OsvRT sa Vrzićem: 40 biliona dolara, kada je teško – Rusija, ko Crta rezultat izbora
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Da li se na Bliskom istoku rađa novi poredak posle poraza Amerike u sukobu s Iranom, šta rast američkog duga od 40 biliona dolara govori o budućnosti američke ekonomije, zašto Rusija priskače Srbiji u pomoć kada nam je najteže, kako most na Ibru otkriva kakav je plan Evropske unije za Srbe na Kosovu i Metohiji i hoće li nam Crta crtati rezultat izbora, neka su od pitanja koja u autorskoj emisiji "OsvRT" analizira urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Novi poredak (ne samo) na Bliskom istoku
Ako je i bilo ikakvih razloga za sumnju u procenu da je Amerika pretrpela spektakularan vojni poraz od Irana, najavom razornog "ekonomskog Dana D" protiv Irana sam Donald Tramp postarao se da prizna bar podjednako razoran vojni poraz Amerike.
No, i mimo toga nekoliko detalja zaslužuje pažnju kako bi se razumeo globalni značaj ovoga što se događa na Bliskom istoku.
"Vašington post", tako, ekskluzivno javlja da "Pentagon razmatra smanjivanje američkog vojnog prisustva u Zalivu kad se iranski rat završi".
Drugim rečima, povlačenje. Ne povlači se vojska koja je pobedila u ratu – eno ih, nisu se povukli iz Zapadne Evrope ni 80 godina posle kraja Drugog svetskog rata. Sovjetska vojska povukla se iz Istočne Evrope kad su izgubili Hladni rat.
S druge strane, sad Iran zahteva povlačenje američke vojske iz svog zaliva. A Amerika se sprema da se povuče. Zato što pobednik u ratu diktira uslove mira.
"Vašington post" dodaje i da su američke baze širom regiona nastradale od iranskih udara dronovima i raketama. ”Ministarstvo odbrane već je nagovestilo da možda neće obnoviti baze da budu kao pre konflikta", ukazuje list na ovu potvrdu svojih saznanja.
Uz jedan bitan aspekt koji bi mogao da promakne razumevanju. Naime, Iranci su Amerikancima uništili baze. A Amerikanci su potrošili svoje zalihe PVO raketa ("patrioti" i ostalo). Da bi se bolje razumeo značaj ova dva podatka, potrebno ih je staviti u istu rečenicu: iako su Amerikanci istrošili svoje PVO zalihe, Iranci su uspeli da im unište baze. Što će reći da su im Amerikanci sad još lakša meta. Pa naravno da će da odu.
Tim pre – iako ne već sutra – što "Vašington post" istovremeno ukazuje da "raste frustracija među saveznicima SAD u Persijskom zalivu" jer, najpre, Iran nije poražen vojno, a potom ni diplomatija ne daje rezultata kako bi se rat okončao dok "ekonomski pritisak na Zaliv" – usled blokade Ormuza i Bab el Mandeba – "nastavlja da raste".
U takvim okolnostima, otkriva "Vašington post","vlade Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara, Kuvajta i Bahreina sada su ujedinjene u svojoj ljutnji na administraciju u Vašingtonu. Neke od njih počele su da razmatraju svrsishodnost zadržavanja velikih američkih vojnih baza na svojoj teritoriji". Onih koje su uništene. A Amerikanci ne bi da ih obnove. Što će reći da se gostima ide, a domaćini ne bi da ih zadržavaju.
Jedan zgodan citat neimenovanog diplomate prilično verno opisuje nastalu situaciju. Ni pre rata, kaže, američke snage u regionu nisu bile dočekivane s entuzijazmom nego kao "nužno zlo". "Sada je", kaže, "dovedena u pitanje nužnost toga". Što znači da ostaje samo zlo.
U svakom slučaju, beleži dalje "Vašington post", usled pomenute frustracije Amerikancima i njihovom nesposobnošću da se obračunaju s Iranom "neke države počinju da razmatraju nove aranžmane" i da "istražuju druge opcije".
Koliko će im još vremena biti potrebno da dođu do očiglednog zaključka da – kad već Amerika ne može da ih zaštiti od Irana, a pokazala je da ne može da zaštiti ni sopstvene baze – zaštitu od Irana mogu da pronađu samo u dogovoru s Iranom i njegovim strateškim saveznicima, Kinom i Rusijom?
Sa svim propratnim posledicama novog regionalnog poretka koje se neminovno osećaju i na globalnom nivou.
