Sergej Stacenko: Zapad u Aziji nije dobrodošao

Međunarodna konferencija Fonda jedinstva duhovnih naroda iz Moskve okupila je ove godine u Šarm el Šejku naučnike, javne delatnike i bogoslove kako bi u složenim geopolitičkim vremenima pokušali da iznađu odgovor na izazove sa kojima se suočava Rusija, ali i čovečanstvo u celini.

O tome kako izgleda misija Ruske pravoslavne crkve na azijskom postsovjetskom prostoru, o suživotu sa muslimanima i pokušajima Zapada da zavlada delom sveta koga nazivaju mekim trbuhom Male Azije razgovaramo sa protojerejem Sergejom Stacenkom, rektorom pravoslavne duhovne seminarije u Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana.   

Nadležnost mitropolita taškentskog i uzbekistanskog prostire se na četiri zemlje i tri eparhije. Kako izgleda misija RPC u zemljama koje naseljava 130 naroda?

Ovuda je prolazio veliki Put svile, ovuda je prošla i Velika seoba naroda, i danas u Srednjoj Aziji ima oko 130 naroda i nacionalnosti. Živimo u susedstvu sa Indijom, Kinom i Avganistanom. To sve govori o velikoj raznoobraznosti koja korene vuče iz drevnih vremena. Takođe, hrišćanstvo u Srednjoj Aziji seže do apostolskih vremena kada su apostoli prolazili velikim Putem svile i osnivali hrišćanske zajednice koje su postojale do 14. veka. Postepeno, taj narod je na relativno miran način prelazio u islam dok je hrišćanstvo – jeretičko, nestorijanskog toka – uspelo da prodre u palate mongolskih šahova. Tek kada su šahovi prešli u islam i potpuno poništili nestorijanstvo, hrišćanstvo kao organizovana struktura prestalo je da postoji. Priča o hrišćanstvu se nastavlja doseljavanjem bezzemljaša iz Ruskog carstva u Srednju Aziju.

U takvim okolnostima, misija RPC se sastoji u nastavku brige za pravoslavne koji žive tamo. Mi se ne bavimo misionaranjem prema muslimanima ili ljudima druge religije. Zašto? S moje tačke gledišta smatram nedopustivim da se okreneš ka drugima kada tvoji propadaju. Najvažniji zadatak je da ocrkovimo one koji pripadaju pravoslavnoj kulturi i koji su kršteni u pravoslavnoj crkvi. Postoje i oni koji nam prilaze iz drugih naroda, ali po pravilu i oni su vaspitavani u ruskoj kulturi.

Kako izgleda suživot pravoslavnih hrišćana sa muslimanima?

Kod vas u Srbiji je odnos prema Turcima napregnut zbog istorijskih razloga, dugog ropstva i pokušaja Turaka da prevedu Srbe u svoju veru. Rusija je pri dolasku ovde odmah postavila zadatak da se ne meša u unutrašnje stvari islama. Ustanovljena je jedna vrsta pravila ignorisanja – mi ih nećemo dirati i oni će se prilagoditi nama. Uz sve to Rusija je zavela svojevrstan poredak, zabranila robovlasništvo, kmetove, i muslimani su sve to pozitivno ocenili. Nije bilo religijskog konflikta.

Na jednom prostoru kao da paralelno egzistiraju dve civilizacije – evropska i islamska. To nam govori da je svaka od ovih civilizacija našla neku svoju nišu. U istorijskom smislu međusobno uvažavanje se može objasniti činjenicom da nemamo istorijske pretenzije jedni prema drugima.

Uz sve to, u sovjetskom periodu, kada je religija bila progonjena, i pravoslavci i muslimani su se trudili da pomognu jedni drugima. Muslimani su sakrivali od hapšenja mnoge pravoslavne vernike. One koji su bili osuđeni na smrt glađu, među njima episkopi, monasi i sveštenstvo, hranili su muslimani. Takođe, država Uzbekistan insistira na toleranciji i koordiniše međusobne odnose verskih zajednica. Zakonom je zabranjeno misionarenje. Kada javno govorim, uvek sugerišem državnim službenicima da ne odstupaju od takve politike. 

U kojoj meri se sistem vrednosti koji neguje islam pokazao žilavim u smislu najčvršće brane pokušajima Zapada da nametne svoje vrednosti o kojima su, nudeći infrastrukturne projekte, nemalo puta u Aziji govorili predstavnici zapadnog establišmenta?

