"Osvrt" sa Vrzićem: Enkoridž i rat AI, ruski gas i strategija SAD, srpski izbori
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Duh Enkoridža i sankcije Rusiji, rat i pakt veštačke inteligencije, gasni aranžman s Rusijom i strateška logika Amerike, (ne)normalizacija odnosa na KiM i srpski izbori, neka su od pitanja koja u autorskoj emisiji "OsvRT" analizira urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Duh Enkoridža i sankcije Rusiji
Osobe bliske američkoj obaveštajnoj zajednici objavile su putem "Rojtersa" da Rusija pomaže Iranu u efikasnom koliko i preciznom pogađanju američkih ciljeva širom Bliskog istoka. Prethodno je "Volstrit džornal" primetio da je Iran u tome sve uspešniji.
Možda je to s (navodnom) ruskom pomoći samo pokušaj da se opravda težak poraz Amerike od Irana u Ormuskom moreuzu – koji je blokiran – a u sklopu toga i od Huta koji su blokirali Bab el Mandeb s druge strane Arabijskog poluostrva.
O američkom porazu na tom (bojnom) polju, uostalom, svedoče cene nafte i gasa: nafta je opet na oko 100 dolara po barelu, dok je gas u Evropi sada još i skuplji nego na prethodnom vrhuncu američko-iranskog rata, sredinom aprila. Konteksta radi: jula 2019, pre korone i ratova, dok je bilo iole normalno, koštao je oko 10 evra po megavatčasu. Danas je iznad 60 evra. Šest puta više.
Ili je onaj neproverljivi američki obaveštajni podatak o iransko-ruskoj saradnji putem "Rojtersa" objavljen baš uoči sastanka Sergeja Lavrova i Marka Rubija kako bi taj sastanak bio sabotiran? Rubio je taj izveštaj "Rojtersa" prokomentarisao sarkazmom – o, mora da je tačno ako mediji to kažu – pa je svako slobodan da zaključi da li je time demantovao navedenu tvrdnju.
Normalno, bilo bi nesumnjive pravde u tome, imajući u vidu pomoć – u oružju, logistici i obaveštajnim podacima – koju Amerika pruža Kijevu dok se deklarativno zalaže za mir.
Dok je Rubio dve nedelje ranije otvoreno rekao da SAD nameravaju da nastave da pomažu Ukrajini u udarima na ciljeve u Rusiji.
U takvom duhu (ne baš Enkoridža i saradnje koja je tamo dogovorena) održan je sastanak Lavrova i Rubija koji je za (svega) 35 minuta mogao da posluži samo za iskazivanje stavova dveju kvazizaraćenih strana, od Irana do Ukrajine.
Što se toga tiče, Rubio je rekao da će Amerika nastaviti da prodaje oružje za Ukrajinu, a Lavrov je istakao da je to neprihvatljivo. Uz prilično ubedljiv argument u vidu intenziviranih udara na luke u Crnom moru kako bi to oružje postalo prah i pepeo pre nego što nanese štetu. Pa kome se više isplati, uključujući opisano stanje fronta oko Irana koji Ameriku pogađa i efikasnije i preciznije nego pre…
U istom tonu i kudikamo nov detalj oko famoznog duha Enkoridža. Ukrajina ga je odbacila, kaže Rubio, pa je potrebno naći nove ideje. Puj pike ne važi, eto koliko vredi američka reč; ništa novo, ali vredi svaki put istaći, da se neko ne prevari da im poveruje…
I dok iz Kremlja posle razgovora dvojice diplomata kažu da nema razloga za preterani optimizam u pogledu diplomatije – iako ostaju otvoreni za razgovore, što znači da će oružje govoriti više – opet su na dnevnom redu i sankcije protiv Rusije. Iako "Njujork tajms" priznaje: Rusija je najsankcionisanija zemlja na svetu, ali je ipak više nego sposobna da ostane na površini.
Brojke pokazuju i više od toga, a na njih ukazuje britanski "Ekonomist". Realni BDP Rusije po glavi stanovnika je od '22. do sada porastao za čak 12 odsto.
Poređenja radi, isti parametar u istom periodu u Nemačkoj beleži minus 0,3 do 0,6 odsto.
Pa je utoliko besmislenije što je Evropska unija usaglasila i 21. paket sankcija Rusiji. Šta se nadaju da će postići 21. što nije postiglo prethodnih 20?
Pitanje jeste retoričko, ali utoliko neophodnije što "Fajnenšel tajms" otkriva da se Evropska unija suočila s kolapsom podrške novim ekonomskim sankcijama jer bi čak i Nemačka, Francuska i Italija da zaštite ono što je ostalo od njihovih ekonomija; jedinstvo u sankcijama obezbeđuje se sve brojnijim izuzecima, pa od njihovog efekta ostaje uglavnom samo medijski.
