"OsvRT" s Vrzićem: 40 dana koji su potresli imperiju, nemačka atomska bomba i srpski referendum o EU
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, nedeljom od 21 čas
Šta se desilo između Trampove hirovite pretnje da će zbrisati Iran i iznenadne najave da počinju pregovori i ko tu ustvari vuče konce, koliko treba da nas zabrine napad na gasovod u Kanjiži i šta bi vođeni logikom mogli da zaključimo o mogućem počiniocu, zbog čega su važni mađarski izbori i u koja nas bespuća vode (pre)skupe evropske integracije dok Nemačka i jastrebovi EU snevaju o atomskoj bombi i ratu s Rusijom, o tome i drugim pitanjima koja su obeležila nedelju za nama govori u autorskoj emisiji "OsvRT" urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
40 dana koji su potresli imperiju
Kada se na pravilan način pročita između redova, jedan tekst na portalu "Aksios" pruža prilično dobar uvid u ono što se dešavalo u Beloj kući pre nego što je Donald Tramp odustao od pretnje da će čitava (iranska) civilizacija umreti, i umesto toga prihvatio dvonedeljno primirje. Tačno 40 dana nakon početka ovog rata koji je potresao američku imperiju.
I šta se potom dogodilo – nakon što je Tramp pristao na mir umesto na smrt – da to obesmisli.
Svi su, naime, u Trampovom okruženju – otkriva "Aksios" – do poslednjeg časa bili uvereni da će on ispuniti svoju pretnju Iranu i udariti iz sve snage, šta god da sve to podrazumeva.
"Tolika je konfuzija vladala oko Trampove odluke čak i među njegovim bliskim saradnicima" – navodi ovaj portal – "da je više osoba koje su razgovarale s Trampom samo sat ili dva ranije verovalo da će on odbaciti ponudu za primirje – sve dok je nije prihvatio".
A kada je primirje objavljeno, piše dalje, "Tramp je momentalno počeo da dobija pozive i tekstualne poruke od jastrebova među saveznicima i ljudi od poverenja koji su tražili da odbaci (odredbe primirja koje je upravo prihvatio)".
Ukoliko je ovo tačno – a niko ne tvrdi da nije tačno – onda to znači da je odluku o primirju s Iranom (umesto pokušaja ubistva Irana) Tramp doneo skoro samostalno. To jest, bez svojih najbližih saradnika i saveznika. Štaviše, uprkos njihovoj volji. Pa ih je upravo zato i obmanjivao sve dok ih nije stavio pred svršen čin. Preciznije, pred cilj za koji je mislio da je svršen. Jer navedeni jastrebovi i najbliži saradnici nisu od Trampa tražili da povuče svoju reč zato što su planirali da ga tek tako puste da ispuni ono na šta se obavezao protiv njihove volje.
Zašto je ovaj zaključak sad naročito bitan?
Vratimo se 40 i nekoliko dana unazad.
Od početka je jasno da, pod jedan, neposredne pretnje iz Irana, a pogotovo Americi, nije bilo. Pod dva, jasno je zbog toga i da nije Americi bio potreban ovaj rat, već Izraelu. I, pod tri, videlo se odmah i da jasan plan i izlazna strategija ne postoje. Već da samo postoji opasnost od još dubljeg uvlačenja Amerike u rat koji ne može da dobije.
Drugim rečima, Izrael je uvukao – uterao – Ameriku u svoj rat protiv Irana. Iz prostog razloga što ne može sam da vodi svoj rat protiv Irana. Još prostije: Izrael hoće taj rat. Pa zato mora da ima Ameriku u tom (svom) ratu.
U takvom kontekstu – i svega što je usledilo, od blokade Ormuskog moreuza do iranskog vojnog odgovora u sklopu koga je razoreno dvadesetak američkih vojnih baza širom regiona, tako da je demonstracija američke vojne moći istovremeno bila i demonstracija njene vojne nemoći – nekoliko dana uoči iznenadnog (pokušaja) primirja događa se i ona intrigantna epizoda sa (tobožnjim) spašavanjem pilota oborenog aviona F-15.
