Mundijal – prvi utisci

Kada dođe vreme za Mundijal, sve ostalo privremeno staje i gubi na značaju. "Najvažnija sporedna stvar" na svetu tada postaje ubedljivo najvažnija stvar na svetu, prenosi utakmica, izveštaji i snimci golova zauzimaju vodeće mesto u izveštavanju svih medijskih kuća širom sveta, dok se beskonačni razgovori i žustre rasprave o najboljim potezima i neizbežnim greškama sudija vode po kafićima, pijacama i gradskim trgovima do kasno u noć.

Ako je i bilo kakvih sumnji u pogledu statusa fudbala kao globalnog najpopularnijeg sporta, one su brzo razvejana nakon objavljivanja podatka da je otvaranje ovogodišnjeg Mundijala u SAD, Meksiku i Kanadi gledalo čak 1,2 milijarde ljudi.

Poređenja radi, treba takođe podsetiti da je otvaranje Olimpijade u Parizu gledalo između 700 i 800 miliona ljudi, dok je finale američkog Superbola gledalo "samo" 120 miliona ljudi.

Sa takvim masovnim planetarnim auditorijumom, normalno je da je Svetsko prvenstvo oduvek bilo više od sporta, to je pozornica na kojoj se ogledaju moć država, prestiž i (geo)političke tenzije.

Lego kockice u službi Teherana

Ovogodišnje takmičenje je specifično po tome da prvi put jedna zemlja domaćin (SAD) ugošćava reprezentaciju zemlje sa kojom je u ratnom sukobu (Iran).

Iranski fudbaleri su već na samom početku poslali odgovarajuću poruku domaćinima, kada su nakon sletanja u Meksiku, na reverima sakoa nosili brojku 168. što predstavlja broj ubijenih devojčica koje su bile žrtve američkog raketnog napada na osnovnu školu u gradu Minabu 28. februara ove godine.

Irancima inače zbog viznog režima nije dozvoljeno da imaju svoju trening kamp u Arizoni kako su prvobitno planirali, već su prinuđeni da iz Meksika dolaze u Los Anđelesu na dan utakmice i da ga napuštaju samo nekoliko sati po završetku meča, što izaziva velike poteškoće u proceduri oporavka i medicinskog tretmana igrača.

Ako tome dodamo da su, prema rečima kapitena Irana Mehdi Taremija, pri dolasku u Kaliforniju za prvu utakmicu protiv Novog Zelanda proveli čak pet sati putnih i bezbednosnih provera na kratkoj ruti između Tihuane i šireg područja Los Anđelesa, onda je jasno sa kakvim se nepravednim i neravnopravnim tretmanom suočavaju.

Ostaje nada da će pritisak na iransku reprezentaciju malo popustiti nakon što je došlo do potpisivanja sporazuma koji bi trebalo da okonča rat između SAD i Irana.

Zanimljivo je da je Teheran pre početka Mundijala tražio da se njihove tri utakmice grupne faze prebace iz Amerike u Meksiko, što je Fifa iz nepoznatih razloga odbila, a ostaće zapamćeno da zbog viznog režima maltene nijedan zvaničnik iranske fudbalske federacije ne može da prisustvuje utakmicama što je presedan kakav se nikada nije desio.

Kolumna

Srbija – Amerika: Dan kada je umro sport

Pitanje američkog viznog režima izazvalo je mnogo kontroverzi i kritike na račun domaćina. Ostaće zabeleženo da je irački fudbaler Ajmen Husein zadržan na aerodromu u Čikagu čak 7 sati na ispitivanju kao da je kriminalac a ne sportista, a da je somalijskom sudiji Omaru Artanu, koga je Fifa delegirala da sudi i koje je zvanično proglašen za najboljeg afričkog sudiju za prošlu godinu, zabranjen ulaz uz obrazloženje da ima "veze sa osumnjičenim članovima terorističkih organizacija".

Reprezentacije Senegala i Uzbekistana prolazile su kroz detaljne i ponižavajuće bezbednosne provere, uključujući pretrese sa skidanjem i psima tragačima. Snimci tih pretresa kružili su društvenim mrežama i izazvali su skandal i zgražavanje svetske sportske javnosti.

Takođe, Kanada je odbila da izda vizu veznom fudbaleru Gane Tomasu Partiju što je značajno oslabilo tu afričku reprezentaciju. Kritičari podsećaju da je Fifa još 2017. jasno stavila do znanja kandidatima za domaćinstvo da "kada je reč o Fifa takmičenjima, svaki tim, navijači i zvaničnici moraju imati pristup zemlji, inače nema ništa od Mundijala".