A istovremeno sa one strane Atlantika, dok zaoštravaju sankcije Rusiji zbog pijeteta prema pokojnom Lindziju Grejemu (koga će u Senatu zameniti njegova sestra jer je takva američka demokratija), naziru se i znaci zdravog razuma. Jačanje sankcija protiv Rusije, primećuje "Njujork tajms", pojačava i brigu za sudbinu dolara, jer Rusija i njeni partneri širom sveta iznalaze načine da ga zaobiđu, što zauzvrat ugrožava njegovu prevlast…
No, kako zdrav razum dokazano nema šansi protiv želje onih koji bi da ratuju protiv Rusije do konačnog poraza, ni sada ne treba očekivati ništa drugo.
Koliko će još Rusija morati da ih pobedi, da bi prihvatili svoj poraz?
Rat i pakt veštačke inteligencije
Verovatno je to bilo samo pitanje vremena, tek, evo ga – veštačka inteligencija pokazala je da može (ume i hoće) da se odmetne od čovekove volje, pravila i ograničenja. Iako je trebalo da budu izolovani, modeli veštačke inteligencije uskočili su na Internet a onda i hakovali svoju onlajn metu.
Čim je ovako sposobna da hakuje, to jest vara, to jest ratuje, rat veštačkih inteligencija može da se pretvori i u rat veštačke inteligencije protiv čoveka. To više nije stvar uobrazilje i SF romana i filmova, nego realna mogućnost. Pa čak i redovno suzdržani "Blumberg" – usled poslovnih interesa svojih vlasnika – mora da prizna da novi AI proboji "deluju prilično zastrašujuće", jer veštačka inteligencija koja samu sebe unapređuje – a na tome se sada radi – "može da bude pretnja za ljudsku rasu".
Što znači da je vremena sve manje za globalni dogovor čovečanstva o upravljanju veštačkom inteligencijom. Jer nas ona možda ništa neće pitati čim zaključi da smo joj smetnja.
Utešno je u tom smislu što je Kina, uz Rusiju, preuzela inicijativu za globalni dogovor o upotrebi veštačke inteligencije da se spreči njena zloupotreba. Ili da ona nas zloupotrebi. Svetskoj organizaciji za AI saradnju je prošle nedelje u Šangaju pristupilo 29 država, među njima i Srbija.
Si Đinping poziva na "simfoniju međunarodne saradnje", jer je sve drugo lišeno smisla a uz to i opasno iz opisanog razloga, ali upravo u tome se i nalazi glavni problem: američki "Paks silika", kao svojevrsni digitalni NATO, izričit je u težnji za okupljanjem pod američkom komandom – i interesom – protiv svih koji bi da u tome ne učestvuju zarad profita nekolicine američkih korporacija.
Nova težnja za podelom sveta čak i kad je čitavo čovečanstvo suočeno s istim izazovom.
Još jedan važan momenat prošle nedelje: u Kini je predstavljen napredni AI model koji je po svojim parametrima jednak i gdegde bolji od najnaprednijih američkih modela. "Američka prednost u naprednom AI-u je izbrisana (…) preko noći", i to po upola nižoj ceni, opisao je portal "Aksios".
U okviru ove AI trke, gde Kinezi pobeđuju Amerikance i tamo gde su oni najjači, jedan detalj je upadljiv: kineski modeli, uključujući ovaj najnapredniji, počivaju na open source filozofiji otvorenih kodova koji su dostupni svima. Američki su zatvoreni da bi korporacije od toga profitirale.
Dva potpuno suprotstavljena koncepta – kolonijalni i dekolonizatorski – tako da ne čudi što AI profiteri iz Amerike negoduju iz straha od "sveta punog AI komunizma" u kome veštačka inteligencija nije proizvod na kome zarađuju, nego "javno dobro" koje "obezbeđuje država kao neku vrstu 'digitalne javne infrastrukture'".
Korporativno ili javno dobro, privatni ili državni interes? Valjda je očigledno koji od ta dva pristupa tehnologiji sa onako opasnim potencijalom služi dobru čitavog čovečanstva. Ko je spreman da, na primer, Piteru Tilu poveri sudbinu čoveka? Sve i da nije njegove opčinjenosti Antihristom i uloge u genocidu u Gazi.
Ovi dinamični procesi imaju i još jednu komponentu. Ekonomsku. Ukratko, šortovanja akcija tehnoloških giganata – opklade na pad vrednosti akcija – sve su brojnije. Njihovi (knjigovodstveno) skriveni dugovi sve su veći, u iznosu od barem 1,65 biliona (hiljada milijardi) dolara. A graditelji data centara širom Amerike pokušavaju da ih prodaju. Zašto bi to činili ako očekuju dalji procvat ove industrije, a ne njen slom. Što će neumitno uticati i na njihovu veštačku inteligenciju.
