pre o drugima nego o sebi kako u pozitivnom tako i u negativnom kontekstu. Pa čovek je prilično ravnodušan prema onome što čini njegovu ličnu sudbinu. Egoizam nije ljubav prema sebi, već upravo suprotno."

Zašto to nije drugačije, Tarkovski objašnjava konkretno.

"Iz razloga što čovek mora da juri za materijalnim u ovom materijalnom životu. Malo je onih koji postanu svesni toga da imaju i duhovni život", ukazuje i o sebi otkriva: "Nisam uveren da sam dostigao svest o svom duhovnom biću, ali neke klice toga postoje u meni i imam utisak da one niču same od sebe. Povremeno se osećam kao da me neko drži za ruku i vodi. Istočnjačka indiferentnost prema materijalnom aspektu života mi je bliska. Na duhovnom planu Istok je sa svojom tradicijom i kulturom kud i kamo bliži istini od Zapada."

Tarkovski nije verovao da razlike materijalne prirode u pogledu uslova života u različitim zemljama utiču na čovekovu individualnost, ali mu je bilo jasno šta može da se desi ako se udruži nekolicina pojedinaca vođena svojim niskim pobudama. Njegove reči iz 1983. odzvanjaju i danas. I upozoravaju. 

"Mi manje nego ikada pridajemo značaj duhovnom razvoju. Štaviše, imam utisak da se trudimo da umanjimo njegov značaj. Zaglibili smo se u materijalnom kako muva u medu. I tu nam je dobro? A da li je progres sam po sebi nešto dobro? Ako uporedimo broj žrtava inkvizicije s brojem žrtava u koncentracionim logorima, videćemo da je inkvizicija u stvari bila zlatno doba. Najgora stvar našeg vremena je kada nekoj grupici padne na pamet da će, ako se ujedini u kružok niskih duhovnih pobuda, moći da usreći ostatak čovečanstva. I ponovo jedna grupa ljudi želi da spasava drugu. Ali da bi spasavao druge, moraš prvo da spaseš sebe. Moraš da stekneš duhovnu snagu. Bez nje se pomoć pretvara u nasilje, u nametanje. Kada bi svako od nas mogao da spase sebe, ne bi bilo potrebe za spasavanjem drugog. Mi obožavamo da učimo druge, ali kada je reč o nama samima, spremni smo da oprostimo i najteže grehe."

Zato, kada govori o zlu, Tarkovski se pita: "Nije li politika ljudska delatnost materijalne prirode?", i prednost, kao u njegovim pokretnim slikama, daje očuvanju duhovnog.

"Emocija je neprijatelj duhovnosti. Herman Hese je rekao veliku istinu o strasti. U 'Igri staklenih perli' kaže da je strast umetak između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, tj. duše. Hese je tačno definisao emociju kao susret čoveka s materijalnim svetom. Emocionalnost nema ništa zajedničko sa istinskom duhovnošću. Tolstoj je govorio da čovek ne treba da rešava nerešive probleme ako želi da bude srećan."

Reditelj filmova "Andrej Rubljov", "Stalker", "Solaris", "Ivanovo detiljstvo", "Ogledalo" i "Žrtva" ukazivao je da mi malo znamo o duši, zbog čega se osećamo izgubljeno.

"Osećamo se kao da smo na svome jedino kad govorimo o politici, umetnosti, sportu i ljubavi. Ali čim se dotaknemo duhovnog, odmah počinjemo da lutamo, u trenutku se pokazuje sva naša neprosvećenost, nespremnost. Tu izgledamo kao ljudi koji ne umeju da operu zube. Ako se vratimo 'Nostalgiji', film govori o nostalgiji za duhovnošću. Mi, na primer, pojam žrtve ne dovodimo u kontekst s nama samima nego samo sa drugim ljudima. Zaboravili smo šta znači žrtvovati sebe. To je razlog što se 'Nostalgija' velikim delom bavi problemom žrtve, ne toliko svojom osnovnom temom koliko napretkom sopstvenog razvoja. Sećam se reči jedne obične žene koja je rekla: 'Čovek koji se loše oseća sam sa sobom u samoći blizu je kraja'. To znači da u njemu nema duhovnosti."