Oto Oltvanji za RT Balkan: Čitam i po pet-šest knjiga istovremeno

Sa Otom Oltvanjijem, autorom više žanrovski raznovrsnih romana i pripovetki, prevodiocem i dobitnikom nagrade "Stanislav Lem" za fantastiku u književnosti, razgovaramo o njegovom novom romanu "Polje meduza", koji je izazvao veliko interesovanje (i brojne pohvale) publike i kritike, krimićima i čitalačkoj halapljivosti.

Poznati ste kao pisac saspensa i fantastike/horora, napisali ste i divan roman za decu, brojne pripovetke. Šta vas je sad inspirisalo da opet promenite "žanr" i napišete noar roman?

Kriminalističke priče su moja prva čitalačka ljubav. Prvo sam progutao tone krimića, pre nego što sam prešao na naučnu fantastiku i horor, ali ih ni tad nisam zaboravio. U svim mojim romanima i većini kratkih priča, kostur je skoro uvek kriminalistički, zato što je to stabilna osnova, na nju uvek možete visoko da gradite. A vremenom me je sve više privlačio realizam, jer je on, nakon toliko godina pisanja fantastike, za mene bio nešto novo i uzbudljivo. Šta bi bilo kada bih napisao roman o našim svakodnevnim životima a koji bi usput imao uzbudljiv "noar" zaplet? Da li je to uopšte moguće? Odatle je sve krenulo. Što sam više razmišljao o toj ideji, sve me je više radovala.

Da li ste se konsultovali sa pravim detektivima/policijom prilikom pisanja, budući da dijalozi i procedure deluju vrlo autentično?

Pošto moj glavni junak, Skeptik, nekada novinar a danas samozvani istražitelj, potiče iz duge tradicije detektiva-amatera u kriminalističkoj prozi, prvo mi je bilo važno da je njegova metodologija zdravorazumska, ubedljiva, da pije vodu. Da neko poželi da ga angažuje da mu reši problem. Za razliku od mene, njega ne mrzi da razgovara sa stotinama nepoznatih ljudi da bi dopreo do istine. Ali onda sam shvatio da oko njega ima i nekih policajaca i da to naprosto nije dovoljno.

Za razliku od mojih pređašnjih dela, u ovom romanu sam osetio da mi nedostaje da se posavetujem sa pravim stručnjacima. Imao sam tu sreću da poznajem prave ljude. Pomogli su mi bivši i sadašnji inspektori iz naše i susedne države (deo radnje dešava se u Rovinju), a oni su mi vrlo nedvosmisleno objasnili šta može, a šta ne može. Kako izgleda sled događaja kod nadležnih službi kad neko nestane na moru, na primer. Ili kako su kod nas organizovane specijalne policijske jedinice. To je značilo da su neki ekstravagantniji aspekti zapleta morali da lete, ali sam im sa zadovoljstvom mahnuo i poželeo srećan put.

Planirate li da nastavite priču o Skeptikovim avanturama?

U teoriji je Skeptik od samog početka trebalo da bude serijski lik, ali džaba ako on to u praksi ne može da iznese. Ispostavilo se da može. Do sada sam ga stavljao u razne situacije, u romanu i tri kratke priče, i pokazalo se da dobro podnosi i misteriju, i jezu, i humor. Jedna od motivacija verovatno je što i ja želim da saznam što više o njemu baš kao i, uz malo sreće, čitaoci.

Na čemu sada radite?

Imam prilično jasnu predstavu o tome šta će se dešavati Skeptiku u naredne dve knjige. Trenutno stidljivo gradim zaplet prve sledeće, koji mi na momente deluje kao suptilan mađioničarski trik. Naravno, da bi sve izgledalo spontano, mora da radi kao švajcarski sat. Još nisam stigao u tu tačku.

Šta čitate ovih dana?

Od čoveka koji može da čita samo jednu knjigu odjednom, postao sam neko ko ih čita i po pet-šest istovremeno. Ne znam šta se desilo. Možda neumitni osećaj da mi ponestaje vremena ili je halapljivost u čitanju konačno prevršila svaku meru.

Evo šta trenutno stoji na mom specijalnom mestu na kom su knjige prošarane obeleživačima strana u raznim fazama čitanja: Robičo Džejmsa Lija Berka, Pre nego što je nestala Lise Gardner, Eržeove Pustolovine Tintina: Slomljeno uvo, Teksas kid, moj brat Igora Kordeja i Darka Macana, Elegija o beloj devojčici Zorana Penevskog i autobiografija Džona Le Karea. Za svakoga ponešto, ali ponajviše za mene.