Magazin
Psiholog za RT Balkan: Nasilje nad profesorima - kako se dete tako otrgne kontroli
"Bivši učenik napao i teško povredio nastavnika u Bačkoj Planci", "Učenik pretukao nastavnika u gimnaziji" bili su naslovi u medijima sa kojima smo se susretali proteklih dana. Ove teške situacije izazivaju veliku zabrinutost i strah. Šta to nismo uradili u vaspitanju kako treba, gde smo pogrešili, šta sad možemo da uradimo? "To je poraz vaspitanja i sistema vrednosti", kaže psiholog Biljana Lajović za RT Balkan.
Prosvetnim radnicima ugrožena je bezbednost, vidimo iz dana u dan - učenici iznova i iznova fizički napadaju predavače, ostavljajući svoje profesore sa frakturama lica i krvave glave u učionicama. Gde smo to svi zakazali i kako se dete tako otrgne kontroli? "
"To je vrlo kompleksno i čini mi se da su ovo drastični primeri koji nas uplaše i poraze. Ovo jeste poraz vaspitanja, to je poraz sistema vrednosti koji mi imamo. Prosto se suočite sa tim da mi svi radimo nešto naopako i da naša deca nemaju dobre uzore, usvojene sisteme vrednosti. To se ne odnosi na svu decu, već samo na neku decu, ali treba naglasiti da veliki broj dece ima pristojno ponašanje. Ne znam koliko roditelji razgovaraju sa svojom decom. Ne mislim na monologe, već koliko čuju svoju decu šta im pričaju. Roditelji često nemaju strpljenja, zatim kupovinom skupih stvari pokušavaju da kompezuju nedostatak suštinskog bavljenja svojom decom", kaže psiholog Biljana Lajović.
Roditeljstvo jeste izazovno i teško. Promena u ponašalju deteta nije nešto što treba da se gura pod tepih, da se priča "to je pubertet" ili "lude bube", nego je crveni alarm za uzbunu:
"Kad god su se roditelji obratili psihologu rečenicom 'ja mu više ništa ne mogu', uvek je tome predhodila neka istorija ponašanja. Dete je pokazivalo neke znake, kao što je prevelika uznemirenost, agresivnost, potištenost, nezadovoljstvo ili nešto drugo, a roditelji nisu obratili pažnju ili su reagovali pogrešno. Šta znači reagovati pogrešno? Puštali su dete da radi šta god hoće i nisu postavljali granice. Kad se postave granice i kad se dogovori sa detetom da se granice poštuju, onda to stvarno treba da bude tako. Mislim da je ozbiljan problem u vaspitanju postao to što mi pričamo i deklarativno zastupamo neke stvari, a kad je reč o ponašanju mi to ne poštujemo. Roditelji govore detetu 'nemoj to, nemoj ovako' i onda kad isprazne taj svoj naboj, kao da su zaboravili šta su rekli. Dete samo sačeka momenat i nastavi da to radi i kad shvati da nema nikakvu odgovornost onda se to generalizuje sve više i više", pojašnjava psiholog.
Nemoć roditelja
Kada roditelji dođu u situaciju da više ne znaju šta da rade i kad shvate da je situacija sa detetom izmakla kontroli, obično se obrate stručnjaku. Ako su se obratili psihologu, neophodno je da slušaju šta stručnjak ima da kaže i da se drže dogovora:
"Kad roditelji dođu kod psihologa i govore 'ja više ne znam šta ću', moraju dobro da preispitaju sebe, gde nisu postupili kako treba i gde su svojim primerom pokazali da dete može da radi šta god hoće. To je situacija kada se radi sa detetom, roditeljima, porodicom, celokupnom atmosferom da se promeni. Koraci su maleni, ali drugačije ne može. Što pre roditelji shvate da im je potrebna pomoć, to je bolje, jer na mlađem uzrastu se lakše 'poprave' stvari. Drugo, ako ste se obratili nekome za pomoć, onda radite kako ste se dogovorili. A ko ne radite kako ste se dogovorili, kažite zašto ne možete da poštujete dogovor. Moramo da budemo iskreni, otvoreni, realni", naglašava Biljana.
Sve ovo deluje lako kad se priča, ali u svakodnevnici nije tako. Mame i tate koji su imali teške situacije dobro znaju sa kolikim izazovima se susreću: "Roditeljstvo je mnogo teško. Zahteva veliki napor i zahteva da i odrasli koriguju svoje ponašanje kad vide da prave štetu detetu".
"Obaranje" autoriteta
Psiholog naglašava da je jako bitno da oni sa kojima deca rastu imaju jedinstven stav i da su dosledni: "Kad jedan roditelj kaže nemoj, a drugi kaže pusti ga, tu pada autoritet".
Još dok je dete malo, roditelji treba da imaju stav, koji podrazumeva da se razvija kod deteta odgovornost: "Ali to podrazumeva da ste i vi odgovorni. Ako tražite da dete govori istinu, onda i vi morate da govorite istinu. Vaspitanje je veoma ozbiljan posao, može da se koriguje vremenom, možete da učite. Nije strašno da ako pogrešite, priznate da ste pogrešili", govori Biljana.
Granice iz raja izašle
Svi pričamo o granicama i kako da ih postavimo detetu. Jasno je da ih treba "uvesti" još kad su deca jako mala. Ali šta to zapravo znači na konkretnim primerima?
"Granice se postavljaju tako što mi učimo dete našem sistemu vrednosti. Ako kažemo - dete da treba da bude iskreno, onda mi ne smemo da lažemo. Ono će tu granicu koju smo mi njemu verbalno postavili, probiti, jer smo mi svojim ponašanjem rekli da jedno pričamo, drugo mislimo, treće radimo", pojašnjava Biljana.
Na primer, kada se dogovorimo sa detetom oko igranja i onda mu lepo predložimo dogovor i izbegavamo ucenjivački rečnik. Dakle, bez "ako uradiš ovo, onda ćeš dobiti ovo". Trebalo bi da mu govorimo "kad uradiš to i to, onda može to i to", na taj način mu dajemo šansu da ono bude odgovorno. Sigurno će pokušavati i govoriti da odmah hoće nešto drugo, ali mi treba da mu ponovimo da to zavisi od njega, odnosno kad skupi igračke.
Granice važe i za stariju decu, a nama su ih postavljali roditelji
Današnja deca ne rade ništa što mi nismo radili. Setimo se naših prvih izlazaka. Dogovorili smo se sa roditeljima da ćemo se vratiti kući u 21 čas. Sledeći put, zakasnili 5 minuta, pa naredni 10 minuta. Pomeramo granice, ali su nam zato mama i tata govorili "zar misliš da ne znam šta radiš" i onda se primirimo na neko vreme: "To je primer probijanje granica i razgovor o tome mora da bude u civilizovanom tonu", savetuje psiholog.
