Kolumne i intervjui
Biti anoniman
Čuvena misao Endija Vorhola o tome kako će u budućnosti svi imati svojih petnaest minuta slave ovaplotila se u digitalnoj sferi u jednom naročito grotesknom i bizarnom obliku
Pre izvesnog vremena, u jednoj sasvim beznačajnoj internet raspravi, jedan od mojih pratilaca nazvao me "trećerazrednom javnom ličnošću" koja nešto smatra i smara po podkastima, verovatno u želji da me uvredi i ponizi.
Iznenadio se kada sam mu lajkovao komentar i napisao odgovor potpuno lišen ironije da je sasvim u pravu, dodajući da nikada sebe nisam smatrao javnom ličnošću, ali da, ako po sudu drugih to na neki način jesam, onda je svakako bolje biti trećerazredna ili čak četvrtorazredna nego prvorazredna javna ličnost.
U taj prvi razred valjda spadaju ljudi poput Zdravka Čolića, Novaka Đokovića ili Miloša Bikovića, univerzalno prepoznatljive ličnosti na koje svi polažu pravo i o kojima doslovno svako ima neko svoje mišljenje. A to ume da bude itekako naporno za podneti.
Ko je uopšte toliko lud da želi da danas bude poznat? Pa još u Srbiji gde takav status često nije nužno povezan sa materijalnim blagostanjem, pa čak ni najelementarnijim sredstvima za preživljavanje. Biti poznat a siromašan, pa to je zaista paklena kombinacija, ali nažalost vrlo česta na našoj javnoj sceni.
Nisu bez razloga Jevreji savetovali da je u životu najbolje biti bogat, zdrav i anoniman. A ta mudrost izrečena je mnogo pre pojave interneta koji je slavu proleterizovao i banalizovao do te mere da danas svaka dokona starleta koja daje savete o šminkanju ili bubuljičavi klinac koji snima sebe dok igra igrice može steći bezmalo milionski auditorijum.
Sa stotinama televizija koje funkcionišu u okviru kablovskih operatera, hiljadama podkasta i milionima blogova i influenserskih profila na mrežama, zaista je postalo teško ostati nepoznat. Čuvena misao Endija Vorhola o tome kako će u budućnosti svi imati svojih petnaest minuta slave ovaplotila se u digitalnoj sferi u jednom naročito grotesknom i bizarnom obliku.
U doba društvenih mreža, influensera, rijaliti programa i permanentne digitalne izloženosti, slava se često predstavlja kao vrhunsko dostignuće i ultimativni cilj.
Nedavno sprovedena anketa među pripadnicima generacije alfa (oni koji su rođeni nakon 2010. i koji dolaze posle famozne generacije zed) utvrdila je da oni za najpoželjnija zanimanja smatraju jutjub podkastere i influensere, jer smatraju da je to najbrži i najlakši način da se dođe do novca i slave bez prevelikog truda.
Kada smo mi bili klinci maštali smo da postanemo fudbaleri, glumci, pevači, pisci, piloti, vojnici itd. U svetu u kome najplaćenije starlete sa Onlifensa zarađuju više od najboljih fudbalera Premijer lige teško je negirati da se nešto temeljno promenilo u načinu na koji se poznatost valorizuje i monetizuje.
Danas, u takozvanoj ekonomiji pažnje, čini se da je najvažnije sebe upakovati i prodati kao proizvod. Problem je samo što pažnje nema dovoljno za sve, pa pojedinci sve češće pribegavaju ekstremnim i očajničkim pokušajima da po svaku cenu budu primećeni.
Gotovo da svake nedelje možemo pročitati o nekom bizarnom tragičnom ishodu pokušaja da se napravi šokantni snimak ili viralna objava za mreže. Nedavno je u Australiji ajkula odgrizla ruku devojci koja je bila previše zauzeta da primeti zlokobno peraje koje joj se priblažava jer je pravila savršeni selfi sa plaže. Sve u želji da impresionira i fascinira gomile nepoznatih ljudi koji je prate na Instagramu.