Ali, uopšte ne mora da znači da će zbog toga prestati da je istražuju. Ili da će nestati ambicije Pitera Tila i njemu sličnih. Samo mogu da postanu još nesmotreniji u želji da povrate izgubljene pozicije.
Da ne bude da nismo upozoreni. Ako to išta može da znači.
Gasni aranžman s Rusijom i strateška logika Amerike
Ako u okviru svog "Paksa silika" Amerika čak i potpisnike ovog pakta stavlja u zavisan položaj kakav odgovara prevashodno njenom interesu – tako da čak i Evropska unija skiči za digitalnom autonomijom jer je Amerika ucenjuje po svojoj potrebi – šta od svog strateškog dijaloga sa Amerikom može da očekuje Srbija?
Pogotovo u svetlu podsećanja Dušana Bajatovića da su sve alternative ruskom gasu za Srbiju znatno skuplje.
Kakve veze ima jedno s drugim? Veza je direktna, a utvrdila ju je nadležna ministarka, rekavši da će "Srbija u okviru strateškog dijaloga sa SAD voditi razgovore o merama usmerenim protiv uvoza ruskog gasa". Dodala je i da "ključ energetske stabilnosti leži u diversifikaciji izvora snabdevanja".
Diversifikacija znači skuplje umesto jeftinijeg.
Ali nije samo to. Američki "Forbs" razjasnio je detalje "strateške logike angažovanja Srbije".
Pod jedan, "energetska bezbednost", to jest dotična diversifikacija – tako da za Srbiju bude skuplje nego što je sada, a da nam Amerika proda svoj gas umesto ruskog. Što skuplje – to bolje. Za Ameriku, naravno.
Pod dva, strateški minerali. Pre svega litijum. Najpre Nemci, sad i Amerikanci – kako da verujemo da će nam životnu sredinu čuvati oni koji su nam životnu sredinu zatrovali osiromašenim uranijumom? Da će nam zemlju čuvati oni koji su nam deo zemlje oteli…
I pod tri – produbljivanje saradnje s NATO radi postizanja veće interoperatibilnosti. Da se uvežbavamo s njima dok oni vežbaju za rat protiv Rusije.
Što znači da treba da im postanemo sirovinska baza a da zauzvrat dobijemo skuplji gas i priliku da stanemo uz njih u ratu protiv naših istorijskih prijatelja i saveznika.
Kako bi tek bilo da se nismo upustili u strateški dijalog s Amerikom…
(Ne)normalizacija odnosa na KiM
Srpski policajci, sudije i tužioci na severu Kosmeta podneli su ostavke krajem '22. zbog ukidanja srpskih registracija za automobile na severu pokrajine; ono kad je izgovoreno čuveno upozorenje da će nas goniti kao zečeve, i zaboravljeno obećanje da će u tom slučaju zečevi postati vukovi.
U međuvremenu su srpske registracije ukinute i na severu pokrajine. Albanci Srbe gone kao zečeve svakodnevno uz pomoć svoje policije, tužilaca i sudija. A srpski policajci, tužioci i sudije ostali su bez posla kad su probali da se vrate.
Nije ni samo to.
Srpske vikendice na jezeru Gazivode ruše se redom. Nema Srbima života na Kosovu čak ni vikendom; etničko čišćenje radi 7 dana u nedelji.
Prištinsko ministarstvo koje se smatra nadležnim, a to nema ko da ospori, zabranilo je da u Mitrovici bude oslikan novi mural patrijarha Pavla zato što ne ispunjava ustavne standarde i uslov "verske neutralnosti"; za razliku od rušenja srpskih crkava i manastira koje izgleda zadovoljava uslov verske neutralnosti skroz do potpune neutralisanosti.
U Orahovcu povrh toga ukradeno zvono iz crkve.
A u Prištini suđenje za Račak od koga je odustao čak i Haški tribunal.
Iz ostatka Srbije tek poneka, mrzovoljna reč protokolarne osude.
To je bilans politike podređene evropskim integracijama Srbije umesto Ustavu Srbije. Drugačije se ne sme, zato što bi bilo šta konkretnije od jalovog gunđanja narušilo zapovest normalizacije odnosa sa Kosovom – bez zvezdice i fusnote – i načelo dobrosusedskih odnosa u sklopu naših evropskih integracija; tim gore po Ustav Srbije.
Uzgred: zašto se najava optimizacije (smanjenja) broja pripadnika KFOR-a ne iskoristi za zahtev za povratak naše vojske i policije u našu pokrajinu u skladu s Rezolucijom 1244? Bar da mi pokažemo da je i dalje smatramo važećom (što, inače, i jeste). Razlog je isti.
