OsvRT sa Vrzićem: Poraz Amerike i globalni juan, leđa Nenada Raškovića, slučaj Martens
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Da li su Sjedinjene Američke Države ili Iran izašli kao pobednik sukoba na Bliskom istoku, kako se Kina sprema da juan postane nova svetska valuta, ko (ne) čuva leđa Nenada Raškovića i Srba na Kosovu i Metohiji, i šta je epilog skandaloznog pitanja Mihaela Martensa o "ubijanju Rusa" usred Beograda, neka su od pitanja koja u autorskoj emisiji "OsvRT" analizira urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Pobeda na Bliskom istoku
Ukrajinski vojnici porazili su u direktnom obračunu Amerikance koji su napali njihove položaje u aprilu i maju. Poražena je čitava oklopna brigada američke vojske, objavio je "Volstrit džornal" kao ekskluzivnu vest.
Naravno, bila je to samo vežba održana u Nemačkoj, i nije ovo prva nego samo najnovija vest o ukrajinsko-američkom sukobu na vojnim vežbama sa istovetnim ishodom: o prethodnim takvim slučajevima prošle godine, kako na kopnu tako i na moru, izvestili su (opet) "Volstrit džornal" i "Frankfurter algemajne cajtung".
Neka imaju to u vidu svi koji misle da ruska vojska u okviru Specijalne vojne operacije ne napreduje dovoljno brzo, iako napreduje svakodnevno.
Bar podjednako značajan zaključak, međutim, sadržan je u okolnosti da nisu američku vojsku porazili samo Ukrajinci u simuliranom sukobu, nego i Iranci istinski.
Koga, onda, Amerika može da pobedi, osim protivnika koji je u japankama? Premda Huti u Jemenu i tu jednačinu dovode u pitanje.
Elem, "ovo je dokaz da je Iran pobedio u ratu", ukazuje londonski "Telegraf" na iransku kontrolu Ormuskog moreuza kao ponajbolji pokazatelj da je Iran jači sada nego pre početka rata protiv Amerike (i Izraela). "Oni su izgubili. Iran je pobedio", pišu Englezi i ukazuju da dogovor Irana i Omana uključuje potpunu kontrolu Irana nad ulaznom rutom u Persijski zaliv, i nadzor nad izlaznom rutom koja teče duž obala Omana, pri čemu će "ove dve države naplaćivati naknadu za tranzit".
Upravo to je i bilo predviđeno Memorandumom o razumevanju koji je Amerika odmah posle potpisivanja pokušala da protumači pogrešno. No, uzalud.
Tako da i već citirani "Volstrit džornal", u istom duhu, nema izbora do da prizna da "države Zaliva prihvataju novu normalu u Ormuzu: Iran ga drži pod kontrolom". Što je, kažu, najmanje loša opcija jer im je jasno da a) alternativne rute ne funkcionišu zato što nemaju dovoljno kapaciteta, a uz to su izložene napadima Huta, i, b) zato što postoje svi preduslovi da u ratu, kao alternativnom scenariju iranskoj kontroli Ormuza, postradaju još gore nego dosad. A Amerika će moći da ih zaštiti još i manje nego do sada već i zato što je istrošila zalihe PVO raketa koje su ionako proizvele slab do nikakav efekat.
Gde smo sada?
Ormuski moreuz zatvoren je kao što je i bio, jer Amerika još nije prihvatila poraz i sopstveni potpis na memorandumu kapitulacije, te istrajava na svojoj blokadi iranske blokade.
Ali to ne znači i da je svet u pat poziciji, nego da Americi vreme otkucava.
Pod jedan, zato što Iran de fakto kontroliše Ormuski moreuz, a Amerika to ne može da poništi.
Pod dva, zato što i Oman prihvata aranžman sa Iranom, pri čemu se ne sme zaboraviti da ulaz u Persijski zaliv nije dovoljno širok da bi u njemu bilo i međunarodnih voda između iranskih i omanskih. Oni se pitaju.
Pod tri, ovaj aranžman, kao novu realnost koja je manje loša opcija od jedine preostale, prihvataju i svi američki saveznici u regionu. Koji ne mogu da žive bez izvoza nafte i gasa koje ne mogu da izvoze dok se stanje ne normalizuje, što će reći da će na Ameriku vršiti sve veći pritisak da pristane kao što su i oni pristali jer drugu opciju nemaju.