U tom pogledu, Fifa se našla u nebranom grožđu, jer kako je nedavno izjavio predsednik Fifa Đani Infantino, oni nisu "kraljevi sveta koji mogu da naređuju vladama i policiji", što je bilo posredno priznanje da su njegovi uvlakački napori da se odobrovolji američki predsednik Tramp ipak propali.

Infantino je čak za potrebe šlihtanja izmislio Fifa nagradu za mir koju je tokom žreba za Svetsko prvenstvo slavodobitno dodelio Trampu, kao neku vrstu utešne nagrade za Nobelovu nagradu koja mu je izmakla, što ne samo da je predstavljalo flagrantno kršenje statuta Fifa, već je naknadno poprimilo groteskne i tragikomične obrise jer je Tramp nakon dobijanja te nagrade napao Venecuelu i Iran. Ostaje zabeleženo da je više od 20 britanskih poslanika potpisalo peticiju da se SAD izbace sa Mundijala zbog Trampovih kršenja međunarodnog prava i pretnji drugim državama.

Politika na stranu, ovogodišnji Mundijal obeležile su i mnoge promene u pravilima, od kojih su najviše burnih reakcija izazvale takozvane obavezne pauze za hidrataciju.

Iako Fifa tvrdi da je njihov cilj da štite igrače od kolabiranja na visokim temperaturama, činjenica je da se po automatizmu sprovode i kada su meteorološki uslovi daleko od ekstremnih, što je mnoge analitičare i komentatore uverilo da je zapravo u pitanju lukavi trik za dobijanje više prajm tajm vremena za marketing i ubiranje većeg profita od reklama. Na taj način fudbal od igre sa dva poluvremena postaje igra sa četiri četvrtine, što je karakteristično za američki doživljaj sporta, a mnogi smatraju da se na taj način razbija ritam igre i narušava integritet utakmice.

Ipak, bez obzira na (ne)potrebne pauze, može se reći da je nivo fudbala za sada na vrlo visokom nivou. Iako je bilo dosta skepse zbog proširenja broja učesnika na 48 ekipa i strahova da će to razvodniti kvalitet, prvi utisci govore da su reprezentacije ujednačenije nego što se to možda očekivalo.

Taktički, tehnički i fizički, manje više svi (sa izuzetkom reprezentacije Kurakao-a) su pokazali da nisu zalutali na Mundijal. Remi evropskog šampiona Španije sa Zelenortskim ostrvima koji nemaju više od 600 hiljada stanovnika i utakmica Brazila i Maroka u kojoj su Hakimi i društvo iz Magreba dominirali nad izvikanim kariokama pokazale su da se smanjio jaz između favorita i autsajdera, kao i da reprezentacije iz Afrike i Azije ubrzano hvataju korak sa evropskim i južnoameričkim etabliranim fudbalskim silama.

Što se tiče fudbalskih superzvezda, većina je bila na visini zadatka, izuzev možda mlađanog Jamala iz Španije koji od ranije vuče povredu. Haland, Mbape i Kejn postigli su svaki po dva gola u prvom kolu, dok je neverovatni Lionel Mesi Alžiru zabio het-trik i pokazao da i u 39-oj godini ima magiju u kopačkama. Zbog Mesija i Ronalda, koji igraju svoje rekordno šesto Svetsko prvenstvo, ali i vremešnih majstora poput Modrića i De Brujnea, postoji određena gorko-slatka, nostalgična senka koja se nadvila nad prvenstvom, jer je svima jasno da sledi smena generacija na vrhu i da mnoge od ovih legendi više nikada nećemo gledati na Mundijalima. 

Što se nas Srba tiče, postoji, koliko mi se čini, široki konsenzus da je dobro što kao reprezentacija ne učestvujemo na turniru, jer ne samo da to nismo zaslužili nastupom u kvalifikacijama, već će naši navijači biti pošteđeni uzaludnog nerviranja zbog tradicionalnog međuljudskog kolapsa u redovima naših fudbalskih primadona.

Fudbal i srpski mazohizam

Koliko daleko nam sada deluju oni trenuci kada smo golom Aleksandra Mitrovića u Lisabonu obezbedili učešće na prethodnom Mundijalu u Kataru i to protiv jedne vrhunske reprezentacije kakva je Portugalija, kao da je bilo u nekom prethodnom životu.

Ostaje nam da se jalovo gložimo oko ispravnosti navijanja za komšijske eks-ju reprezentacije i da čekamo stasavanje neke nove generacije koja će znati da iz, močvarnog blata srpskog fudbala, pronađe put do sjajnih mundijalskih zvezda.