Ko je albanska replika Miraša Dedeića

Zna li neko u Srbiji, bio veliki vernik ili tvrdi ateista, ko je Nikola Džufka? U pretragama se može naći da je reč o sitnom albanskom prevarantu iz grada Elbasan, koji je malo učio a malo ponavljao gradivo u srednjoj prehrambenoj školi. Ali dok je čekao da konačno diplomira i zaposli se u nekom poljoprivrednom kombinatu, on je izgleda stigao da upozna i nebeske kanone i podzemne klanove. Na kraju te neverovatne priče, svršeni srednjoškolac predstavio se kosovskim Albancima i njihovim zapadnim sponzorima kao prvi arhiepiskop Prištine, Peći i celog Kosova. Ili poglavar nove Kosovske pravoslavne crkve.

Albanska pravoslavna crkva oštro se ogradila od Džufke, kao i od svih njegovih postupaka, navodeći da nije nikada ni studirao teologiju, bio sveštenik niti imao veze sa pravoslavnom crkvom.  U jednom od saopštenja se, kao posebna zanimljivost navodi demanti Džufkine tvrdnje da je Kosovska pravoslavna crkva osnovana u "paleohrišćanskoj katakombi" jer se, izgleda, katakomba nalazila u podrumu Džufkine kuće gde verovatno drže kace sa kiselim kupusom, proklijali krompir i stare knjige o prehrambenoj proizvodnji. To opet ne znači da makar pisci kosovarske istorije ne treba da istraže to najnovije arheološko čudo – katakomba u kojoj je za jednu noć, sama od sebe, nastala najstarija crkva na Balkanu a njen osnivač je, opet, toliko vitalan da tek namerava da počne karijeru velikog verskog vođe.   

Naš izbor

Postaje li Džufka "državni projekat": Prevarant već "registruje vernike", koliko je opasan po Srbe?

Albanska pravoslavna crkva se, dakle, ogradila od Džufke, OEBS je u više navrata izrazio sve nijanse zabrinutosti zbog ugrožavanja položaja Srpske pravoslavne crkve, ali odpostupaka prevaranta iz Elbasana nimalo se ne ograđuje Kurtijev režim. Nešto što se zove Javni servis Kosova prenosi, bez ikakve nelagode, Džufkine tvrdnje  o tome da je on poglavar najstarije crkve, da su sve srpske svetinje na Kosovu zapravo otete od albanskih hrišćana. Na državnim svečanostima ili komemoracijama za njega je rezervisano mesto u prvim redovima, baš kao što albanska policija toleriše njegove, ponovljene nasilne upade u hram u selu Rakitnica kod Podujeva posle kojih se slikao ispred sa zastavom Velike Albanije, u društvu vernika iz raznih klanova, policijskih jedinica ili, možda, zapadnih posmatrača zaduženih za verske slobode. Sredinom jula mediji na Kosovu preneli su Džufkinu informaciju da je upravo dobio spor protiv SPC i da zato treba da preuzme upravljanje nad manastirima, crkvama i da se patrijarhu srpskom Porfiriju mora zabraniti ulaz na Kosovo i Metohiju.

Za stranog posmatrača Džufka bi mogao da deluje samo kao živopisni, maštoviti prevarant, ali glavni problem je što se njegove moralne dimenzije savršeno uklapaju u današnje Kosovo, bilo da je reč o vlasti, opoziciji, nevladinim organizacijama, britanskoj, američkoj ili nemačkoj ambasadi. Da veruje u bilo šta, da ima malo obzira, već bi odavno bio u zatvoru ili ustanovi gde se rukavi nalazi na leđima. Ali našao je i crkvu i Boga po meri Aljbina Kurtija, nikada zaboravljenog dobitnika nagrade za toleranciju "Naše borbe" koju je odbio da primi iako ga je cvet liberalne Srbije od Sonje Biserko do žena u crnom sa suzama u očima očekivao. Kurti nije primio tog dana nagradu za toleranciju, mada su nagradu mogli da dobiju i novinari "Naše borbe" koji su u kristalnoj dvorani hotela "Hajat" sa budističkim mirom čekali na odgovor kada će konačno primiti plate.