I, pod četiri – američke strateške rezerve nafte pale su na ispod 300 miliona barela. Najniži nivo u poslednje 43 godine.
Ispumpavanje nafte iz strateških rezervi bio je jedan od ključnih razloga što naftni šok do sada nije bio šokantan kao što je mogao da bude.
Ali nafte je u rezervama sve manje. Što znači da je američka nužda sve veća, i to neumitno.
Pri čemu treba imati u vidu i još jedan faktor. "Kina je sad najveća naftna sila na svetu. Zaboravite na OPEK, Komunistička partija se pita", ukazuje britanski "Ekonomist" na fascinantnu sposobnost Kine da se prilagodi okolnostima, tako da je svoj uvoz nafte prepolovila – i tako ostavila više za ostatak sveta, po kudikamo nižoj ceni nego što bi inače bila – a da pritom to nije negativno uticalo na kinesku ekonomiju, što bi zauzvrat negativno uticalo i na čitavu svetsku ekonomiju.
Demonstrirana fleksibilnost Kineza, priznaje "Ekonomist", pruža im mogućnost da utiču na kretanje cene nafte još i više nego članice OPEK-a. Sa svim geoekonomskim i geopolitičkim posledicama koje iz toga proističu.
A ne sme se zaboraviti da je Kina strateški saveznik Irana. I sveobuhvatni strateški saveznik Rusije, naravno, koja je zauzvrat i sama u strateškom savezu sa Iranom. Uključujući gas, tako da će na tu stranu, umesto u Evropu kojoj izgleda nije potreban, poteći one količine gasa koje su nekada po stabilnoj a uz to i jeftinoj ceni išle Severnim tokom…
Rusija se, dakle, snašla. Dok ćemo tek videti šta će snaći Evropu. Usled situacije na Bliskom istoku – i nestašice koja iz toga proističe – u (na primer) nemačkim skladištima gasa sada je gasa drastično manje nego inače u ovo doba godine: popunjena su manje od pola a bila su prosečno tri četvrtine puna.
Ukupno u Evropi, pokazuju sveži podaci Asocijacije evropskih operatera gasne infrastrukture, nedostaje 13,4 milijardi kubnih metara gasa u odnosu na nivoe popunjenosti iz prošle godine.
No zato gas (koga nema) sad plaćaju na tržištu pet do šest puta skuplje nego pre.
Pa i to treba imati u vidu kad razni stručnjaci pokušaju da nam podvale diversifikaciju snabdevanja energentima kao lepše ime za odricanje od Rusije. Dok ona i njeni strateški saveznici stiču kontrolu nad tržištem kakvu ni OPEK nikad nije uspeo da uspostavi…
Globalizacija juana
Nije Kina samo (iznova) zaprepastila ostatak sveta elastičnošću svoje ekonomije – koja nije imala ni jednu recesiju otkad je krenula u otvaranje pre skoro pola veka – i energetskim planiranjem na dovoljno duge staze, što je postalo poznato tek kad se nije dogodio energetski šok kakav je mogao. Nego je sasvim nedavno šokirala svet i prodorima u veštačkoj inteligenciji i robotici, u kojima je već sustigla, odnosno prestigla svoje američke konkurente (u iznosu od čak 97 odsto humanoidnih robota u svetu made in China).
Tako da se adekvatna – a to će reći, naročita – pažnja naprosto mora posvetiti narednom petogodišnjem planu Narodne banke Kine koji obuhvata period do 2030. Zato što kineski planovi imaju tendenciju da budu revolucionarni, a pritom se i ostvaruju.
Pri čemu treba imati u vidu, ukupnog konteksta radi, i da je Kina počela da uzvraća udarac. Ovih dana obavešteni smo da je već doneta prva presuda po kineskom zakonu za borbu protiv američkih sekundarnih sankcija; kažnjena je firma koja je pokušala da im se povinuje. Kina se više ne povinuje.
Pa i zato ovaj finansijski petogodišnji plan nesumnjivo spada u pomenutu kategoriju revolucionarnog, jer predviđa "ubrzanu izgradnju nacije sa snažnim finansijskim sektorom", mere za "promišljeni napredak ka finansijskom otvaranju visokog nivoa" i – "proširenje globalne upotrebe juana u međunarodnoj trgovini, investicijama i finansiranju".
