"OsvRT" sa Vrzićem: Putin i Tramp, hrvatski račun za Srbiju, EU poslanici i srpski izbori
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Dogovor SAD i Rusije oko isporuka dizela, energetski bezdan u koji tone Evropska unija, planovi Aljbina Kurtija i beskompromisna poruka Moskve po pitanju Kosova i Metohije, cena EU integracija Crne Gore i uloga EU poslanika i posmatrača u izborima u Srbiji, teme su koje u autorskoj emisiji "OsvRT" analizira urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Dogovor Putina i Trampa
U komentaru svojih urednika, "Volstrit džornal" žali se da autor "sankcija iz pakla", krvožedni Lindzi Grejem koji večnost valjda provodi tamo gde i zaslužuje, svetu sad nedostaje više nego ikad, jer je Donald Tramp dogovorom s Vladimirom Putinom o dizelu načinio i "moralnu i stratešku grešku".
Ako je Lindzi Grejem mera moralnosti, onda je stvar principa biti na suprotnoj strani.
Naravno, nije samo "Volstrit džornal" nego i svi ostali. Uredništvo "Fajnenšel tajmsa", na primer, opominje da je Tramp "dosegao novo dno". Ukratko, opšte nezadovoljstvo dogovorom dvojice predsednika verovatno bi zadovoljilo Lindzija Grejema. Te se ne može izbeći pitanje kakav zapravo cilj imaju oni koji imaju išta protiv dogovora dve najmoćnije nuklearne sile na svetu? Da li žele da čitav svet pošalju tamo gde je Lindzi Grejem zaslužio da bude, dakle dođavola?
Što se toga tiče, situacija postaje i još kompleksnija.
S jedne strane, Velika Britanija i Francuska pojačavaju napade na rusku (takozvanu) "flotu u senci", što svojim sankcijama, što ukrcavanjem na tankere sa sankcionisanom naftom i derivatima.
Rojters, nasuprot tome, javlja da se Amerika, posle privremenog ukidanja sankcija na ruski dizel, sprema i za ukidanje sankcija na "flotu u senci", jer na svetskom tržištu ne vlada samo nestašica energenata, nego i nestašica tankera za njihov prevoz.
A povrh toga su ove nedelje u Pekingu kineski šef diplomatije Vang Ji i Putinov pomoćnik Nikolaj Patrušev razgovarali o zaštiti pomorskih interesa svojih zemalja i o slobodi navigacije. U opisanom kontekstu, to ne može da bude slučajno.
Ko će pokušati da zaustavi ruske tankere? I ko će ih u tome sprečavati?
Štaviše, identična je linija podele nuklearnih sila i stalnih članica Saveta bezbednosti i u pogledu energetskog primirja Donalda Trampa. Napadom na rafineriju u Rjazanju u Rusiji – koji nije samo napad na Rusiju, nego prevashodno napad na Trampovu naredbu da to ne čini – Zelenski je Trampu nedvosmisleno poručio da ga baš briga za njegovo primirje i dogovor s Vladimirom Putinom. I to nakon posete Londonu, a osim podrške Engleza dobio je i podršku Francuske i Nemačke pride.
Štaviše, "Volstrit džornal" tvrdi da je od sastanka Donalda Trampa i Vladimira Zelenskog u Njujorku 22. septembra Amerika šest puta tražila od Ukrajine da obustavi napade na rafinerije u Rusiji. Pa ništa.
A povrh toga "Blumberg" javlja da su u Londonu Zelenskom obećali još "storm šedou" raketa za napade po dubini Rusije. Ratoborna nasuprot Trampove mirovne inicijative. Sada je na potezu Tramp da uzvrati na ove uvrede.
Kada je početkom nedelje ukrajinskim oružanim snagama bila ograničena upotreba Starlinka, privremeno ili trajno, još nije jasno, tek, Zelenskom je bila upućena poruka koju može da razume. Na to je on uzvratio pomenutim napadom na Trampa u Rjazanju, tako da posle toga mora da mu bude pružen i nedvosmisleniji odgovor. U to spada i eventualni izostanak odgovora.
Separatnim dogovorom s Vladimirom Putinom Donald Tramp je pokazao i da može i da hoće da se sa njim dogovori direktno, to jest mimo svojih NATO saveznika.
Odgovorom Vladimiru Zelenskom i njihovim NATO saveznicima Donald Tramp pokazaće i da li je u stanju da sprovede dogovoreno. Iako ga to vodi u sukob sa sopstvenim saveznicima, na strani njihovog protivnika. Sve drugo, međutim, vodi mnogo strašnijem ishodu. Po meri Lindzija Grejema.