Uzbekistan je zemlja prosvećenog islama i zapadne vrednosti poput potrošačke kulture i ideologije apsolutne slobode ovde nisu prihvatljive. U lokalnom islamu snažan naglasak je na starešinstvu. Takođe, postoji istaknuta trudoljubivost kao način života i insistiranje na trezvenom načinu života.

Uzbekistan u geopolitičkom smislu nije jednostavna zemlja nego svojevrsna naddržava, dominantna u regionu, koja je primorana da lavira između takvih giganata kao što su Rusija i SAD. Naravno, Uzbekistan uvažava ljudska prava ali ne i destruktivne vrednosti.

U Uzbekistanu postoji mahalinski komitet koji veća i donosi odluku da li će prihvatiti neku religioznu zajednicu ili dozvoliti otvaranje neke prodavnice. Ako mesna zajednica kaže ne, time se završava slučaj. Na negodovanja sa Zapada mi odgovaramo da je to glas naroda, ljudi koji tu žive, i da ćemo se, ukoliko ne uvažimo njihove stavove, pokazati kao neprijatelji demokratije. 

Da li Zapad u ovakvoj sredini može da probudi stare saveznike u nevladinom sektoru koji su zemlju svojevremeno doveli na rub revolucije?

U vreme prvog predsednika Uzbekistana, kada se prema Zapadu nekritički odnosilo, postajale su razne sekte i fondacije. Delovao je i Sorošev fond, ali 2005. ti tzv. saveznici su u Astani napravili revoluciju.

Protest je oštro ugušen, a kada je državna bezbednost proverila poreklo i tokove novca tih organizacija, ispostavilo se da svi putevi vode ka Americi čija je vojna baza postavljena u Hanabadu. Posle toga su vojni kontakti između Uzbekistana i SAD zamrznuti, a 2005. zatvorene su i sve fondacije – i Soroševe i paralelne strukture, pa čak i fondacije koje su navodno bile vezane za borbu protiv side. Od tada, lakše se živi. Opasnost od revolucije i propagiranja nekih vrednosti više ne postoji.

Ono što nazivamo zapadnim vrednostima sada se prenosi preko informativnog polja, interneta i masmedija ali, u suštini, Zapad ovde nije dobrodošao.

Kako se građani Uzbekistana odnose prema SVO?

Uzbekistan je zauzeo neutralnu poziciju ali neki od činova predsednika pokazuju prijateljske odnose prema Rusiji. Istovremeno, sprovedeno je i nekoliko akcija humanitarne pomoći Ukrajini. Kada je reč o stavu stanovništva, starija generacija koja se seća sovjetskih vremena u potpunosti je na strani Rusije, a mladi su već pomalo prerađeni i uglavnom protiv. Naravno, mladi koji su radili u Rusiji jednoznačno su na ruskoj strani, a oni koji se uče na nekim filijalama inostranih fakulteta, su protiv Rusije. 

Na konferenciji ste imali zapaženo izlaganje na temu očuvanja tradicionalnih vrednosti. Kako iz ugla pravoslavnog učenja sadržanog u rečima Psalma - "Gospode, sve si premudrošću stvorio" - tumačite opasnost od veštačke inteligencije?

Veštačka inteligencija je velika fikcija i laž. Ne postoji veštačka inteligencija. Po obrazovanju sam inženjer elektrotehnike i programer, i smatram apsurdnom tvrdnju da je veštačka inteligencija napravljena po modelu ljudskog neurona. Nemoguće je matematički opisati samo jedan ljudski neuron. Slušao sam biologa koji je pokušao da ljudsku nervnu aktivnost predstavi na matematički način, i on sam govori da je veštačka inteligencija u suštini ogroman digitron koji ogromnom brzinom odabira već gotove rezultate i na osnovu njih pravi izbore i dalja predviđanja. To je moguće uporediti sa 3D štampačem. U njega se ubacuje već gotova informacija, a on na osnovu nje pravi nešto novo.  

Veštačka inteligencija ni u kom slučaju ne može biti samostalna. Iza veštačke inteligencije uvek će stajati prirodna inteligencija, ali da li će čovek biti zao ili dobar, to je pitanje.