Osim tvrdnje samog Irana – kome se kao zaraćenoj strani može ali ne mora verovati na reč – još nekoliko detalja upućuju na zaključak da to nije bila samo operacija spašavanja oborenog pilota.
Spašavali su oborene pilote i prilikom svoje agresije na našu zemlju. Pa nije u tome učestvovalo 155 aviona kao ovom prilikom u Iranu, kako je to nesmotreno obelodanio sam Tramp.
Uz dva uništena transportna aviona, i treći da izvuče sve koje stigne.
Dok je taj, oboreni (ko)pilot F-15, kako je takođe izbrbljao američki predsednik pred TV kamerama, po činu – pukovnik. Iz čega su bolji poznavaoci operativnih procedura momentalno izveli zaključak da nije u pitanju bila rutinska misija, kakva je prijavljena javnosti, jer u takvim rutinskim misijama na tom sedištu u F-15 ne sede pukovnici po činu.
Pa je povrh svega utvrđeno i da je upravo ovakva operacija sa transportnim avionima – kakva je sad, doduše, neuspešno, sprovedena u Iranu – već na upadljivo sličnom terenu uvežbavana u Vajomingu. Kolika je, tačno, šansa da su za oborenim pukovnikom iz F-15 sad morali da tragaju baš u takvim uslovima za koje su i vežbali?
Pa otuda i pretpostavka da iranska tvrdnja nije daleko od istine: nisu tragali za oborenim (ko)pilotom, nego im je to samo poslužilo kao pokriće kad je misija krenula po zlu. A misija se sastojala u krađi iranskih rezervi obogaćenog uranijuma iz postrojenja u Isfahanu, gde se sve ovo i izdogađalo. Kao (očajnički) pokušaj da se postigne nešto dovoljno veliko, što bi poslužilo kao opravdanje za izlazak iz rata koji ionako nisu ni želeli. I koji ne mogu da dobiju.
Jer ne mogu da sruše iranski režim, koliko god da pobiju zvaničnika tog režima. Ne mogu ni da unište zalihe iranskih dronova, raketa i lansera za njihovo ispaljivanje. Niti mogu da odblokiraju Ormuski moreuz.
Kad već sve to ne mogu – a demonstrirali su dosad da ne mogu – pokušali su ovo što su mislili da (možda) mogu. Nisu mogli ni to.
Pa je zato, jer ne može ništa od navedenog a alternativa u vidu produbljivanja takvog rata još je gora iz očiglednih razloga, Tramp je i morao da pribegne opisanom manevru obmane sopstvenih saveznika. Radi prihvatanja iranskog plana od 10 tačaka kao – sam je to napisao – dobre osnove za okončanje rata.
Da se razumemo: makar i načelno prihvatanje tog iranskog plana predstavljalo je faktičku kapitulaciju Amerike pred Iranom. Zato što tih 10 tačaka formalizuju iransku vlast nad Ormuskim moreuzom (što nisu imali pre rata), a uz to i povlačenje sankcija Iranu, pristanak na mirnodopsko obogaćivanje uranijuma (na šta, inače, Iran ima pravo kao i bilo koja druga zemlja koja se pridržava odgovarajućih propisa, samo mu Izrael to ne da, iako sam krši odgovarajuće propise time što poseduje nedozvoljeno nuklearno oružje; uzgred, to je poredak zasnovan na pravilima, njihovim, da rade šta im je volja).
Naravno da sve ovo Izrael ne može da istrpi. Da može, ne bi sve ovo ni pokretao. Uostalom, nije bez razloga u onom tekstu "Aksiosa" citiran i Stiv Vitkof koji kaže kako iranskih 10 tačaka predstavljaju "propast, katastrofu".
