Magazin
Navikavanje na teške situacije: Kako abnormalnost postaje normalnost
Kada ljudi govore o nečem što je postalo normalno, to je često pozitivno. Možemo da primetimo da se sve više priča i normalizuju se teme kao što su mentalno zdravlje, telo posle porođaja... U nekim segmentima izgleda da uspevamo da razbijemo tabue, ali kako se dogodi da određene situacije i događaji, kao što su ratovi, nemaština, siromaštvo, postanu normalni.
Svakodnevno smo zasuti morem vesti o raznim strašnim događajima, koji nam na početku izazivaju šok, ali onda vremenom postajemo potpuno nezainteresovani. Očigledan primer jesu ratovi - na početku sukoba sve nam privlači pažnju. Međutim, kako vreme prolazi istraživanja sugerišu da nedelje ili godine borbe nemaju uticaj kao prvog dana. Ova desenzibilizacija se takođe odnosi na svakodnevni život.
Mladi u centru grada koji odrastaju uz nasilje uglavnom će kada odrastu misliti da je nasilje nešto normalno. Takođe, u slučaju pandemije koronavirusa, ljudi su u početku mnogo više bili zabrinuti kada je broj preminulih bio manji, nego kada se popeo na stotine hiljada.
U međuvremenu, jedna posebno intrigantna studija je pokazala da ljudi koji žive u zemljama koje su više izložene negativnim uticajima klimatskih promena zapravo vide klimatske promene kao manje rizične. Naravno, ovo ima prednosti - ljudi u određenoj meri se prilagođavaju novim okolnostima i situacijama, bez obzira koliko su teške.
Naša vrsta verovatno ne bi stigla daleko, ili, barem, ne bi imala emocionalnu sposobnost da rešavaju probleme, maštaju i stvaraju - da smo samo hodali okolo u stalnom stanju šoka i anksioznosti.
Ali postoje jasne zamke. Kao prvo, ova prilagodljivost može biti deo problema zašto ljudi imaju poteškoća da se bore sa onim što sociolozi nazivaju "sporim nasiljem", odnosno onim katastrofama koje se odvijaju postepeno i bez velikog interesovanja, zbog čega je teško prepoznati koliko je štete činjeno mesecima, čak godinama.
Desenzibilizacije takođe može da produži začarani krug. Studija o nasilju u gradskim četvrtima, na primer otkrila je da je veća verovatnoća da će učesnici počiniti nasilje ako misle da je to normalno.
Kako dođe do normalizacije strašnih događaja
Kada su mediji u pitanju nameće se dilema - kako obraditi temu, a da se time ne smanji osetljivost publike na to i kako pratiti vesti, a da budemo sigurni da se ne izlažemo istom riziku?
Istraživači ukazuju kako izloženost istom vesti iznova i iznova utiče na gledaoce, slušaoce, čitaoce. Jedna studija je, na primer, otkrila da je veća verovatnoća da će publika vesti biti iznervirani zbog izveštavanja kada im se čini da se ponavljaju.
Ne radi se samo o tome da gledaoci žude za novim temama, navodi se u istraživanjima. Takođe se ljudi posebno nerviraju kada primete da se ništa ne menja ili poboljšava. "Neki korisnici su posebno negativni prema nedostatku napretka i dugotrajnom izvještavanju o ovom pitanju, koje se delom može pratiti i do uključenih političkih aktera", navode istraživači u studiji objavljenoj na portalu Tiandef Onlajn.
Šta je zabranjavajuće
Postoje različiti subjekti kojima bi ignorisanje nekih tema omogućilo da zadrže status kvo i svoje pozicije. Možemo da zamislimo koja je verovatnoća da bi kompanije i vlade preduzele bilo kakvu akciju u vezi sa klimatskim promenama, na primer da se o njima ne govori. Možda deluje cinično, ali to znači da će odgovorni subjekti ostvariti minimalan napredak u pogledu rešavanja nekog problema, što ljudima postaje dosadnije da više slušaju o tome. Teoretski, ovo bi moglo da dovede do toga da se o nekom problemu sve manje i manje govori – i da se svaki pritisak da se dođe do rešenja raspadne.
Takođe, ako se osećamo previše uznemireno onim što vidimo, na kraju prestajemo da pratimo izveštavanje o tome.
Kako da izbegnemo desenzibilizaciju
Istraživači predlažu da se vesti konzumiraju pažljivije i odabranije. S obzirom na važnost novih vesti, takođe se predlaže da nam izvori informacija budu što raznovrsniji. Ukoliko želimo da o određenoj temi ili krizi saznamo više, trebalo bi da kombinujemo različite izvore, čak i vrste medija. Takođe, treba imati u vidu da današnja zbivanja tumačimo na duži rok, izvore potražimo u knjigama, dokumetarcima, piše Bi-Bi-Si.
Šta uraditi sa našom sklonošću da se prilagođavamo okolnostima koje nas se neposretno tiču?
Trebalo bi da razmislimo: na koje stvari se navikavamo, bilo u svom domaćinstvu, zajednici ili zemlji, na koje bismo zaista želeli da nismo? I shodno odgovoru tek tada možemo da planiramo sledeće korake i akcije. Takođe, trebalo bi imati na umu da strašni događaji i stvari koji su se godinama činili ukorenjenim i nepromenljivim su se ipak promenili.
