"Holivud" iz zone SVO: Vukovi na frontu? Ništa prirodnije

Noćni vukovi ne krstare samo ruskim i svetskim drumovima već svoje jazbine grade tamo gde mnogi zaziru da zavire čak i preko video snimaka – u zoni SVO.

Koliko je Vukova na frontu i šta je Donbas za vučji svet, razgovaramo sa komandantom Noćnih vukova-Pjatnaška, pozivni znak "Holivud".

"Vuk na frontu - sasvim normalno". Kako objašnjavate da se vaše učešće u SVO tretira kao podrazumevajuća činjenica?

Za moto klub "Noćni vukovi" Donbas je, rečima našeg predsednika Aleksandra Hirurga, neodvojivi deo našeg ruskog sveta. Počeci bliskosti našeg moto kluba sa Donbasom vezani su za događaje iz 2014. godine.

Moto-klub je uzeo veliki udeo u rešavanju sudbine Donbasa kako direktnim učešćem u događajima, tako i tokom svih ovih godina, pružanjem humanitarne i medicinske pomoći civilnom stanovništvu.

Što se tiče toga koliko je Vukova na frontu… Kada je najavljena Specijalna vojna operacija i uporedo mobilizacija, mnogi Noćni vukovi su otišli ​​kao dobrovoljci, ne čekajući poziv, a kada su pozvani na front, odlazili su i po pozivu. Pored jedinice "Noćni vukovi-Pjatnaška", postoji još nekoliko jedinica, bataljona, u kojima služe noćni vukovi.

Ovo je sasvim u redu i odgovara ideologiji kluba, odgovara onome što mi deklarišemo, i da, slažem se da je Vuk na frontu – potpuno prirodna činjenica. U ovoj situaciji moto-klub nije mogao da stoji po strani i mi smo ostali dosledni onome što smo radili od 2014. godine – uzeli učešće u sudbini Donbasa. Kada je došlo vreme uzeti oružje i sa oružjem u rukama braniti svoje interese i ruske ljude, mi smo to uradili.

U srcu kodeksa Noćnog vuka nalazi se otadžbina. Kada ste razumeli da ono što se dešava na Majdanu i posle u Odesi i Donbasu nije tuđa, nego ruska briga?

Ovde je, u principu, deo odgovora sadržan u vašem pitanju. Naša domovina je Rusija i za moto-klub Noćni vukovi Donbas je oduvek bio sastavni deo Rusije. Kada je, u bukvalnom smislu te reči, započet genocid nad ruskim narodom, naša zemlja nije mogla da ne stane u odbranu ruskog sveta, tako da ne odvajam Donbas i ruske ljude od Rusije.

Sada je prisajedinjenjem novih regiona sve došlo na svoje mesto a o svemu je i naš predsednik Aleksandar Hirurg govorio u svakom svom bajk šouu. On je predvideo ove događaje, usadio nam veru, ideju, a kada su događaji počeli da se odvijaju na ovaj način, uključio se i klub, još od prisajedinjenje Krima 2014. godine. Od trenutka održavanja referenduma, ovo nikako nije moglo da se tretira kao nešto tuđe.

Samo velika država može da brani vaš narod i vaše interese, samo treba shvatiti da je to dug.

Kako izgleda dan na frontu? Sa koliko zebnje ili možda nepokolebljivosti jedan vuk kreće u borbu?

Ipak mislim da ne poznajem nikoga kome kolena ne podrhtavaju u borbi. Strah – to je savršeno normalno osećanje zdravog čoveka, bez njega se ne može živeti. Ako je čovek lišen osećaja straha, to nije normalno.

Druga stvar je što strah ne sme da prevlada osećanja i preraste u paniku. Napraviću ovu alegoriju: strah je kao vatra, kada je kontrolišeš, može da te zagreje, možeš da spremaš hranu na njoj, a kada nije kontrolisana, vatra može da te zahvati, možeš da izgoriš. Isto je sa strahom, zato je to normalno, ide rame uz rame sa našim poslom. Kako kažu, hrabar čovek se razlikuje od kukavice samo po tome što samo on zna koliko je strašno biti hrabar.