Upravo to je Tramp prihvatio kao dobru osnovu za rešenje, o čemu je i obavestio čitav svet, iako sad tvrdi da je mislio na nekih drugih 10 tačaka (koje, međutim, ne postoje).
Uz još jedan zanimljiv detalj: umesto "ljutitog" Vitkofa, kako je opisan povodom pregovora o dvonedeljnom primirju na osnovu jedinih 10 tačaka koje postoje, sa pakistanskim posrednicima pregovarao je Džej Di Vens.
Tako da nimalo ne treba da čudi što je – nepunih 12 sati nakon što je objavljen pokušaj primirja – Izrael pokušao da to primirje obesmisli. U divljačkom napadu na Liban, najžešćem od početka rata, i to baš sada, ubijeno je više od 250 ljudi. Uprkos tome, ili baš zato, što su sporazumom koji je objavio pakistanski premijer obuhvaćeni, eksplicitno, i Liban i američki (i iranski) regionalni saveznici.
Štaviše, kako otkriva "Njujork tajms", u pisanje tvita pakistanskog premijera Šahbaza Šarifa, u kome je proglašeno primirje koje uključuje i Liban i sve saveznike, pa i Izrael, Bela kuća bila je uključena direktno.
Izrael je ovime Americi pokazao da ne sme da sklopi mir, čak ni primirje, koje ne odobri Izrael.
Uz propratno javno ponižavanje američkih zvaničnika koji su se usudili da to pokušaju, tako da su u roku od 24 časa i Tramp i Vens primorani da kažu da nije ono što su samo malo ranije rekli da jeste: da je i Liban deo dogovora. Kao na Golom otoku – naterani su da revidiraju. A Tramp i da izmisli drugih 10 tačaka.
Pa u sklopu toga i njegovo iznenadno predomišljanje između Vitkofa i Džej Di Vensa iako je upravo Džej Di Vens komunicirao s Pakistanom sa pomirljivim ishodom umesto razaranja pa je logično da on i nastavi; ovako, onaj koji će sabotirati pregovore s Iranom umesto onog koji bi u pregovorima mogao da učestvuje u želji da uspeju.
Stvar je u tome što neće Izrael da prihvati kapitulaciju Amerike sve dok može da upravlja Amerikom. Ovom prilikom je pokazao da može da upravlja Amerikom, čak i kada njen predsednik i potpredsednik pokušaju da urade nešto drugo. Nisu oni izabrani da to urade.
Utešno je u svem ovom odustajanju (makar i privremenom) od pokušaja ubistva iranske civilizacije, i prihvatanja kapitulacije u pokušaju, što su to ohrabrujući znaci postojanja razuma. Međutim, tu je i ono zastrašujuće: iako ima razuma, nema snage da se uradi ono što je razumno.
Zato i ne treba biti siguran, sve i ako se treba nadati, da će razum prevladati. Sa svim posledicama koje to nosi sa sobom.
Napad na gasovod
Što se Evrope tiče, energetska situacija je, u načelu, sledeća: nije dobra, s tendencijom da postane još i znatno gora.
U pojedinostima, to znači da je lišena – lišila se – jeftinog ruskog gasa iz Severnog toka 1 i 2. I iz svih ostalih gasovoda s jeftinim ruskim gasom osim Turskog toka.
Lišava se i onog skupljeg ruskog – tečnog – gasa.
Gasa iz Norveške, kao njenog najvećeg preostalog snabdevača, bez obzira na cenu i agregatno stanje, nema dovoljno da zadovolji evropske potrebe, koliko god da su one umanjene usled tekuće deindustrijalizacije o kojoj čak i Emanuel Makron govori sasvim otvoreno. Upravo zato što Norvežani nemaju dovoljno za Evropu bez obzira na svoj profit, norveški ministar energetike je Evropu – Evropsku uniju – pozvao da bolje razmisli o svojoj odluci da se liši ruskog gasa.