Što se pak vremena tiče, ako je verovati iranskim koliko i zapadnim izvorima, okuraženom Iranu, kao što na pamet ne pada da ukloni svoju blokadu Ormuza, izgleda ne pada na pamet ni da još dugo trpi američku blokadu svoje blokade Ormuza.
"Volstrit džornal" izveštava o "tajnom planu Irana da eskalira rat" – o strateškom zaokretu od defanzivnog čekanja napada protivnika na ofanzivni napad na protivnika – kako bi se povećala cena rata za Ameriku. Uključujući – kako u istom duhu tvrdi "Fajnenšel tajms" – napade na američke ciljeve u Evropi, s Bugarskom koja se u tome ističe naročito, ali i uz presecanje podvodnih internet kablova koji prolaze dnom Ormuza, što ne bi uticalo samo na influensere po društvenim mrežama nego bi nanelo i ozbiljan udarac finansijskoj infrastrukturi oslonjenoj na protok informacija koji Iran može da preseče.
U takvom kontekstu, Trampovo prizivanje "ekonomskog Dana D" ne predstavlja samo priznanje da Iran nije uspeo da porazi vojno pa će sad probati ekonomski – inflacija tamo zaista raste – nego bi i ekonomski udar SAD na Iran mogao da završi kao vojni. Sa više štete nego koristi za onog koji je započeo. Tim pre što ni stanje američke ekonomije sada nije bolje nego što je bilo pre početka rata s Iranom. Naprotiv.
40 hiljada milijardi dolara
Kada je prošle nedelje na ovom mestu bilo najavljeno da će već kroz koji dan američki državni dug probiti i psihološku barijeru od 40 biliona dolara, nije to bilo preuveličavanje njihovog fiskalnog problema nego najava onoga što se i dogodilo ove srede. "Vašington post" donosi i izvesne detalje: dogodilo se to nekoliko meseci ranije nego što se očekivalo, dok kamata na državne obveznice raste.
Zadržaćemo se na problemu kamata da bismo razumeli koliki je zapravo problem onolikog duga.
Kamata na dugoročne, 30-godišnje američke obveznice porasla je na najviši nivo u poslednje dve decenije.
Ako se kamata posmatra kao naknada za strah poverilaca da će ostati bez novca koji su dali na zajam, onda rast kamata zapravo znači rast straha za buduću sposobnost Amerike da vrati svoje dugove. Naravno, jer Amerika svoje dugove ne vraća nego postaje sve dužnija.
Samo na kamatu na svoj dug u ovoj fiskalnoj godini Amerika će potrošiti skoro bilion i po dolara – rekordnih (i abnormalnih) skoro pet odsto svog BDP-a iz prošle godine.
Važna napomena: sam dug se pritom uopšte ne vraća. Nego se obveznice koje su došle na naplatu plaćaju novim obveznicima, to jest dugom, ali sada po većoj kamatnoj stopi. I, eto kako nastaje dužnička zamka u koju upada Amerika. Što su kamate veće, to je veći budžetski deficit. Što je veći deficit, potrebno je još više zaduživanja da bi se pokrio manjak. A kamate sve veće, te je sve veći deficit, što iziskuje još sve skupljeg zaduživanja, i tako u krug.
Štaviše, javlja "Fajnenšel tajms", ne rastu kamate samo na američke, nego i na sve ostale dugoročne obveznice u zapadnom finansijskom poretku, od Velike Britanije, Nemačke i Francuske do Japana.
Nemačka je, uzgred, zabavan slučaj. Najpre su je privoleli na zaduživanje (ono kad je saziv Bundestaga promenio Ustav iako mu je istekao mandat, jer u izabranom nisu imali većinu za to), a sada joj to zaduživanje naplaćuju sve skuplje. Mora da je službenicima BlekRoka, uključujući kancelara Fridriha Merca, mnogo zabavnije nego bilo kojem banalnom Nemcu.S tim što je Japan naročito značajan slučaj.
Skot Besent, američki ministar finansija, faktički je Japanu (kao najvećem inostranom posedniku američkog duga od 40 hiljada milijardi dolara) zabranio da prodaje američke državne obveznice kako bi odbranio jen i svoju ekonomiju opterećenu visokim kamatama na ogroman dug. Bitan je razlog: dodatna količina dolarskih obveznica na tržištu dodatno bi pojačala ponudu, a potražnje je nedovoljno zbog čega kamate već i rastu, pa bi morale da porastu još i više kako bi kompenzovale dovoljno straha za buduću održivost američke ekonomije. Visok rizik, velika i nagrada.