Evropski energetski bezdan
Međunarodna agencija za energetiku računa da bi nestašica dizela na svetskom tržištu mogla da potraje do druge polovine iduće godine, čak i ako od ovog časa počne da se popravlja sve, od ruskih rafinerija do situacije na Bliskom istoku.
Iako su ukrajinski napadi na ruske rafinerije proizveli više propagandnog efekta nego materijalne štete – pa Rusija zato i ima dovoljno dizela za izvoz Americi – dogovorenih 36 miliona barela dovoljno je da podmiri, otprilike, devet dana američke potrošnje. A više se ne može već i zato što u svetu nema dovoljnih logističkih kapaciteta za prevoz većih količina nafte i derivata.
Tako da će i potražnja i cena, ne samo dizela, ostati povećani i u narednom periodu, sve i kad bi odsad sve postalo u redu (kao što neće, što znači da će biti još i gore).
A najgore u Evropi.
Uostalom, shodno zasluzi, no brojke svejedno zaslužuju poseban osvrt.
Od početka Specijalne vojne operacije za kupovinu ruskih energenata Evropska unija je potrošila više nego na pomoć Ukrajini. Skot Besent, američki ministar finansija, to je nazvao licemerjem, s tim što zbog njihovog licemerja ne treba prevideti ni njihovu glupost. Naime, odrekli su se jeftinog ruskog gasa iz gasovoda, ali su zato kupili još veće količine skupog ruskog gasa iz tankera. Pa, šta je to ako nije glupost?!
A povrh toga će od idućeg januara u potpunosti zabraniti uvoz tog tečnog gasa iz Rusije, što znači da će ponuda biti još i manja, a cena zbog toga još i veća. Zato što su sami odabrali da ne plaćaju ni jeftino, ni skupo, nego još skuplje.
Tako da možda nije ni glupost, nego potpuna ludost.
Šta god da je, ruska računica kaže da je na uvoz ruskih energenata Evropska unija u poslednje četiri godine potrošila 320,7 milijardi dolara.
No, ta brojka otkriva samo deo pogrešne računice Evropske unije.
Rojters opisuje razmere greške:
”Evropa se sprema za još jednu zimu visokih cena gasa baš kad su rezerve na najnižim nivoima”, naslov je teksta koji objašnjava da je kriza na Bliskom istoku otežala ionako tešku situaciju. Ugrožena je čak petina globalnog snabdevanja, što Evropsku uniju pogađa pogotovo zato što je u finišu procesa odricanja od snabdevanja iz Rusije, a bilo čega drugog sad ima na raspolaganju još i manje. Iz kombinacije tih faktora je samo ove godine na uvoz energenata potrošeno 100 milijardi evra više nego prošle, a da nije uvezen ni jedan jedini molekul gasa ili nafte više nego tada.
A sledeća godina će u svakom slučaju biti još i gora, jer Rojters predviđa da će, čak i uz relativno blago vreme, u najboljem slučaju skladišta gasa ostati na svega 20 odsto popunjenosti do aprila iduće godine, što znači da će im biti potrebne još veće količine još skupljeg gasa za dopunu.
Ali pre toga treba da preguraju ovu zimu. A skladišta će do 1. novembra u najboljem slučaju biti puna oko 75 odsto, odnosno, oko 10 procenata manje od petogodišnjeg proseka.
Rojters ukazuje da su skladišta u Evropskoj uniji u ovom momentu ispod dosad zabeleženih "istorijskih minimuma" – znači, praznija su nego ikad pre – a potrošnja iz skladišta gasa čini 25 do 30 odsto ukupne potrošnje tokom zime. Sav ostali gas moraju da kupe na tržištu; pod uslovom da ga ima dovoljno a da oni imaju dovoljno novca. Jer cena gasa već sada iznosi skoro 90 evra po megavatčasu, a bila je 30-ak evra početkom godine i svega 10-ak evra pre početka ove faze rata protiv Rusije.
”Bojim se da još ne shvatamo razmere krize”, opominje sagovornica Rojtersa iz Instituta za ekonomiju energetike i finansijske analize.
Kao nadu, da se ublaže razmere krize, Rojters gleda u nebo. Zbog El Ninja bi, naime, ove zime vetrovi mogli da dunu nešto jače, pa bi vetrenjače mogle da se zavrte nešto jače, ali čak i u tom slučaju prognoziraju da normalizacije snabdevanja gasom i njegove cene u Evropskoj uniji sigurno neće biti pre 2028. A za posle ćemo videti…
Komesar za energetiku Evropske unije Dan Jorgensen ponudio je rešenje na koje smo ovde već ukazali – ugasite svetlo i trošite manje, dakle kupanje hladnom vodom u mraku – no možda je sve to samo deo njihove zelene agende.