Dakle, za slučaj da je potrebno pojašnjenje: Amerika i američki dolar uživali su u svojoj monopolskoj poziciji u svim navedenim oblastima (međunarodna trgovina, investicije i finansiranje) još od kraja Drugog svetskog rata i dogovora postignutih u Breton Vudsu.
To je Americi omogućilo da živi na tuđ račun decenijama, čak i nakon što je dolar bankrotirao u odnosu na zlato 1971. I da gomila dug do, evo, kroz neki dan i okruglih 40 biliona dolara.
Kina je sad objavila da tome upućuje izazov, i to sveobuhvatan u narednih pet godina – i kroz internacionalizaciju juana, i kroz izgradnju svih neophodnih institucija da to podrže.
Nećemo više biti osuđeni na MMF i zapadne agencije za kreditne rejtinge, jer ništa drugo ne postoji, pa su svi drugi prinuđeni da igraju po njihovim pravilima.
Nastaje novi, nezapadni finansijski poredak. Ne samo kineski – kroz ovaj petogodišnji plan realizovaće se planovi i dogovori postignuti u okviru BRIKS-a. Koji je iz ovog isključivog razloga i osnovan.
Imajući u vidu da Amerika i njeni vazali više nemaju ni vojnu ni tehnološku nadmoć nad ostatkom čovečanstva – o moralu ili demografiji da i ne govorimo – verovatno da nije ni potrebno dodatno naglašavati šta će eliminisanje poslednje preostale nadmoći Amerike i njenih vazala nad ostatkom sveta značiti za uspostavljanje poretka u svetu.
Uostalom, objasnio je to Džejmi Dajmon, generalni direktor "Džej Pi Morgan Čejsa": ako Amerika izgubi vojnu i ekonomsku dominaciju, kazao je, dolar će izgubiti svoj status rezervne svetske valute. Dajmon je to projektovao za narednih 25 godina, ali to je rekao dan-dva pre nego što je objavljen plan Kine za narednih pet godina.
Taj plan je već počeo da se realizuje; već u ponedeljak uveče Dojče banka postala je prva u Evropi kojoj je omogućeno da trguje juanima, a čak i "Goldman Saks" priznaje da propratne finansijske operacije, kao što je izdavanje takozvanih "panda obveznica", predstavljaju "istorijsku priliku".
Štaviše, sve se to događa u, takoreći, idealnom trenutku. Ne samo zato što je zaplenom ruskih deviznih rezervi (u dolarima i evrima, u njihovom finansijskom sistemu) sav ostali svet dobio dokaz da će i njihovi dolari i evri biti opljačkani po istom modelu čim se ukaže prilika. I ne samo zato što je "Fajnenšel tajms" ukazao da "iranski rat otvara ’zlatni prozor’ za kineski juan" jer su sve više počeli da se koriste nezapadni sistemi plaćanja umesto nepouzdanog Svifta.
Već i zato što nevolja nikad ne ide sama.
Naime, onoliki pomenuti dug (skoro 40 biliona dolara) ne može da se vrati, naravno, nego mora da se refinansira. Novim zaduživanjem, da bi se vratili stari dugovi. Ali sad po nekoliko puta višoj kamatnoj stopi nego pre nekoliko godina, što znači da se stari dugovi zamenjuju novim dugovima po još većoj ceni. Koja znači još veći rast duga i to još brže nego dosad.
"Blumberg" javlja: 30-godišnje obveznice Amerika je ove srede prodala po najvišoj kamatnoj stopi u poslednjih četvrt veka, još od 2001. Prethodno su 10-godišnje obveznice prodate po najvišoj ceni (koju plaća Amerika) od 2007.
A sistem pritom počinje da popušta na sve strane, o čemu svedoče nevolje japanskog jena.
Ukratko: jen je počeo da gubi vrednost, pa je američki FED uskočio da ga spašava. Ali ne dolarima nego evrima, jer bi dolarsko spašavanje jena donelo još više kamatne stope na američki dug. Uzgred, Amerikanci su to učinili bez obzira na posledice po evro i dugove u evrozoni; čak nisu ni upozorili svoje evropske partnere šta će (im) uraditi jer je takvo to njihovo partnerstvo (a čemu tek mi da se nadamo).
