Srpsko stradanje na Petoj aveniji

Prizor je bio zaista nesvakidašnji. U najužem centru Njujorka, na Menhetnu, među hiljadama poslovnih ljudi sa Volstrita, turista i lokalnih šetača, koji su se žurno mimoilazili i sudarali na krcatim ulicama i pešačkim prelazima, stajala su dva crna kamiona sa LED ekranima na kojima su se smenjivale slike.

Pažnju velikog broja pešaka privukla je crno-bela slika Nikole Tesle. Tekst koji je pratio sliku glasio je: "Nikola Tesla, srpsko-američki naučnik i pronalazač, imao je 91 rođaka koji su ubijeni tokom Drugog svetskog rata u genocidu u Nezavisnoj državi Hrvatskoj".

Žamor iščuđavanja i neverice ispunio je poslovično ravnodušne i cinične ulice "Velike jabuke". Ljudi su zastajali i tiskali se oko kamiona kako bi do kraja ispratili ovo neobično putujuće predavanje iz istorije naroda o kome su vrlo malo znali, ali koji je svejedno svetu dao jednog genijalca kakav je Tesla. Među prisutnima bilo je i pripadnika naše dijaspore koji su svojim prijateljima i onima koji su se zatekli oko njih pružali istorijski kontekst i dopunjavali informacije koje su se vrtele na ekranima.

Paneli su se smenjivali, pričajući zatečenoj publici tragičnu i šokantnu priču o srpskom stradanju u 20. veku.

Od Prvog svetskog rata i gubitka četvrtine populacije preko genocida u NDH i logora za decu poput Jastrebarskog u kojima je stradalo preko 40.000 srpskih mališana do etničkog čišćenja u Podrinju, "Oluji" i stravičnih zločina u Žutoj kući gde su Srbima vađeni organi za prodaju.  Na svakom panelu bio je i propratni QR kod koji, kada se skenira, upućuje na stranicu Memorijalnog centra Republike Srpske gde se mogu pročitati dodatne informacije o zločinima nad Srbima.

"Nisam puno znala o srpskom narodu i svim patnjama kroz koje su prošli. Znam za Đokovića, ali nisam znala za patnju koja se tamo dešavala. Ova kampanja mi je definitivno otvorila oči, da istražujem dublje i tražim šta se dešava", izjavila je tamnoputa Nikol Ričards koja je bila među onim Njujorčanima koje je zaintrigirala izložba.

Na osnovu dosadašnjih rezultata, ali i histeričnih reakcija u "komšiluku", nema nikakve sumnje da se radi o jednoj od najefektnijih i najefikasnijih međunarodnih pi-ar kampanja koju je neka zvanična srpska institucija ikada pokrenula. Ova akcija mogla bi se podvesti pod takozvani gerilski marketing, gde se upotrebom nekonvencionalne reklamne strategije, koja se oslanja na element iznenađenja i visoku kreativnost, uz relativno mala ulaganja, postiže velika vidljivost, viralnost na mrežama i emotivni angažman ciljne publike.

Kamioni sa digitalnim bilbordima koštaju za iznajmljivanje u Njujorku oko hiljadu do hiljadu i po dolara dnevno, a za tu relativno nisku cenu postiže se velika vidljivost na najprometnijem i najuticajnijem mestu na svetu, fleksibilnost targetiranih lokacija i mogućnost česte promene reklamnih panela i poruka. Podrazumeva se da vam je potrebna i dozvola lokalnih vlasti da sprovodite svoju reklamnu kampanju, a u dobijanju dozvole sigurno je određenu ulogu odigrala diplomatska bliskost koju Republika Srpska, kao incijator i organizator ove kampanje, pažljivo i nepokolebljivo gaji sa Trampovom administracijom i Izraelom.

Uostalom, jedan od prvih panela u ovoj pokretnoj izložbi podseća Amerikance da su im Srbi bili saveznici u oba svetska rata, kao i da su Srbi bili prvi hrišćani koji su ratovali sa pripadnicima Al Kaide u Bosni. Ko je čitao knjigu uglednog francuskog novinara Žaka Merlinoa "Istine o Jugoslaviji nisu sve za priču" zna koliko je novca i truda vodećih marketinških agencija u SAD potrošeno da se različitim medijskim manipulacijama američki Jevreji okrenu protiv svojih tradicionalnih saveznika Srba a u korist bosanskih Muslimana.