Ponešto će na tu temu i "Volstrit džornal", koji objašnjava da "kamate rastu usled toksičnog miksa fiskalnog rasipništva, potrošnje na infrastrukturu veštačke inteligencije i geopolitičkih pritisaka".
Od ta tri razloga, Skot Besent ima izvesnih mogućnosti da utiče samo na prvi. Ali biće da ni tu ne utiče nikako jer će budžetski deficit (prema proceni MMF-a) ove godine iznositi čak 7,5 odsto BDP-a. Konteksta radi, u Rusiji, u sred rata i 30.000 sankcija, to će biti do 2,8 odsto. I to na dug koji iznosi manje od 17 odsto BDP-a Rusije, dok je dug Amerike 125-6 odsto njihovog BDP-a, pa utoliko gore.
Što se Amerike tiče, nivo deficita kakav je beležen samo u dubokim recesijama, dok bi sada s njihovom privredom sve trebalo da je OK. Očigledno da nije. Šta će tek biti kad nastupi sledeća recesija?
Tim pre što će za finansiranje AI balona i prateće infrastrukture (koja zasad ne donosi nikakvu dobit a zahteva ogromna ulaganja) biti neophodno još više zaduživanja. Korporativnog povrh državnog. Ali broj kupaca i jednog i drugog je ograničen dok je potreba za dugom neograničena, tako da će ponuda sve više obveznica značiti i sve više kamate da bi se pronašli kupci.
A što se geopolitičkih pritisaka na dolar i američki dug tiče, od Irana i cene nafte nadalje, a nafta se opet uspuzala na iznad 90 dolara po barelu sa svim pratećim posledicama,
izgleda da su Kinezi u adekvatnom trenutku pokrenuli petogodišnji plan o međunarodnom juanu umesto dolara. S tim što će, kako stvari stoje, realizaciju morati i da ubrzaju u skladu s rastom američkog duga, i rastom kamata na taj dug…
Kada nam je teško – Rusija
Da se Mihael Martens pita, iz Beograda bi se ubijali Rusi. A Srbija bi gorela. Uostalom, na ubijanju i Rusa i Srba radio je i njegov deda nacista, a Martensova porodica je za uspomenu sačuvala dedinu iskaznicu s Hitlerovim potpisom.
Ubijanje Rusa i sada je evropska tekovina kao što je bila tada. Dok bi Srbija izgorela kolateralno da je pitala Evropsku uniju da li da u pomoć pozove Rusiju oko gašenja požara; portparol Evropske komisije već je stigao da objasni kako pomoć Rusije nije u skladu s evropskim integracijama, ako Srbija hoće da bude pouzdan partner u evropskim integracijama. Samo izgorela Srbija može da bude pouzdan partner u evropskim integracijama.
Ali Srbija još ne mora da pita Evropsku uniju za dozvolu, pa nam je zato pomoć Rusije stigla s neba.
U čitavoj operaciji – da bude što brža a što efikasnija – neizostavnu ulogu imao je Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu. Koji postoji uprkos zahtevima zapadnih partnera Srbije da prestane da postoji.
Zaposleni u niškom rusko-srpskom centru nemaju diplomatski status koji im pripada shodno međudržavnom sporazumu Srbije i Rusije koji je ratifikovan i u Skupštini Srbije. Rusija to ne koristi kao izgovor da nam ne priskoči u pomoć kad nam je pomoć potrebna a mi imamo hrabrosti da je zatražimo.
Kada nam je pomoć potrebna, mi je tražimo od Rusije.
Tražili smo, i dobili, podršku Rusije protiv rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.
I protiv Ahtisarijevog plana o nadgledanoj nezavisnosti Kosova.
Da se ne vraćamo na 1914. Ili na 1944. Rusi su nas oslobađali dok su američki i britanski saveznici bombardovali gradove u Srbiji ali ne i u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Koja tada nije važila za njihovu, nego za Hitlerovu saveznicu, jer nismo znali da je sve to isto, dok sad o tome javno svedoče Mihael Martens i njegov tretman u zapadnoj javnosti. Utoliko što skoro niko nije našao ništa pogrešno u njegovom pozivu na ubijanje Rusa.