No pomenuta američka intervencija evrima proizvela je samo kratkoročan efekat po jen, koji sad ponovo pada. Da ne idemo ovom prilikom u sve detalje, ali time nisu ugroženi samo japanska valuta i ekonomija.
Reč je o špekulaciji poznatoj kao yen carry trade: jeftino pozajmljivanje u jenima, po nultim do jako niskim kamatnim stopama, da bi se tim novcem kupile američke državne i korporativne obveznice koje donose veću kamatu, to jest zaradu. Ukupna vrednost ove šeme, prema proceni Dojče banke, iznosi abnormalnih 20 biliona dolara, odnosno 505 odsto ukupnog BDP-a Japana; bankrot ove špekulacije, usled rasta japanskih kamatnih stopa kako bi se spasao jen, mogao bi da označi i krah ekonomije geopolitičkog i finansijskog Zapada.
Što kineski petogodišnji plan za nastanak nove svetske ekonomije samo čini još privlačnijim…
Ko čuva leđa Nenada Raškovića
Ako su leđa Nenada Raškovića lice Aljbina Kurtija – a svakako su njegovih ruku delo – smemo li mi da pogledamo u lice Nenada Raškovića i da kažemo da smo učinili sve što je u našoj moći da mu leđa ne dopadnu šaka Aljbina Kurtija…
Ili smo od Đorđa Martinovića 1985. do Nenada Raškovića 2026. zatvorili pun krug? Oni koji su na Kosovu i Metohiji pre 40 godina pod maskama zlostavljali Srbe, danas nose policijske uniforme. Takozvane.
Mora da je prebijanjem Srba, o svakodnevnim hapšenjima da i ne govorimo, popravljena bezbednosna situacija na Kosovu i Metohiji, pa svoje dužnosti čuvanja Srba od kosovskih Albanaca KFOR prepušta kosovskim Albancima. Eto kako su zaslužili nova zaduženja.
Uključujući Visoke Dečane. Koje su Albanci ranije gađali iz zolje. A sada će da ih čuvaju. Da nije isuviše ozbiljno, izgledalo bi da se kozi daje da čuva kupus.
I glavni most na Ibru u Kosovskoj Mitrovici KFOR prepušta Albancima na raspolaganje. Pade i taj simbol srpskog otpora okupaciji. U nedoličnoj tišini, uzgred budi rečeno, za koju su ponajmanje krivi oni koji su mu najbliže. Oni su samo najugroženiji…
Iz Prištine slavodobitno poručuju da to nije nikakvo iznenađenje, i da je to plod dogovora.
Zaista nije iznenađenje: još pre skoro dva meseca KFOR je to i zvanično najavio. Kako smo se za to pripremili, drugo je pitanje. Odgovor je i ako se nismo pripremili uopšte.
Verovatno je albansko preuzimanje mosta koji je štitio Srbe od Albanaca i nužna posledica sporazuma pod posredovanjem Evropske unije koje su Srbi ispunili, a Albanci i Evropska unija nisu. Pa su razmontirane sve srpske institucije, uključujući Civilnu zaštitu i čuvare mosta, uz rezultat takvog niza poteza koji se sad vidi na leđima Nenada Raškovića. Te bi zato sad smeli da mu okrenemo lice samo spuštenog pogleda.
Kao što ni onda nije bio samo Đorđe Martinović, tako ni sada nije samo Nenad Rašković. Da im je dato da biraju, sigurno ni jedan ni drugi ne bi izabrali da postanu simboli srpskog stradanja. Nisu mogli da biraju uslove svog života i srpskog stradanja…
Slučaj Đorđa Martinovića probudio je preostalu Srbiju. Šta je sad preostalo od Srbije da se probudi? Ili nas je baš briga, jer nisu naša leđa…
Albanci su onomad tvrdili da se nesrećni Đorđe Martinović sam nabio na flašu. Za Nenada Raškovića kažu da nije pretučen zato što je Srbin.
Kao što ni vikendice oko Gazivoda nisu rušene zato što su srpske. Nego borba protiv divlje gradnje mora da počne odnekud. Ali šta ćemo sa divljim rušenjem? Rušitelji sad kažu da nisu rušili. Mora da je palo samo, ali je vlasnicima porušenih objekata svejedno ispostavljen račun. Ne mogu Srbi da plate samo jednom…
I tako je, iz dana u dan, sve gore za ono Srba što je preostalo na Kosovu i Metohiji jer odande nema nazad. Ili oni nemaju kud odande. A Kurtiju se može sve što hoće, jer nema nikog da ga u tome spreči. Verovatno da on nema problem da pogleda sebe u lice, štaviše, sa zadovoljstvom na leđima Nenada Raškovića.