Da li je previše optimistično očekivati da bi aktuelna dešavanja u svetu mogla dovesti do preokreta tog odnosa jevrejske dijaspore, koja ima odlučujuću ulogu u promociji vladajućih medijskih narativa i poželjnog mišljenja u SAD? Da li je upravo ova izložba jedan od vesnika promene u odnosu prema srpskim stradanjima? Moguće da jeste, a moguće i da nije, ali svakako treba uraditi svoj deo posla i iskoristiti svaku priliku koja se ukaže za promociju naše istine o raspadu SFRJ i ratovima koji su iz tog raspada usledili.

Organizator izložbe je Memorijalni centar RS, uz podršku Vlade Republike Srpske, Ministarstva za evropske integracije i međunarodnu saradnju Republike Srpske, Predstavništva Republike Srpske u SAD i predstavnika srpske dijaspore. Direktor Memorijalnog centra Republike Srpske Denis Bojić ističe da ova kampanja predstavlja najznačajniji međunarodni iskorak Memorijalnog centra Republike Srpske od njegovog osnivanja pre dve godine. On je poručio da su nastupili sa dokumentovanim činjenicama, istorijskim izvorima i svedočanstvima kako bi dali glas srpskim žrtvama, te da svaka žrtva, bez obzira na nacionalnost, zaslužuje istinu, dostojanstvo i pamćenje.

O uspehu i dometima ove kampanje najrečitije govore reakcije iz komšiluka, ali i iz određenih nazovi domaćih krugova. Iako je izložba koncipirana tako da ne dovodi u pitanje tuđe žrtve i narative koji se oko njih konstruišu, već samo iznosi dokumentovane i međunarodno potvrđene podatke o postradalim Srbima, izgleda da je sam pomen postojanja srpskih žrtava za neke neprihvatljiv i gotovo uvredljiv. Pa tako komentatori bošnjačkih portala nazivaju ovu izložbu "porcijom propagandnih splačina" koju je Dodik servirao Amerikancima, baš u trenutku odavanja počasti srebreničkim žrtvama, hrvatski novinari ističu navodno megalomanske brojke koje žele da naprave od Hrvata genocidni narod, dok, nimalo iznenađujuće, najoštrije i najotrovnije osude dolaze iz beogradskih autošovinističkih krugova okupljenih oko "Peščanika" koji, na idejnom planu, ismevaju čitavu kampanju i dovode u pitanje činjenicu da su uopšte pobijeni neki civili srpske nacionalnosti u Podrinju (3.267 njih), odnosno da među njima nije bio nijedan koji nije četnik sa ogromnom i neurednom bradom i zakrvavljenom kamom.

Ne treba se osvrtati na ove i slične maliciozne reakcije, jer je sasvim izvesno da ne dolaze od dobronamernih ljudi kojima je želja za utvrđivanje istine i pomirenjem na srcu. Treba nastaviti sa ovim i sličnim aktivnostima u pokušaju da se razbije međunarodna zavera ćutanja o srpskim žrtvama koja je uspostavljena još tokom devedesetih godina prošlog veka, zapravo još ranije od toga.

Još od Njegoša se govori o tome kako "srpska suza nema roditelja", ističući na taj način osećaj usamljenosti, neshvaćenosti i nepravde sa kojima se srpski narod suočavao tokom vekova stradanja, ali ta suza ipak ima neke potomke i potomke potomaka koji moraju biti odlučni, uporni i strpljivi u borbi za njeno priznanje. U tom pogledu, treba se ugledati na Jermene koji su se sto godina, na hiljade načina i različitih koloseka, borili da se prizna genocid nad njima u Osmanskom carstvu i doživeli da se prvo usvoji rezolucija o priznanju genocida u američkom Kongresu 2019. godine, da bi je 2021. godine potpisom zvanično priznao i predsednik Bajden.