U Evropskoj uniji za sada nisu pokazali da umeju da razmisle bolje; ili da uopšte razmišljaju.
A na sve to i rat na Bliskom istoku, sa svim propratnim posledicama po snabdevanje energentima. Nema ih dovoljno ali su zato skupi; ne upozorava bez razloga šef Međunarodne agencije za eneriju Fatih Birol da je ova naftna i gasna kriza "ozbiljnija od kriza iz 1973, 1979. i 2022. zajedno".
Nestašice i poskupljenja, dakle, kao energetska perspektiva Evropske unije i okoline, pa takav okvir unosi i otežavajuću okolnost u pokušaj napada na gasovod kroz Srbiju.
Čestitka nadležnim službama koje su to sprečile. Ko u tome uspeva da pronađe nešto nepoželjno, ili teoriju zavere, ne radi u korist ove zemlje, računajući i njenu (našu) energetsku bezbednost. Tako da se moramo upitati koji su motivi za to.
Baš kao što moramo da se upitamo i ko je napao Srbiju kod Kanjiže. Neko je, naime, napao našu zemlju, a ne samo Mađarsku koja se najglasnije buni jer se snabdeva putem ugrožene kompresorske stanice, i nije normalno da ostanemo bez odgovora na pitanje ko je to bio.
Ukrajina je isti ovaj gasovod napala (na teritoriji Rusije) u više navrata.
Ukrajina je – ako je verovati nemačkim istražnim organima – umešana i u uništenje gasovoda Severni tok.
Ukrajina je prekinula i naftovod Družba iz Rusije ka Mađarskoj i Slovačkoj.
Ukrajina je time pokazala i da hoće i da može da prekine tokove energenata iz Rusije ka Evropi. Štaviše, u tom pogledu, Turski, to jest ovaj Balkanski tok, predstavlja jedini preostali izuzetak. Uništili su sve, samo im je još ovo ostalo. Koliko je realna mogućnost da su sve drugo uništili da bi samo ovo ostavili?
Ne optužujemo nikoga bez dokaza, niti je to naš posao, ali u analizi ne može da se previdi ni okolnost da je aktuelni ambasador Ukrajine u Srbiji Aleksandar Litvinjenko bivši šef jedne od obaveštajnih službi Ukrajine i njihovog Nacionalnog saveta za bezbednost i odbranu; obaveštajac, dakle, a ne običan diplomata.
Postoji logički instrument zaključivanja koji se zove Okamova oštrica i počiva na principu da je najjednostavnije rešenje po pravilu i najtačnije. Ako su Ukrajinci krivi kao što izgledaju, još su grotesknije vesti iz Kijeva od pre neki dan da Srbija opredeljuje dva miliona evra za jačanje energetske otpornosti Ukrajine.
Važnije od toga: možemo li i da zamislimo šta će od naše energetske, a time i ekonomske, otpornosti ostati ako – ne-daj-Bože – ostanemo bez gasa iz Balkanskog toka, štaviše, ruskog, dakle jeftinog a pritom u dovoljnim količinama?
I ko nije dovoljno zabrinut, treba i te kako da se zabrine pred tom opasnošću.
I još jedna važna opomena. Ni Evropska unija ni NATO, naime, nisu stali u zaštitu dve svoje članice, Mađarske i Slovačke. Ćutanje je odobravanje. Što će reći da, na žalost, treba strahovati da će se napadi, poput onog sprečenog kod Kanjiže, ponoviti. U najgorem mogućem trenutku da nas to snađe.
Šta još možemo da učinimo da nas to ne snađe?