Potpredsednik Socijaldemokratske unije Miroslav Hristodulu, glavni saradnik političkog i intelektualnog kolostasa kakav je Žarko Korać, napisao je u predlogu nagrade  za Kurtija da "nenasilje albanskih studenata u mišljenju, delima, rečima, kao i iskazana kultura u protestovanju, bele majice, bedževi, kao identifikacija, njihove knjige, i protestni proglasi koje su nosili na demonstracijama – najveći su doprinos promovisanju tolerancije među ljudima". Dve nedelje kasnije, Kurti je ušao u "Oslobodilačku vojsku Kosova" koju su tada zapadne sile opisivale kao terorističku organizaciju. 

Nesuđeni šampion tolerancije, na vlast je došao sa parolom da neće nikada pregovarati sa Beogradom, ali je krajem jula 2026. godine ponovo pomerio granice nasilja nad kosovskim Srbima. Policija je dobila nalog da detaljno pretresa sve vernike koje su došli u prizrenski manastir Svetih arhangela, a nakon službe vernicima je bez obrazloženja zabranjeno da posete Bogorodicu Ljevišku, Prizrensku bogosloviju.

Kao u nekoj komediji Dušana Kovačevića, policija je pozvala popularnog glumca Milana Vasića da im pokaže listu pesama koje će izvoditi u porti prizrenskog manastira. Nakon razgovora o "plejing listi" pesama, rečeno mu je da će policija prekinuti nastup ako se u nekoj pesmi izgovori reč Metohija. Sam glumac izjavio je da je tokom nastupa video snajpere. Ili su to možda bili naoružani muzički urednici. OEBS još nije izrazio zabrinutost.

Jedna od najnovijih vesti iz Prištine glasi da svaki vodič koji vodi hodočasnička putovanja po Kosovu i Metohiji mora da ima posebnu licencu izdatu u Prištini. Nije poznato ko bi mogao da izdaje licence, ali se da naslutiti da je kratka istorija svetih mesta napisana u Kurtijevom i Džufkinom podrumu.       

Nikola Tesla – tragikomična hrvatska bitka za nasleđe

Možda priča o novoj lažnoj crkvi i starim prevarantskim tehnikama deluje neozbiljno, ali tako su pričali i kada je crnogorska služba pronašla Antonija Abramovića a kasnije i Miraša Dedeića. Jedan japanski novinar je doživeo ozbiljan šok kada je jednom, u osam ujutru, došao da razgovara sa velikim duhovnikom Mirašom. "Hoćemo li da drmnemo po lozu", pitao ga je poglavar CPC. Kada je video zapanjen izraz na licu japanskog novinara, brzo se snašao – izvinite, onda ćemo viski. Za vreme korone i zabrana svih okupljanja, društvenim mrežama širila se šala da će on i njegova crkva "ovaj Uskrs dočekati bez vernika, kao i vazda". Možda je Miraš i imao pristalice, ali se izgleda polovina plašila Interpola a polovina Boga, tako da su šale na račun crkve registrovane u policijskoj stanici Cetinje 2000. godine opstale do danas. Dve decenije kasnije, ta Miraševa crkva je zamalo dobila na poklon od pokrovitelja Mila Đukanovića i ostalih religioznih veletrgovaca južnim voćem sve crkve i manastire u Crnoj Gori. To su, međutim, sprečili ljudi koji se nisu plašili ni Interpola ni Boga. 

Kako je Gavrilo upropastio muslimanima austrougarsku budućnost

Nikola Džufka, koji se klati izmeću vere i pronevere, za uzore očigledno ima Miraša i ostale mafijaške ktitore iz Crne Gore. I zna da brojne crkve i manastire na Kosovu nema ko da brani. Za sada ga prati duboka podrška Kurtijeve vlasti i plitka zabrinutost zapadnih konzula na Kosovu. Nekako istovremeno, Domovinski pokret koji pripada vladajućoj koaliciji u evropskoj Hrvatskoj, nedvosmisleno podržava jačanje Hrvatske pravoslavne crkve. Ta crkva nije nastala ni u paleohrišćanskim katakombama, ni u podrumima, nego u Pavelićevoj  NDH a obnovljena je u vreme evropskog HDZ-a. Na čelu crkve nalazi se izvesni neuspešni operski pevač iz Plevena Aleksandar Radoev Ivanov koji je napustio muziku i Bugarsku pre 16 godina i krenuo stazama "marseljskog hrvatsko-bugarskog bratstva".  U Zadru je osnovao nešto što se zove jedinstveni Pravoslavni patrijarhat nacija, ali se to nije primilo, pa se zadovoljio da bude samo arhiepiskop Hrvatske pravoslavne crkve. Za razliku od Džufke, do sada nije upadao u srpske crkve ili manastire.