Neprijateljsko nemačko bombardovanje Beograda 1941. nije bilo znatno krvavije od savezničkog bombardovanja Beograda na Uskrs 1944. kada je ubijeno više od 1.000 srpskih civila i tristotinak nemačkih vojnika. Doduše, to je kudikamo povoljniji odnos nego 100 za jednog.
Za razliku od njihovih aviona, ruski avioni Srbiji donose spas.
Mora da se u svemu tome krije i izvesno naravoučenije o prirodi naših odnosa. Na primer, da će Srbija biti ostavljena da izgori ako bi nastavila putem EU integracija. Jer ruskim avionima tamo ne daju da dolete da donesu spas
Most na Ibru
Sve što treba da znamo o planu Evropske unije za Srbe sadržano je u odgovoru Evropske unije na pitanje o otvaranju glavnog mosta na Ibru između Severne i Južne Mitrovice. To nije naša briga, poručili su.
Briga za bezbednost Srba nije njihova briga.
Inače, bezbednost spada u ljudska prava. To mora da znači da Srbi za Evropsku uniju nisu dovoljno ljudi. Biće da su podljudi. Untermenschen.
A i osim toga je rečit zaključak NATO-a da je na "Kosovu" sve u redu što se tiče bezbednosti, pa Srbe mogu da povere tretmanu Prištine. Zato što je Srbima baš takav tretman Prištine i namenjen.
Shodno tome, pismo predsednika Srbije generalnom sekretaru NATO-a ne može da škodi. Ako ništa drugo, kako i sam kaže, kao pisani trag i podsetnik na više od 800 etnički motivisanih napada na Srbe i niz drugih poteza Prištine kojima je pogoršan položaj Srba preostalih na Kosovu i Metohiji.
Ali, šta ako se pismo zbilja pokaže kao ništa drugo? Ne škodi, ali i ne koristi poboljšanju položaja Srba preostalih na Kosovu i Metohiji. O položaju Srbije na Kosovu i Metohiji da i se i ne govori.
Naime, ima osnova za sumnju da generalnom sekretaru NATO-a uopšte nije potrebno pismo da bi se obavestio o položaju Srba prepuštenih tretmanu saveznika NATO-a u ratu protiv Srba. On to zna, a svakako može da sazna, i kroz izveštaje onih NATO službi kojima je posao da podnose izveštaje svom generalnom sekretaru.
Ali ga je baš briga; i jeste predviđeno da na Kosovu i Metohiji hapse 15-godišnjake zbog majice ako je to dete srpsko.
Što će reći da pismo možda neće biti dovoljno da spreči hapšenja 15-godišnjaka samo zato što su Srbi koji imaju majice, umesto da su goli i bosi ako već moraju tu da budu živi. A ni mrtvima ne daju mira, kao što se ustanovi za svake Zadušnice kad se obilaze okupirana groblja.
A šta, tek, ako KFOR – NATO – nastavi da prepušta albanskoj policiji svoj posao?
Tako da je možda potrebno uraditi i nešto konkretnije kako se uskoro ne bi pisalo i o više od 900, a ne samo 800, etnički motivisanih napada na Srbe na Kosovu i Metohiji.
Jedan od mogućih asimetričnih odgovora Srbije naveo je sam predsednik: preusmeravanje toka Ibra, pa neka vide šta će s Gazivodama. Evropska unija saopštila je da to ne bi bilo u skladu s normalizacijom, ali njima je normalno kad hapse 15-godišnje dečake zbog majice, tako da je pitanje šta je njima normalno kad im je Kaja Kalas dijagnoza. Naravno, da ne zaboravimo ni Ursulu fon der Lajen.
Sergej Baburin izneo je i predlog da se KFOR-u otkaže gostoprimstvo na osnovu Kumanovskog sporazuma jer ne obavlja svoju funkciju, a sa konferencije o Kosovu i Metohiji u Skupštini Srbije, gde je govorio i ambasador Rusije, upućeni su pozivi da se i formalno zatraži povratak naše vojske i policije na Kosovo i Metohiju shodno Rezoluciji 1244 – i KFOR se u vršenju svog mandata poziva na nju – a zatraženo je i raskidanje briselskih sporazuma Beograda i Prištine uz posredovanje Evropske unije. Jer niko ne spori da je svoj deo obaveza ispunio (na žalost) samo Beograd, dok su Priština i Evropska unija to samo zloupotrebili.
Aleksandar Vulin izneo je i predlog da se zabrani prolazak kroz centralnu Srbiju građanima s Kosova i Metohije koji nemaju dokumenta svoje države, to jest Srbije.