Usred energetske krize čije razmere još ne shvataju, "Politiko" javlja da su se u Briselu na Evropskom savetu ovog četvrtka svađali oko Evropskog sistema trgovine emisijama ugljen-dioksida i zelene energije. Koje svakako nema dovoljno, bez obzira na El Ninjo i njihove želje.
U zajedničkom saopštenju uspeli su da se usaglase da pitanje visokih cena energenata treba razmotriti. Razmatranje će ih sigurno ugrejati ove zime.
Ursula fon der Lajen dosetila se pak da bi članice Evropske unije trebalo da razmotre ideju o stvaranju strateških rezervi; svaka čast na domišljatosti, kako li se pre niko toga nije setio, no pitanje je da li je bolje ikad nego nikad primenjivo u ovom slučaju. A da se i ne postavi pitanje kojim će gasom puniti te strateške rezerve kad ne mogu da napune ni obična skladišta.
Grčki premijer Kirijakos Micotakis kaže da ovime što rade, preciznije, ne rade, rizikuju deindustrijalizaciju Evrope.
Malo je verovatno da ga je bilo ko čuo.
Plan Aljbina Kurtija i beskompromisna poruka Moskve
Premijer državolike tvorevine na teritoriji južne srpske pokrajine Aljbin Kurti pohvalio se da je to "doprinelo obuci ukrajinskih vojnih snaga", a njegova vlada istovremeno je pooštrila mere protiv Rusije radi "kontinuiranog usklađivanja spoljne politike Kosova sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije".
Moguće je da pooštrene mere Rusija nije ni primetila, ali to nije njihov problem.
Jer, tako usaglašeni i oštro protiv Rusije, prelaze na realizaciju sledećih ciljeva koje je definisao Aljbin Kurti: ulazak u Savet Evrope, i učlanjenje u Interpol.
Prijavu za ulazak u Savet Evrope Priština je zvanično podnela još u maju 2022, nakon što je Rusija isključena iz te organizacije, pa su se stekli uslovi da obezbede neophodnu dvotrećinsku većinu. Kakav dobitak za Savet Evrope; umesto Rusije, Aljbin Kurti.
Što se Interpola tiče, 2018. čak su stavljeni i na glasanje, ali nisu uspeli da obezbede dvotrećinsku većinu koja je i tamo neophodna za prijem.
Problem se, naravno, komplikuje time što briselski sporazum iz 2023. godine, tačka 4, u svom drugom stavu kaže da se "Srbija neće protiviti članstvu Kosova" – bez zvezdice i fusnote – "u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji".
Kao što su Ujedinjene nacije. Ili Savet Evrope. Ili Interpol.
Briselski sporazum i ohridski aneks za njegovo sprovođenje ostali su nepotpisani, ali su svejedno ugrađeni u Pregovarački okvir Evropske unije sa Srbijom; u Poglavlje 35 koje je tad proglašeno za tajno – jedino tajno poglavlje među svim pregovaračkim poglavljima svih kandidata, bivših i sadašnjih – jer nije u interesu javnosti da zna šta tamo piše. To je, naime, bio odgovor Evropske komisije kada smo je pitali. Ursula fon der Lajen bila je nešto rečitija pa je osiono priznala da sprovođenje briselskog sporazuma i ohridskog aneksa predstavlja faktičko priznanje (samoproglašene) nezavisnosti Kosova.
Marta Kos je sad pohvalila napredak u vladavini prava na samozvanom Kosovu – što znači da nema nikakvih primedbi na svakodnevna hapšenja i pravosudno etničko čišćenje Srba, a i zašto bi kad je to sprovela i njena Slovenija administrativnim etničkim brisanjem Srba još pre 35 godina – dok je Kaja Kalas istakla spremnost da u okviru dijaloga Beograda i Prištine bude domaćin sastanka na visokom nivou. Nema smisla da sumnjamo da će to biti iskorišćeno za razradu plana o ulasku u Savet Evrope i Interpol koji je pre neki dan najavio Aljbin Kurti.
Iz Moskve je, nasuprot tome, stiglo javno obećanje da će se Rusija beskompromisno – obratite pažnju na tu reč! – zalagati za sprovođenje Rezolucije 1244. Koja je, podsećamo, sve ono što briselski sporazum i ohridski aneks nisu. I obrnuto.
Na sledećoj Vladi Srbije je da ovim povodima donese jednu od dve odluke koje se međusobno isključuju. Na žalost, u dosadašnjem toku predizborne kampanje nije bilo prilike da se čuje šta se u tom smislu konkretno planira.
