Fotošop nije novost: Kraljevski portreti se "ulepšavaju" vekovima

Uz razvoj veštačke inteligencije i različitih programa za montiranje digitalnog sadržaja, kreiranje "dipfejkova", "ukradenih" glasova i video snimaka, postaje sve teže da razaznamo šta je pravi, a šta lažiran sadržaj. Međutim, ove vrste obmana nisu samo savremen problem, jer slične "montaže" se rade već stotinama godina.

Neki od najpoznatijih kraljevskih portreta koje su slikari "doterali po porudžbini" su:

"Henri VIII" - Hans Holbajn Mlađi (1536. - 1537. godine)

Godine 1540. u radionici nemačkog slikara Hansa Holbajna Mlađeg nastao je portret koji će biti jedan od najpoznatijih prikaza Henrija VIII. Krupan i moćan kralj dočekuje gledaoca mirnim pogledom, ali ova slika, iako je bogata detaljima i luksuzom, pogrešno predstavlja Henrijev karakter i fizički izgled.

Slika je replika prvog engleskog portreta monarha u prirodnoj veličini koji je Holbajn ranije naslikao kao mural u palati Vajthol (koji je bio uništen u požaru 1698. godine). Holbajn je na ovom portretu izdužio Henrijeve noge, što se saznalo upoređivanjem dužine nogu sa slike i dužine nogu oklopa koji je kralj nosio u ovo vreme. Pored toga, slikar ga je i, naravno, malo podmladio. 

"Marija Antoaneta sa decom" - Elizabet-Viže Lebran (1787. godine)

U ovom slučaju, umesto dodavanja raskošnih detalja, ovde je kraljica predstavljena mnogo skromnije nego inače. 

Jednom prilikom u Versaju, Marija Antoaneta je preduzela korak bez presedana i imenovala je ženu kao zvaničnog portretistu. Pogotovo šro je 1887. godine njenom ugledu bila potrebna promena. Francuska je bila jako siromašna, a reputacija Marije Antoanete veoma loša - stanovnici su mislila da je neozbiljna i budalasta.

Lebran predstavlja Mariju Antoanetu kao majčinsku figuru mirnog i spokojnog lica, koja nosi skromnu odeću i nakit (prema standardima kraljice). Orman za nakit u pozadini aludira na Korneliju, Rimljanku koja je kroz istoriju bila uzor dobre majke. Na kraju, Lebran je morala da naslika praznu kolevku, kao podsećanje na princezu Sofiju koja je tada nedavno umrla, da bi se pokazala mekša, majčinska strana kraljice.

"Krunisanje Napoleona" - Žak-Luj David (1807. godina)

Ova slika iz doba neoklasicizma (kao i mnoge druge) je, pre svega, velikih dimenzija (šest metara visine i skoro deset metara širine). Ovo je bilo prema Napoleonovom zahtevu, koji je želeo da slika bude toliko velika da deluje kao da može da se "uđe u nju".

Takođe je uvećan i sam Napoleon, a njegova žena, Žozefina, postala je lepša i mlađa na slici. U scenu je uključena je i Napoleonova majka, koja sedi u stolici, iako je odbila da se pojavi na krunisanju. Pravi majstorski potez uključuje papu Pija VII: Davidov pripremni crtež prikazao je papu s rukama na kolenima, ali Napoleon je odbacio takvu pasivnost, pa tako je David naslikao papu kako daje blagoslov sa dva prsta. Ono što je najvažnije, obično je papa taj koji vodi ceremonije - ali ovde Napoleon preuzima kontrolu.