I tako dalje. Mogućnosti ima. Samo ih treba iskoristiti.
Kako se Crta rezultat izbora
Ponešto je postalo nešto jasnije: Srbija će na parlamentarne izbore 18. ili 25. oktobra, dakle, kroz samo dva meseca koji obećavaju intenzivnu političku jesen.
Na parlamentarne izbore će Socijalistička partija Srbije samostalno kao i inače, iako je to izazvalo izvesno nezadovoljstvo većeg koalicionog partnera u vlasti koji je iz toga izvukao zaključak da će morati da pobedi sve koji nisu na njegovoj listi.
Sve se izglednijim čini i da će proevropska opozicija zajedno na listu – što će olakšati ideološko razumevanje predizborne ponude – a patriotska opozicija će u sopstvenoj koloni (ili više njih, što je verovatnije imajući u vidu pređašnja iskustva), tako da najveća nepoznanica ostaje ono što slovi za najpotentnijeg protivnika aktuelne vlasti: Studentska lista na kojoj neće biti studenti nego osobe koje će oni izabrati kroz prilično netransparentan proces vetiranja na plenumima. Pa će tek tada, valjda početkom septembra pošto vreme curi, moći da se razazna (i analizira) državna i nacionalna politika koju će Studentska lista zagovarati, pošto će i na te teme morati da se izjasni, i s kojom su računicom toj listi podršku unapred iskazali Demokratska stranka i individue kao što je Dinko Gruhonjić.
Dok se ne bude videlo šta je tačno u ponudi, međutim, već se nazire da će prekomernu ulogu u svemu što nam predstoji imati organizacija koja za to nema nikakav demokratski kapacitet a povrh toga je, za to što radi, plaćaju NATO članice koje su izvršile agresiju na našu zemlju (a to i dalje čine priznavanjem samoproglašene nezavisnosti Kosova).
Dakle, Crta. Organizacija koju finansira američka Nacionalna zadužbina za demokratiju, NED, koga je "Vašington post" 1980-ih opisivao kao "zamenu za CIA” za koju ne važe odredbe Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Evropska unija i njene članice poput Nemačke i Francuske, Velika Britanija…
Policija je, po nalogu Tužilaštva, proveravala poslovanje Crte pre godinu i po dana, ali je sve nekako zamrlo kad je Nemačka poslala svog izaslanika Manuela Saracina Crti i kolegama u posetu i pomoć…
Pa je ta organizacija onda počela da učestvuje u pisanju i sprovođenju izbornih zakona u saradnji s državom, to jest vladajućom većinom. A istovremeno (novcem iz pomenutih izvora) regrutuju i sopstvene posmatrače izbora koji mogu da budu nezavisni samo u skladu s principom čije su pare, njegova i muzika. Uz javno izražene tvrdnje da učestvuju i u obuci opozicionih posmatrača izbora.
Znači li to da nam je jedna organizacija, finansirana iz inostranstva, svojom mrežom pokrila čitav politički spektar?
Hoće li nam Crta crtati rezultat izbora i postizbornih dešavanja?
I to uz pomoć medija na srpskom jeziku, da njene tvrdnje razglase u javnosti, o čijim se upravljačkim strukturama – a time i o uređivačkoj politici, da se ne lažemo – pita ministar iz Luksemburga kome niko ovde ne zna ni ime, i Evropska komisija koja osniva ad hok grupu da se pozabavi pitanjem upravljanja nad privatnim medijima Junajted grupe iako je potrošila dve i po decenije ubeđujući nas da država treba da izađe iz vlasništva nad medijima i da se medijski prostor prepusti privatnicima. Biće da se to odnosi samo na našu državu.
No, kad se malo bolje razmisli, još je i gore od toga. Jer stavove javnosti u barem podjednakoj meri oblikuju i društvene mreže, njihovi algoritmi i bezimeni cenzori. Koji pored raznih suptilnih metoda koje su im na raspolaganju ne prezaju ni od otvorene cenzure nepodobnih iskaza, o čemu svedoči cenzura našeg proslavljenog Emira Kusturice koga hoće da ućutkaju samo zato što je isuviše naš i isuviše proslavljen da bi stvarni vlasnici medijskog prostora na našem jeziku to mogli da podnesu. Jer neodobrena, subverzivna poruka može da dođe do isuviše ljudi…
Pa i sve to treba imati u vidu u susret izborima. Makar da pokušamo da sprečimo da nam neko drugi naCrta budućnost po svojoj meri.
Live