Hoćemo li ispunjavati obaveze iz briselskog sporazuma i ohridskog aneksa? Ili ćemo, zajedno s Rusijom, beskompromisno u odbranu Rezolucije 1244? Uprkos onome što verovatno piše u tajnom Poglavlju 35. I sigurno vodi ishodu koji je najavila Ursula fon der Lajen.
Cena evropskih integracija
Da li će Srbija platiti Hrvatskoj za ulazak Crne Gore u Evropsku uniju? Nego šta, pojasnio je potpredsednik Skupštine Crne Gore Mirsad Nurković, jer Hrvatska potražuje od Crne Gore 2,7 milijardi dolara (ili evra, kako god) vojne imovine koja je posle raspada SFRJ završila u SRJ, a Srbija je sukcesor SRJ, pa njoj i račun.
Sve logično, u skladu s logikom EU integracija Srbije po kojoj ima da platimo sve – od skupljeg putera u supermarketima, da ne bi stradali profiti korporacija iz Evropske unije, preko skupljeg gasa i Kosova i Metohije do, evo, cene crnogorskih integracija koja će, kako izgleda, još i biti bagatela u odnosu na cenu koju će Hrvatska odrediti za Srbiju. Razume se, tako nam i treba ako na to budemo pristali.
Tim pre što hrvatski premijer Andrej Plenković ističe da su "uprkos teškom nasleđu (…) prema Crnoj Gori pristupili vrlo konstruktivno". Pa su "u tom konstruktivnom procesu izdvojili one tačke" za koje smatraju "da ih Crna Gora treba ispuniti jer su deo onoga što oni budućim članstvom u Evropskoj uniji treba da preuzmu kao evropske vrednosti".
Da ne bude zabune. Crna Gora je već preuzela evropske vrednosti ulaska u NATO, priznanja samoproglašene nezavisnosti Kosova i uvođenja sankcija Rusiji. Da bi je potom dočekao spisak evropskih vrednosti iz Hrvatske.
Što znači da obećanje Marte Kos da "napredak (u evropskim integracijama) mora da ide ruku pod ruku sa strateškim usaglašavanjem", dakle, sankcije Rusiji, zapravo znači prvo sankcije Rusiji, a onda i sve ostalo što dođe na red.
Makar što se tiče Hrvatske, to je sad, usled slučaja Crne Gore, postalo nešto jasnije. Spisak od 8 hrvatskih zahteva Crnoj Gori, naime, duhom proističe iz dokumenta Hrvatske akademije znanosti i umetnosti od 20. maja 2022. pod nazivom Prilozi za zaštitu hrvatskih nacionalnih interesa prilikom pregovora Republike Hrvatske s Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Srbijom u pogledu njihova ulaska u Evropsku uniju. Na osnovu tog papira od Crne Gore traže ono što će na osnovu istog papira tražiti od Srbije.
Dakle, naučno utemeljeno. Od Srbije zahtevaju prestanak "poticanja neprijateljstva prema Hrvatskoj (…) uz odricanje od velikosrpske propagande", a u sklopu toga – pazite sad – "jasenovački mit, odnos prema bl(aženom) Alojziju Stepincu i drugo". U skladu s tim svetonazorom, tu je i "potreba definiranja položaja Srpske pravoslavne crkve u Republici Hrvatskoj", jer su "pravoslavne crkve državne crkve, pa položaj Srpske pravoslavne crkve ne može biti jednak u Srbiji i Hrvatskoj".
Naravno da traže i arhive NDH, ali i spomenike hrvatskog stradanja u Srbiji, priznanje hrvatskog jezika "kao posebnog i neovisnog standardnog jezika, jednog od službenih jezika Evropske unije" što se "posebno odnosi na obrazovni sustav u Srbiji". Naravno, "priznati agresiju na Hrvatsku, prvenstveno plaćanjem štete počinjene u pohodu na Hrvatsku (…) sve u smislu moralne i ekonomske isprike Hrvatima za počinjena zla", uz teritorijalne pretenzije na Šarengradsku adu.
Marija Zaharova ukazala je da je izgradnja odnosa sa Evropskom unijom suvereno pravo balkanskih država, ali je opomenula na cenu takvog izbora.
Mnogi detalji tog računa već mogu da se iskalkulišu. Tako da preostaje da se porazmisli kome se to isplati da u skladu s tim bankrotiramo. Moralno, koliko i materijalno.