Koje tačke na frontu su prošli Vukovi i šta je na vas ostavilo najveći utisak? Kako izgleda presek sa linije fronta – sa koliko odlučnosti ukrajinske snage nastoje da sačuvaju privid da kontraofanziva još nije završena priča?

Mislim da više niko ne sumnja, i da i kod samih ukrajinskih snaga ne postoji iluzija po pitanju kontraofanzive. Vukovi su praktično prošli sva mesta koja su se mogla naći na frontu. Najveći utisak ostavljaju trenuci kada se nađete na neprijateljskim pozicijama.

Sukobi na prvoj liniji fronta se najverovatnije mogu opisati na sledeći način: sve ovo vreme do početka SVO neprijatelj je veoma ojačao i sukobi su bili potrebni kako bi neprijatelj napustio položaje – trebalo je učvrstiti se i ići dalje. Sukob – to je zadatak izbacivanja neprijatelja sa njegovog položaja.

Sa fronta stižu vesti da će avdejevska tvrđava pasti pre zime. Da li su realna takva očekivanja i kako u ovom trenutku izgledaju borbe za najutvrđeniji punkt ukrajinske vojske?

U trenutku dok snimamo ovaj intervju, kalendarska zima je već stigla i uprkos potpuno očiglednom uspehu naše vojske, još je preuranjeno govoriti da je uporište Avdejevka palo.

Generalno sam oprezan u takvim prognozama kada su u pitanju tajminzi. Ovde, naravno, uliva optimizam što smo uspeli da probijemo najtežu liniju odbrane, prošli smo na našem pravcu ivicu Avdejevke, počinje kretanje u samu Avdejevku, ali ovo ima cenu i ona nije mala. Krećemo se, neprijatelj beži, ali moram još jednom da naglasim da je ovo ogroman trud.

Zamka umesto frontalne borbe – tako ste jednom prilikom opisali strategiju nastupa ukrajinske vojske. Kako to izgleda u praksi, da li je ovo lukavstvo osmišljeno u NATO centrima za obuku zbunjujuće, da li daje rezultate, kako odgovarate na ovakve "manevre"?

Ponavljam još jednom, u našoj situaciji, mi jurišamo na njihove položaje koji su dobro utvrđeni, a kada postane suviše vruće neprijatelj ih napušta. Naš zadatak je da se dobro utvrdimo i idemo dalje. Kao odgovor na njihovu strategiju neophodno je da radi naše izviđanje i kontra-baterija, koja treba da suzbije vatru koju neprijatelj usmerava na svoje nekadašnje položaje, pokušavajući da nas izbaci odatle. Ova strategija je jasna, nije nova za nas i ne ometa naše napredovanje.

Prva baza Noćnih vukova bila je legendarna Pjatnaška. Kako izgleda obuka za ratnika a da nije akademska i udžbenička, i da li se kroz "vatreno krštenje" na prvoj liniji najbolje savlađuju lekcije?

"Pjatnaška" nije bila prva baza, mi smo deo "Pjatnaške" i do danas je to naša baza. Kakvu to prednost nudi regrutima? Oni se ovde direktno obučavaju na poligonu i stiču veštine od instruktora sa borbenim iskustvom na sektorima fronta na kojima će regruti naknadno obavljati zadatke, pa direktno savladavaju veštine koje će im koristiti u praksa.

Dolaskom na front, našavši se na liniji dodira, oni mogu da primene ono što su usvojili u teoriji, i ne samo u teoriji, već i kroz praktičnu obuku. Obuka mladog borca se ne završava okončanjem kursa, sve vreme mi usavršavamo veštine za koje shvatamo da ih treba unaprediti i spremamo se za nove zadatke.

Naravno, lekcije se savladavaju vatrenim krštenjem, ma koliko obuka bila kvalifikovana, teorija bez prakse je mrtva.

Šta je to što se samo na frontu može naučiti i savladati?

Na ovo pitanje ću verovatno odgovoriti ovako: odgovornost – u svom najdubljem značenju, pojam – naređenje i pojam – borbeni zadatak.