I neće u tom pogledu postati ništa bolje, o čemu svedoči primer Crne Gore i njenih dobrosuseda iz Hrvatske: traže im i ratnu odštetu, i granicu, i brod Jadran, čak i da promene naziv bazena u Kotoru.
A šta će sve od nas tražiti u ime evropskih integracija Srbije? Pritom, dodatno osokoljeni jer se u isto ime Beograd ne suprotstavlja (kao što bi mogao) Prištini, koja čak nema ni status kandidata…
Srpski izbori
Sad je valjda definitivno, u meri u kojoj bilo šta u srpskoj politici može da se smatra definitivnim dok se zaista i ne dogodi: izbora će biti u oktobru ili novembru. I to samo parlamentarnih, a predsednički kasnije.
Čemu razdvajanje?
Logika bi mogla da se sastoji u tome što predsednički izbori po svojoj prirodi sav fokus stavljaju na predsedničkog kandidata, a vladajuća većina za mesto predsednika ne može da kandiduje svog najjačeg kandidata, dok istovremeno najjači mogući kandidat još nije jasno isprofilisan.
Sam početak pred-predizborne kampanje obećava da će ovo biti još jedna propuštena prilika da se opredelimo po zaista ključnim pitanjima državnog i nacionalnog interesa – Kosmet, Evropska unija i NATO, Rusija, Republika Srpska, ekonomski model da i ne spominjemo – što će biti neizbežan rezultat kampanje vređanja protivnika. Više ili manje opravdanog, ali nema veze: ne može to da bude zamena za diskusiju o državnoj i nacionalnoj politici.
I povrh toga: upravo to što će biti lično, uključujući porodicu, a ne principijelno jeste i garancija da će strasti biti uzdignute na opasan nivo, i neka nam je Bog u pomoći u izbornom danu i noći.
Do tada, ipak – i pored svih sledećih vređanja – ima isuviše vremena da bi moglo da se izbegne izjašnjavanje o pobrojanim pitanjima od nacionalnog i državnog značaja.
Ovo već i zato što ništa od toga neće čekati da se mi politički konsolidujemo da bi krenulo da se rešava; naprotiv, svi koji nam ne žele ništa dobro nastojaće da iskoriste gužvu u kojoj se nađemo jer je nestabilna Srbija lakša meta od stabilne Srbije.
Što se aktuelne vlasti tiče, nema mnogo nepoznanica. Članstvo u Evropskoj uniji bez prava glasa i bez prava na evropskog komesara i evroposlanike u skladu s najnovijom nemačkom ponudom, tako da o nama odlučuju hrvatski i bugarski evroposlanici. Ali istovremeno bez uvođenja sankcija Rusiji, zbog čega nema ni famoznog Klastera 3, a kamoli čak i onako ponižavajućeg (polu)članstva. Takođe, u sklopu istog keč ol pristupa, i Kosovo i Evropska unija, iako je u ime Evropske unije Kosova sve manje.
Studentska lista predstavlja još i veću nedoumicu već i zato što se ne znaju ni njen sastav ni njen program; prema dostupnim informacijama, u toku je proces takozvanog vetiranja, to jest personalno-ideološkog oblikovanja liste, pa ćemo videti. Do tada, rektor Vladan Đokić, koji se promoviše na prvo mesto liste, afirmiše "vrednosti koje važe u Evropskoj uniji" – šta god to tačno značilo u našem slučaju – i ističe samo one studente koji su "vozili bicikl do Strazbura i trčali do Brisela", uz obećanje da će "proces (EU kandidature) ići mnogo brže, jednostavnije i iskrenije kad današnja vlast više ne bude vlast"; tako da ostaje da se utvrdi na kojem će mestu na listi biti s takvim stavom i koliko je daleko (ka Strazburu i Briselu) spreman da ide ako mu se ukaže prilika.
Tradicionalnija opozicija u tom je pogledu kudikamo određenija, dok je, nasuprot tome, i dalje neodređen oblik u kojem će izaći na izbore. Uostalom, kao i aktuelna vlast jer ne zna da li će, ili neće, sve vladajuće stranke biti na istoj listi.
U skladu s principom nemešanja, ruska pozicija ne bavi se ličnostima, nego politikom. Formulisala ju je Marija Zaharova početkom jula: razvijen je "pozitivan algoritam koji nije podložan uticaju konjekture", te u skladu s tim i uverenje u "kontinuitet principijelne i suverene politike Beograda, u kojoj Rusija tradicionalno zauzima posebno mesto". Jer, "kako god neko kvalifikovao naše odnose, narod Srbije smatra naše odnose bratskim", poručila je Zaharova tako da znamo na koga je mislila.
No i mimo toga, ovo bi zaista morala da bude i srpska pozicija. Jer nema odricanja od Rusije bez odricanja od Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju, i obrnuto.
Da li ćemo od predstojeće buke to umeti da prepoznamo, drugo je pitanje.
Live