Evropski poslanici i srpski izbori
Sve dok se objektivnost Evropske unije povodom izbora u Srbiji meri izborima koje Evropska unija traži od Srbije – od Kosova i Metohije do sankcija Rusiji – koliko objektivna Evropska unija uopšte može da bude u odnosu na Srbiju? I njene izbore s kojima se ne slaže ili ih priželjkuje…
Drugim rečima: sve dok od Srbije traži ono što Srbija neće, Evropska unija ne može da bude objektivna u odnosu na Srbiju. A time ni dobronamerna.
Naravno da se to odnosi i na evropske posmatrače izbora u Srbiji. Koje smo svejedno pozvali da posmatraju izbore u Srbiji zato što bi u suprotnom sigurno došli do zaključaka do kojih će doći svejedno, ako im tako bude odgovaralo.
Naime, ne upozorava bez razloga Dmitrij Medvedev da u Rusiji "vide nastojanja Zapada da se umeša u izborni proces" radi destabilizacije situacije u Srbiji.
Poenta je u sledećem: sve i ako vlast jeste sve što smatraju njeni protivnici, to ne znači i da niko ne želi da iskoristi gužvu. Naprotiv – svoje će ciljeve sprovesti lakše u gužvi nego kad smo konsolidovani, društveno i institucionalno.
U tom smislu je jako poučno podsećanje na jednu epizodu s prošlih parlamentarnih izbora u Srbiji.
Austrijanac Štefan Šenah, šef delegacije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope koja je zajedno s poslanicima Evropskog parlamenta pratila izbore u Srbiji u decembru '23, tada je ocenio da su izbori bili neregularni i pokradeni, a kao dokaz je rekao da su upotrebljavani i fotokopirani glasački listići.
Tačno, ali s nijansama. Pronađeno je, naime, bukvalno 8 takvih "listića" na dva biračka mesta. Naravno da nisu ubrojani u rezultat nego su izuzeti i to je zabeleženo u zapisnicima biračkih odbora.
Kao da su, a možda i jesu, fotokopirani listići u glasačke kutije bili ubačeni da bi Šenah tu okolnost naveo kao dokaz izborne krađe. Radi podsticanja nezadovoljstva usled, je li, izborne krađe.
Dotični Šenah je, inače, kao član mreže "Prijatelji Zapadnog Balkana" još tada tražio da uvedemo sankcije Rusiji, a osim toga je bio i u "Društvu austrijsko-kosovskog prijateljstva" u kome je i onaj NATO egzibicionista što je zahtevao da se u Beogradu na mestu spomenika Milici Rakić podigne spomenik Madlen Olbrajt. Te je količina njegovog prijateljstva prema Srbiji bila prilično merljiva, što nas vraća na ono upozorenje Dmitrija Medvedeva i objektivnost i dobre namere posmatrača srpskih izbora iz Evropske unije.
Ko veruje da su objektivno dobrih namera bez uverljivog dokaza beznadežno je naivan, a ako nije beznadežno naivan znači da je besprizorno pokvaren.
Trenutno je aktuelno iskazivanje sumnje u birački spisak, koji zbog svoje hronične nepreciznosti predstavlja očiglednu metu. Zato što zaista ima prostora za zloupotrebe, ili stoga što će biti zloupotrebljena sumnja koja je zato unapred i postavljena po modelu onih fotokopiranih listića, tek ćemo videti.
U susret tome, međutim, nekoliko okolnosti moraju se imati u vidu.
Pod jedan, u kontroli i verifikaciji biračkog spiska učestvovale su i opozicione stranke i takozvane nevladine organizacije, a ne samo vlast.
Pod dva, spisak je u odnosu na prethodne izbore pročišćen (skraćen) za pedesetak hiljada imena. Podaci iz biračkog spiska i izvornih evidencija sada se poklapaju u najmanje 98 odsto slučajeva, a ni to ne znači da je preostalih manje od dva odsto sporno, nego da u tom malom opsegu treba tražiti eventualne nepravilnosti.
I, pod tri, a možda i najvažnije. Sve liste imaju kontrolore na biračkim mestima. Svi potpisuju zapisnike (ili upisuju primedbe), svi zapisnici sa svakog biračkog mesta skeniraju se i stavljaju na sajt Republičke izborne komisije.
Masovna krađa ne može da prođe neopaženo jer bilo ko sa dva klika može da proveri da li je, ili nije, bilo krađe na bilo kojem biračkom mestu.
Isto se odnosi i na tvrdnje posmatrača. A pogotovo ako su iz zemalja koje nisu dobronamerne, a time ni objektivne, prema našoj zemlji. Pa i to treba imati u vidu u nedelju 25. oktobra i danima koji će uslediti.
Live
