Imperatorka Aleksandra Fjodorovna - omiljena i omražena u isto vreme

Hesensku princezu je od rođenja pratio maler: sa samo godinu dana simpatična devojčica ostala je bez brata, koji je bolovao od hemofilije, zatim bez sestre i majke koje je pokosila difterija, a sa devetnaest godina i bez oca Ludviga koji joj je bio sve. Ovaj niz tragičnih događaja ostavio je na Aleksandru ozbiljne posledice, a mlada princeza se zatvorila u sebe.

Jedini tračak nade u njenom životu bila je njena sestra Ela, u narodu poznatija kao Jelisaveta Fjodorovna i supruga kneza Sergeja Aleksandroviča, teče Nikolaja II, a upravo njih dvoje pomogli su da Aleksandra Fjodorovna stane na noge i zbliži se sa ljudima u okruženju.

Tragičan početak porodičnog života

Kada su se prvi put upoznali, Aleksandra Fjodorovna je imala tek 12 godina, dok je Nikolaj II, (sestrić kneza Sergeja Aleksandroviča), bio četiri godine stariji. Bez obzira na simpatije na prvi pogled i to što je Nikolaj gotovo odmah znao da Aleksandru želi za suprugu i majku svoje dece, njihova ljubav od samog početka imala je nekoliko prepreka.

Ni za koga nije tajna da su se zajednici protivili ne samo roditelji Nikolaja II, već i Aleksandrini rođaci: obe strane smatrale su da svako od njih može naći mnogo bolje partnere koji su ih dostojniji. Ipak, zaljubljeni nisu obraćali pažnju na mišljenje drugih, već su svoju ljubav odlučili da krunišu brakom.

Nažalost, u tom trenutku otac Nikolaja II, Aleksandar III ozbiljno se razboleo, a kada je svima postalo jasno da car neće još dugo poživeti, priprema svadbenog veselja se ubrzala. Ipak, i pored uzbrzanih priprema, on nije doživeo trenutak da svog sina vidi pred oltarom. Samo mesec dana nakon smrti svog svekra, Aliks, kako je Nikolaj II tepao Aleksandri, i on su se venčali skromno i u krugu porodice, ne sačekavši da prođu dani žalosti. 

Naslednički "fijasko" - četiri ćerke i ni jedan sin

Javnost je odmah pokazala da ne gaji simpatije prema mladoj imperatorki bez obzira na sav uloženi trud da nauči ruski jezik (budući da je njen maternji jezik bio nemački) i što je moguće više učestvuje u humanitarnom radu. Jednostavno, nije im se dopala. Sluge na dvoru smatrale su da je ona isuviše nadmena i distancirana, dok je mlada imperatorka zapravo bila previše stidljiva i povučena u društvu nepoznatih ljudi i jednostavno nije ni pokušavala da izađe iz zone komfora i ostvari sa njima bilo kakvu komunikaciju. Aleksandrine prijatelje mogli su da nabroje na prstima jedne ruke.

Još jedan trn u oku imperatorske porodice bile su i tri ćerke Aleksandre i Nikolaja II: Aliks je i sama bila svesna da joj to što nije rodila naslednika trona "ne ide na ruku", a pritisak koji je osećala sa svih strana činio je da se ona oseća bezvredno. Kada je četvrti put ostala u drugom stanju svi su se ponadali da će ovaj put na svet doći dečak, ali sudbina se još jednom "poigrala" sa njom - četvrta ćerka, Anastasija, bila je i blagoslov i kazna u isto vreme. Niko nije krio razočaranje, ni sami roditelji, ni Romanovi, ni narod.

Ipak, Aleksandra i Nikolaj II pokušavali su da i pored svega održe svoj brak i porodicu što je bolje moguće: u kući su uvek vladali mir i blagostanje, deca bila voljena, lepo vaspitana i obrazovana - upravo zahvaljujući tome njihovi dnevnici koje su vodili sačuvali su se do danas.

Na kraju je ostala samo vera u natprirodne moći

Nakon rođenja četiri ćerke Aleksandra Fjodorovna prešla je na "drugu stranu" i pomoć potražila kod francuskog hipnotizera Filipa za koga se kasnije ispostavilo da je šarlatan koji je očajnu ženu hteo da prevari. Nova Aleksandrina trudnoća u koju je uverio Filip ispostavila se lažnom, a Aleksandra je upala u ozbiljnu depresiju.

Iz depresije je "izvukla" sledeća trudnoća, ali njena sreća nije dugo potrajala: kada je na svet (konačno!) došao naslednik trona Aleksej, vest o tome da ima neizlečivu bolest, hemofiliju, ponovo je potresla porodicu, a Aleksandra je za nesrećnu sudbinu dečaka krivila sebe. Želeći da sinu pruži svu ljubav i pažnju u trenucima njegove bolesti, imperatorka se svojski trudila da Nikolaja II odvuče od vlasti i okrene porodici, a njena konfrontacija sa Vladom koju su i ovako kinjili zbog velikog uticaja Aleksandre na Nikolaja II, samo je pogoršavala situaciju.

Želja za vlašću i tračevi o neverstvu

Sa početkom revolucije Aleksandra je počela sve više i više da uplivava u političke vode, pri čemu je postajala sve nervoznija i depresivnija, jer joj je jedini sin bio u velikim stradanjima i pored napora nadrilekara ("vidovnjaka i čudotvoraca" angažovanog kad više ništa drugo nije pomagalo), Grigorija Raspućina, da krvarenja zaustavi.

Grigorij Raspućin odjednom je postao jabuka razdora i povod za tračeve, premda je njegov i Aleksandrin odnos za većinu bio isuviše prisan. Tračevi su ozbiljno podrivali Nikolajev autoritet, a društvo je u njemu videlo predmet posdmeha iako dokaza Aleksandrinog neverstva nikada nije bilo. Još jedan povod za brigu bio je i uticaj Raspućina na Aleksandrine odluke koje su se ticale upravljanja Rusijom, a naročito vojskom tokom Prvog svetskog rata. Sve ovo izazvalo je veliko nezadovoljsto ljudi koji su počeli da je mrze, budući da je ona bila ta koja je "nosila pantalone" u braku i državi.

Srećom, zli jezici nisu uspeli da pokvare odnos dvoje partnera, a njihova ljubav trajala je pune 23 godine - tragično su stradali zajedno sa svojom decom 17. jula 1918. godine kada su streljani.