Mađarski izbori i evropska demokratija
Zoltan Kovač, predstavnik kabineta Viktora Orbana zadužen za inostrane poslove, skrenuo je nedavno pažnju na poziv predsednika Komiteta za evropske poslove nemačkog Bundestaga Tonija Hofrajtera da rezultat izbora u Mađarskoj Evropska unija ne prizna ako na njima pobedi Viktor Orban. Pa da shodno tome Evropska unija ne poziva Mađarsku na bilo koje okupljanje zvaničnih predstavnika članica Evropske unije, a da Orbana čak ne puste ni u zgradu Evropskog saveta.
To je, dakle, jedna od mogućnosti koje se Mađarima spremaju ako ne budu glasali u skladu sa zahtevom Berlina i Brisela.
Pero Simić, savetnik Milorada Dodika, objavio je nedavno na naslovnoj strani "Politike" svoje saznanje da se ukrajinski specijalci u Kijevu pripremaju da odmah posle izbora izazovu neku vrstu obojene revolucije protiv Orbana ako pobedi.
U javnosti se, da ovu mogućnost potvrdi, pojavio poziv – internet oglas – ukrajinske organizacije "Naš ponos", koja slovi za blisku Andreju Jermaku, bivšem šefu kabineta Vladimira Zelenskog, za angažman u "važnom javnom i političkom projektu u Mađarskoj" do kraja aprila. Uz opis radnog mesta koji zahteva obavezno odlično poznavanje mađarskog jezika, dobru fizičku kondiciju i sposobnost za rad u uslovima povišenog rizika.
Sve ovo, podrazumeva se, za slučaj da Viktor Orban pobedi briselskog (i nemačkog) favorita Petera Mađara.
Zarad njegove pobede, kao što je poznato, već su upotrebljeni takozvani nezavisni i istraživački novinari koji su, kako se ispostavilo, direktno sarađivali sa inostranim – evropskim – obaveštajnim službama. Najpre da im pomognu u prisluškivanju mađarskih zvaničnika, a onda i da objave prisluškivano.
Normalno, glavna optužba u sklopu toga: saradljivost sa Rusijom. S kojom se, u sklopu zajedničke evropske spoljne i bezbednosne politike, sme sarađivati samo po meri Kaje Kalas. Koja je toliko ekstremna (u odnosu na Rusiju) da nisu smeli da je stave na mesto generalnog sekretara NATO-a, pa su je stavili u evropsku spoljnopolitičku službu.
Ovi mađarski izbori i za Srbiju su – računajući i Republiku Srpsku – važniji od bilo kojih ranijih izbora u Mađarskoj. I to iz dva razloga.
Pod jedan, zato što na delu možemo da vidimo kako izgleda demokratija u skladu sa zahtevima Evropske unije. Naime, mora da se uradi onako kako naredi Brisel. I Berlin, dakle kolektivna Kaja Kalas. U suprotnom se pravo glasa oduzima a izbor ukida, kao što smo već mogli da vidimo u Rumuniji u slučaju Kalina Đorđeskua.
Što će reći da je, praktično, stvar elementarne pristojnosti da nemate podršku kolektivne Kaje Kalas, dok, nasuprot tome, podrška tog oblika političkog postojanja znači samo da ste mu pokorni bespogovorno i do samouništenja. Kao što, primera radi, Peter Mađar nema ništa protiv sabotaže Balkanskog toka, nego, naprotiv, širi teoriju zavere da je to rusko-srpska ujdurma da se pomogne Orbanu.
Što je drugi razlog usled koga su nam ovi mađarski izbori značajniji od svih ranijih. I Srbija i Republika Srpska u Briselu bez Viktora Orbana ostaju bez snažnog oslonca upravo na navedenim, antiruskim pozicijama. Što je utoliko važnije zbog pitanja NIS-a. Čije rešavanje nije bez valjanog razloga odloženo do okončanja mađarskih izbora…
Nemačka atomska bomba i srpski referendum o EU
Kruži ovih dana po društvenim mrežama snimak nekog sredovečnog Amerikanca koji živi u Moskvi, a došao je u Beograd i otišao u neki supermarket. Tamo se i snimao i okačio na mreže, šokiran našim cenama. Višestruko većim nego u Moskvi iako su tamo plate izdašnije nego ovde.