Evropska unija izrazi povremeno žaljenje i poziv da se poštuju zakon i dogovori. Pa se nastavi po uobičajenom, uključujući i udarce po leđima Nenada Raškovića. Naravno da je svakome normalnom muka od licemernih reakcija Evropske unije. Kakve su reakcije Srbije?
Saznali smo, makar, da Srbija ima mogućnosti da uzvrati asimetrično. Da se preko svog prirodnog pada Ibar preusmeri od Gazivoda. Što će reći da bi Gazivode i Ibar mogli da postanu srpski Ormuz. Kad bi Srbi smeli da potegnu taj argument kao Iranci kad su shvatili da im u suprotnom preti kraj.
Međutim, Evropska unija kaže da to ne bi bilo u skladu s normalizacijom. Normalizacija je, naime, kad Nenada Raškovića crevom vežu za drvo, zverski prebiju i ostave u šumi.
Možda je došlo krajnje vreme da se povodom te normalizacije preduzme i nešto konkretno. Da se ne bi poludelo…
Mihael Martens i ubijanje Rusa iz Beograda
Nije se ostvarila najava, ili pusta želja, najzloglasnijeg novinara "Frankfurter algemajne cajtunga" Mihaela Martensa o dronovima za Ukrajinu proizvedenim u Srbiji – praviće se u Srbiji dronovi za Izrael, a Izrael zbog sopstvenih veza sa Rusijom ne snabdeva Ukrajinu ubojnim sredstvima – no to ne znači i da u Beogradu prilikom susreta predsednika Srbije i Vladimira Zelenskog nije bilo reči o ubijanju Rusa. Za to se pobrinuo sam Martens.
Zelenski je, inače, dolazeći u Beograd zbilja najavio razgovore o "bezbednosnim pitanjima" – što u slučaju Ukrajine ne može da ne uključi ubijanje Rusa – no Vučić je potom na konferenciji za medije rekao da nisu "danas razgovarali o bilo kakvoj vojnoj saradnji, a šta će biti kada se rat završi, to je druga stvar", što valjda znači da se više neće ponovo Spoljna obaveštajna služba Rusije javno oglašavati žalosnim povodom saučestvovanja Srbije u naoružavanju Ukrajine.
Martensu se pak, naravno, ono skandalozno pitanje o ubijanju Rusa nije dogodilo slučajno. Ne samo zato što je isuviše iskusan za takve slučajnosti, nego je u potonjem tvitu nedvosmisleno saopštio da "nije ’skandalozno’" postaviti pitanje "kako Evropa može da pomogne Ukrajini da ubije više Rusa" – ne čak ni samo ruskih vojnika, nego baš Rusa, dakle i dece, žena i staraca – pa je povrh toga dodao i da je baš "to ono što je potrebno".
Tipičan slučaj nepadanja ivera daleko od klade.
Njegov deda Hans-Herman Martens bio je pripadnik Jurišnih odreda i Nacističke partije, državni tužilac koga je Hitler imenovao lično i svojeručno, oficir u Operativnoj upravi Vrhovne komande Vermahta u "najužem odabranom krugu oko Hitlera" i gost za "njegovim stolom za ručavanje na koji je bio pozivan više nego jednom".
Ovo je pre nekoliko godina napisao – pre će biti da se time hvalio – ponosni unuk, uz još dva-tri detalja koja sad privlače dodatnu pažnju. U porodičnoj dokumentaciji, naime, Martensovi čuvaju dokument s Hitlerovim potpisom o imenovanju naci dede, te poklon svećnjak za vernu službu u Hitlerovoj Operativnoj upravi – toliko su uspešno denacifikovani, jel’ – a povrh toga se dotični nacista posle rata upisao u Socijaldemokratsku partiju Nemačke koju je, međutim – opis ponosnog unučeta! – "napustio iz besa prema Istočnoj politici Vilija Branta". Koji je zagovarao pomirenje s Rusima.
