Naučnici su sve bliži brisanju bolnih sećanja - ali da li je to dobra ideja

Svi se dobro sećamo tragičnih događaja, gubitaka i trenutaka koje bismo najradije izbrisali iz života. Bolna sećanja, praćena onom poznatom "knedlom u grlu", često nas prate godinama i deluju kao da nikada u potpunosti ne nestaju. Ipak, naučnici sada istražuju da li bi jednog dana bilo moguće ublažiti ili čak izbrisati - najteža sećanja iz mozga.

Brisanje moždanih ćelija

Istraživanja uređivanja sećanja još su u ranoj fazi i većina eksperimenata do sada je sprovedena samo na životinjama. Ono što je za sada otkriveno ukazuje na čitav spektar mogućih intervencija - od ublažavanja sećanja do njihovog potpunog brisanja.

Sećanja su u mozgu zapisana kao takozvani "tragovi sećanja" - fizičke promene koje nastaju dok nešto pamtimo. To može podrazumevati aktivnost određenih grupa moždanih ćelija ili veza između njih. Ti tragovi vremenom mogu da jačaju ili slabe. Na primer, tokom sna često postaju snažniji. Takođe, svaki put kada se prisetimo nekog događaja, možemo nesvesno da pojačamo, oslabimo ili čak izmenimo to sećanje.

Upravo tokom tog procesa, poznatog kao rekonsolidacija, sećanja postaju podložna promeni, a kod ljudi taj "prozor" traje nekoliko sati. Ovo saznanje, zajedno sa napretkom biotehnologije, omogućilo je naučnicima da počnu da manipulišu sećanjima.

U jednom istraživanju naučnici su uspeli da kod miševa izbrišu strah povezan sa određenim zvukom tako što su uništili moždane ćelije zadužene za to sećanje. Kasnije su otkrili i da je moguće "uključiti" ili izmeniti sećanja stimulisanjem određenih ćelija svetlošću, pa su čak uspeli da ublaže negativne emocije povezane sa traumatičnim iskustvima. Najnovija istraživanja pokazala su da aktiviranje pozitivnih uspomena tokom prisećanja na traumu može mesecima da potisne strah kod miševa.

Da li može da se primeni kod ljudi

"Ono što radimo kod glodara vrlo verovatno može da se primeni i na ljude. Ali moramo biti veoma oprezni, jer ne želimo da počinjemo sa genetskim menjanjem ljudskih moždanih ćelija ili agresivnim intervencijama bez potpuno bezbednog plana", objašnjava se.

Zato naučnici, pokušavaju da pronađu druge metode.

Jedna od najpoznatijih metoda je kognitivno-bihejvioralna terapija, tokom koje terapeut pomaže osobi da negativna sećanja sagleda na drugačiji način, kako bi delovala manje preteće. Druga metoda, EMDR terapija, uči mozak da ponovo "obradi" traumatična sećanja kako bi postala manje zastrašujuća. Na primer, dok se osoba priseća traume, istovremeno prati pokrete, zvukove ili tapkanje, čime se remeti proces rekonsolidacije.

Tetris protiv flešbekova

Razvijen je i jedan iznenađujuće jednostavan metod za smanjenje flešbekova - kratkih, nametljivih slika traume koje se iznenada pojavljuju u mislima.

Naučnici su primetili da su takva sećanja veoma vizuelna, pa su istraživali šta se dešava u mozgu kada radimo nešto vizuelno zahtevno, poput igranja igrice "Tetris". Otkrili su na skeneru da se tokom igranja Tetrisa aktiviraju slični delovi mozga kao kod flešbekova.

Na osnovu toga su razvili tehniku: nakon prisećanja traume, osoba 20 minuta igra Tetris, ali uz aktivno koncentrisanje na uklapanje oblika.

U nedavnoj studiji sa medicinskim sestrama koje su radile na intenzivnoj nezi tokom pandemije, pokazalo se da je ova metoda smanjila broj flešbekova sa prosečno 14 nedeljno na samo jedan nedeljno mesec dana kasnije.

Da li bi trebalo brisati sećanja

Iako naučnici sve više napreduju u razumevanju načina na koji sećanja funkcionišu, mnogi stručnjaci smatraju da potpuno brisanje uspomena nije dobro rešenje. Umesto toga, cilj je da se ublaže bolne emocije povezane sa traumatičnim događajima, dok samo sećanje ostaje sačuvano.

Razlog za to je jednostavan uspomene, i dobre i loše, važan su deo našeg identiteta i iskustva. Loša sećanja često nas uče, menjaju i pomažu nam da ubuduće donosimo bolje odluke.