Ne zna Amerikanac kako uspevamo tako da živimo, ali ne zna Amerikanac ni da imamo Evropskoj uniji da zahvalimo na tome. A valjda ni mi nismo zaboravili da je (i) to cena evropskih integracija Srbije: kad je Vlada Srbije pokušala da ograniči marže, i da spusti cene u supermarketima, ambasadori Evropske unije i zemalja članica otišli su u Vladu Srbije da objasne da to ne može. Moraju Srbi da plate. I eto zašto je toliko skupo u prodavnici: da bi evropski trgovci zaradili što više.
I onda svoju zaradu (od naših para) izneli iz naše zemlje; kao što je poznato, 4,3 milijarde evra samo u jednoj godini na ime njihovog profita.
A mi se bunimo zbog nekih korumpiranih državnih službenika koji su ukrali 10 puta manje. I treba da se bunimo, naravno. Ali treba i da budemo svesni da je to njihova nadnica za ovo. Za ove 4,3 milijarde evra iznete iz Srbije svake godine. I ništa se zaista neće promeniti dok se ne promeni sistem koji to omogućava a ovde nam je nametnut, ili podmetnut, u sklopu evropskih integracija Srbije.
Pa u sklopu toga i otkriće nadležne ruske obaveštajne službe da u Evropi, uključujući Nemačku, tajno planiraju proizvodnju nuklearnog oružja. Razume se, u svrhu obračuna s Rusijom u skladu sa željama Kaje Kalas.
Nije zgoreg znati da je i to cena evropskih integracija Srbije. Ne samo što treba da ostanemo bez jeftinog ruskog gasa, dakle bez gasa, nego još treba i da se svrstamo u front protiv Rusije. U kome samo nas iz ujedinjene Evrope nije bilo pod Staljingradom.
A valjalo bi da napokon saznamo i šta tačno piše u Poglavlju 35 koje se bavi Kosovom i Metohijom. I zašto Evropska komisija kaže da nije u interesu javnosti da se to sazna posle dopunjavanja tog poglavlja Briselskim sporazumom i Ohridskim aneksom. Šta je to što žele da ne saznamo o Kosovu i Metohiji?
Jer je i to cena evropskih integracija Srbije.
Ne i poslednja cena u tom smislu naroda i njegove zemlje, jer, kao što je iz Hrvatske već poručeno Crnoj Gori, "ne može se istodobno govoriti o europskoj budućnosti, a tolerirati jačanje 'srpskog sveta' ".
Evropska budućnost Srbije ne isključuje samo Kosovo i Metohiju iz sastava Srbije, nego je i sav ostatak srpskog sveta nespojiv s takvom budućnošću. Svoju evropsku budućnost ima da platimo i Kosovom i Metohijom, i Republikom Srpskom naravno, a ujedno i u prodavnici.
A pritom, shodno predloženom specijalnom modelu naših EU integracija, ima da u svemu tome nemamo ni pravo glasa; koje ionako, doduše, tamo i ne postoji više od onoga što se radi Viktoru Orbanu jer je poverovao da stvarno ima pravo glasa.
S tim što mi ne bismo ni formalno imali pravo glasa. Ni komesara u Evropskoj komisiji. Ni poslanika u Evropskom parlamentu, pa bi u naše ime odlučivali i oni hrvatski evroposlanici što poručuju da se ne može tolerirati srpski svet.
Ćuti, plati – i Kosovom i u prodavnici – pa u rov protiv Rusije. Možda bi narodu trebalo pružiti priliku da se izjasni želi li takvu evropsku budućnost za sebe i svoju decu. Možda mu, zarad takve evropske budućnosti, prilika da se izjasni neće ni biti pružena.
Live