U stvari, mnogi pojmovi poznati iz detinjstva dobijaju dubinu značenja samo u tako ekstremnim uslovima. Mnogo toga se može razumeti samo na frontu, počevši od praktičnih veština, a završavajući životnim, filozofskim istinama. To je kao veliki ispit, ne ostaje sav taj teret, ali istine ostaju posle vatrenog krštenja.

Da li je teško gledati smrt u oči?

Reći da ne shvatamo i ne vidimo da je naš rad krcat smrću je nemoguće. Ne dopada mi se ovaj književni, patetični izraz: "gledati smrti u lice".

Intervju

Svedočenje iz Luganska: Smrt na ukrajinski način

Reći ću ovo: da, razumete, sagledavate rizik od smrti sa kojim je naš rad povezan, da, često vidite smrt, naravno, iscrpljujuće je, psihički se umorite. Svaki put kada izađete na zadatke i položite određeni ispit, potrebna je mobilizacija, a svaki ovakav ciklus je veoma iscrpljujući. Čuo sam da se navikneš, ali meni se to nije dešavalo, svaki put je adrenalin, to je mobilizacija, plus odgovornost ne samo za svoj život, već i za živote boraca koji su ti poverili život, a zadaci su često takvi da ih moraš ostvariti po svaku cenu. Ne vidim ništa patetično u ovome, iscrpljujuće je, to je psihički umor. Da, teško je, ali ovo je posao koji treba da se uradi, preuzeli smo ga i, uprkos ovom faktoru, mi ćemo ga ispuniti.

Šta za vuka znači vođa i kakve vas emocije vezuju za Hirurga?

Verovatno ne emocije, neću opisivati svoje emocije, već asocijacije.

Mnogi se pitaju zašto se naš klub zove "Noćni vukovi". Interesovao sam se za način života ovih sivih predatora i veoma mi se dopalo kako je opisana struktura njihove zajednice. Ukoliko postoji hijerarhija, podela odgovornosti, i uloga koju igra vođa čopora, onaj ko preuzima odgovornost za ceo čopor, ko ga vodi, brine o njegovoj bezbednosti, njegovom opstanku – onda znate da njegova pojava u čoporu ne može biti slučajna.

Hirurg mene asocira na takvog vođu, vođu čopora, i što ga više poznajem, to sa većom sigurnošću mogu da kažem da se takvom vođi i njegovim odlukama može verovati, i dobro je da takav vođa postoji. Vođa, čijim odlukama, ponekad, jednostavno, čak i kada ne razumeš o čemu je reč, možeš slepo da se prepustiš.

Duboko poštujem našeg predsednika i veoma sam mu zahvalan na onome što čini za nas, za klub, a posebno za našu jedinicu. To su moje emocije i asocijacije vezane za našeg predsednika.

Kada u rotaciji odete u Moskvu, kakav utisak imate? Koliko su ljudi svesni da ih šest sati vožnje deli od zemlje gde se odvija bitka neretko epskih razmera?

U ovom ili onom stepenu, rat je dotakao mnoge ljude. U svakoj porodici postoji neko ko se prijavio kao dobrovoljac ili je mobilisan. Ne mogu reći da ljudi ne saosećaju, naravno da saosećaju, i preživljavaju zajedno sa nama. Osećamo to, dobijamo mnogo humanitarne pomoći, dobijamo pisma, vidimo komentare i ne bih rekao da ljudi ne razumeju da se na šest sati vožnje od Moskve vodi rat.

Ali, s druge strane, ponosim se time što naša velika zemlja može sebi da priušti tako velike vojne operacije bez urušavanja privrede, što nema panike, što ljudi i dalje idu na posao, slave praznike i što tamo teče miran život. Ovo kod mene ne izaziva negativna osećanja, već ponos na svoju zemlju i čak kao da je to nekakav rezultat našeg rada, što znači da ako se naši najmiliji osećaju sigurno i zaštićeno, onda mi nismo uzalud ovde, tako da u tom smislu kod mene ne postoji dilema po tom pitanju.