Filozofski i sociološki gledano, slava predstavlja specifičan oblik društvenog ogledala. Žan-Pol Sartr pisao je sredinom prošlog veka da je slava "drugi grob moje slobode", ali takva slava danas dovodi do ekstrema: slavna osoba više ne pripada sebi, već kolektivnoj imaginaciji. Danas, zahvaljujući internetu i pametnim telefonima, taj nadzor je totalan i nezasit.
Dok se u prošlosti slavna ličnost mogla povući u privatnost, danas svaki izlazak u prodavnicu, svaka neoprezno izgovorena reč, svaki trenutak umora postaje sadržaj koji se beskrajno reprizira i reciklira.
Slava u 21. veku nije plemstvo koje nasleđuješ ili genijalnost koju dokazuješ, ne, to je zamorni performans koji se održava 24/7. Slavna osoba mora da bude dostupna, zanimljiva, savršena i skromna istovremeno. Na duže staze, ta kognitivna disonanca i performativni imperatviv iscrpljuju. Anonimnost, s druge strane, vraća čoveku luksuz da bude dosadan, nesređen, promašen. Drugim rečima, da se oseća ljudski.
Savremena istraživanja pokazuju da stopa depresije, anksioznosti i samoubistava među slavnim osobama značajno premašuje opštu populaciju. Fenomen parasocijalnih odnosa, gde pratioci i obožavaoci razvijaju emocionalnu vezu prema osobi koja ne zna za njihovo postojanje, stvara asimetrični teret. Slavna osoba prima hiljade poruka ljubavi i mržnje, često u istom danu. To ne može da ne ostavi određeni trag na duši.
Takođe, u vremenu sveopšteg digitalnog nadzora u režiji Palantira i drugih obaveštajnih programa i kako lokalne tako i globalne političke turbuletnosti, poznatost često čoveku stvara iluziju obaveze da se izjašnjava o javnim problemima i osetljivim političkim pitanjima, što mu posledično crta metu i priziva odmazdu političkih protivnika i neistomišljenika.
Mnogo se nedavno pisalo i komentarisalo o nepristojnom odgovoru jedne studentkinje navalentnoj novinarki jedne televizije koja je želela da je javno legitimiše, ali u brutalnosti i vulgarnosti tog odgovora sadržana je upravo generacijska pobuna protiv targetiranja i neprijateljski stav prema javnom isticanju i neželjenoj prepoznatljivosti.
Zanimljivo da je upravo među pripadnicima Generacije Zed taj trend ka slavljenju anonimnosti i neisticanja vrlo izražen. Cela ta generacija odrasla je u kulturi lajkova i brojanja pregleda, viralnih objava i permanentnog kreiranja sadržaja za druge. Ono što je nekada bilo zabavno, postalo je stresan i nezahvalan posao. Pritisak da svaka slika bude savršeno uređena, da svaki status bude duhovit, a svaki snimak bolji od prethodnog, dovela je do psihološkog pregorevanja.
"Postojim, znači objavljujem" zamenjeno je sa "Postojim, znači ne moram to stalno da dokazujem". Oni brišu svoju internet istoriju, stavljaju profile u privatni režim ili ih potpuno gase. Smanjuju broj onlajn prijatelja i pratilaca, jer smatraju da su izbirljivost i ekskluzivnost ponovo na ceni. Shvatili su da privatnost ponekad vredi više od pažnje i da je kontrola nad sopstvenim javnim profilom neophodna jer poznatost očas posla sklizne u ozloglašenost.
Prema tom novom načinu razmišljanja, ljudi koji su stalno odsutni sa mreža postali su privlačniji jer deluju stvarnije, autentičnije i misterioznije. Drugim rečima, biti nedostupan postalo je veći statusni simbol nego biti viralan. Biti svojevoljno anoniman i svoj mnogo mudrije nego biti jeftino poznat i svačiji.
Live