Nema pomirenja s Rusima, nego ubijanje Rusa. Tome im služe Ukrajina i Zelenski, to je kontinuitet iste politike. Nikada Nemačka nije bila denacifikovana nego se samo pretvarala dok je morala, a sad se više ne pretvara.
Kojoj je, međutim, svrsi ovom prilikom poslužio Martens, budući da je njegova provokacija bacila u senku sav ostali sadržaj boravka Zelenskog u Beogradu? I šta je on hteo da postigne?
Možda nije beznačajno što je pred početak konferencije za medije on ćaskao sa ukrajinskim ambasadorom u Beogradu koji je i bivši obaveštajac.
A svakako da nije beznačajno što je – uz po jedno srpsko i jedno ukrajinsko novinarsko pitanje – sam još Martensu omogućeno da postavi pitanje.
Recite nam ko mu je dao mikrofon, zatražio je tim povodom Aleksandar Vulin, a zatražio je i njegovo proterivanje iz naše zemlje.
Na konstataciju nekog korisnika Iksa da iz Srbije treba da bude izbačen trajno, Martens je odgovorio nadobudno, kao dostojan unuk svog dede-naciste: "Samo (ti) sanjaj".
Što nas i dovodi do pitanja reakcija na Martensov skandal. Reakcija je, naime (uz par časnih izuzetaka), izostala.
Mučna, gotovo mučka, saučesnička, tišina svih dežurnih zaštitnika ljudskih prava, osim kad su ti ljudi Rusi (ili Srbi), ali mi smo ionako, samo, podljudi. U porodici Martens to se zove Untermenschen.
Ali to je samo deo priče, uključujući opisano ćutanje svih novinarskih udruženja u Srbiji koja takođe, izgleda, ne vide ništa sporno u pozivu na ubijanje što više, što će reći, ponajbolje svih, pripadnika jednog naroda.
Za razliku od toga, pozicija Rusije u odnosu na skandal u Beogradu – ne samo Martensov – formulisana je s evidentnom pažnjom.
Tako što, najpre, dolazak Zelenskog u Beograd nije ni udostojen (zvaničnog) komentara, uz primetnu količinu nezadovoljnog gunđanja po manje formalnim mestima.
Kada je, međutim, u Beogradu izostala reakcija na Martensovu provokaciju, zvanične reakcije Rusije – ali isključivo u odnosu na Martensovu provokaciju – krenule da se nižu iz dana u dan.
Da bi, kad se iz Beograda sve svelo samo na (hvale vrednu, inače) kritiku državnog sekretara u Ministarstvu informisanja, ovog petka ruski stav definisao šef diplomatije Rusije Sergej Lavrov.
Naravno, napomenuo je, voleli bismo da vidimo neku reakciju naših srpskih prijatelja (na Martensov poziv iz Palate Srbija na ubijanje što više Rusa).
Skrenuo je u tom kontekstu pažnju i da Rusija prodaje gas Srbiji po veoma povoljnoj ceni – daljim dogovorima sigurno neće pomoći odluka da Zelenskog na aerodromu u Beogradu radosno dočeka baš ministarka energetike, kao da se težilo namernoj provokaciji Rusije – a Rusija, dodao je takođe Lavrov, u zamenu za jeftin gas ne traži ništa, sem što je neprihvatljivo učestvovanje srpske braće u naoružavanju kijevskog režima.
Pametnome (trebalo bi) dosta.
S tim u vezi, za svaki slučaj, podsetio je Lavrov i na maltretiranje i ucene Evropske unije u pogledu priznanja (samoproglašene) nezavisnosti Kosova i uvođenja sankcija Rusiji, uz pohvalu Srbiji što se tom pritisku hrabro odupire već godinama, te je s tim u vezi čak iskazao i izvesno razumevanje, rekavši da je pristanak na dolazak Zelenskog u Beograd možda bio u funkciji olakšavanja dela tog pritiska Evropske unije.
Ako je pravi cilj dovođenja Zelenskog u Beograd bio "šamar u lice Rusima" i da se "Srbi odvoje od Rusije", kako je AFP-u rekao jedan visoki ukrajinski zvaničnik, Rusija se u tu zamku nije uhvatila.
Tako da je sad na Beogradu da uradi isto. Tako što će odreagovati na Martensovu provokaciju kao što i zaslužuje.
Live
