"OsvRT sa Vrzićem": Si i Tramp, "Kosovo" u UN, predizborni konsenzus u Srbiji
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Kako je izgledao susret predsednika Kine i Amerike u Beloj kući, kako je ukrajinska kriza postala energetska kriza, šta su nam pokazali rezultati izbora u Rusiji, a šta u Nemačkoj, kome je trebalo da presedne ručak kod Kaje Kalas u UN i kakav su predizborni konsenzus postigli vlast i opozicija pred izbore u Srbiji, ove i druge teme analizirao je u autorskoj emisiji "OsvRT" urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Samit Donalda Trampa i Si Đinpinga
Ovo je svet Si Đinpinga, a svi mi živimo u njemu, prilično je efektno – i ne naročito zadovoljno – primetio komentator Rojtersa uoči početka samita predsednika Kine i SAD.
O tome je potom posvedočio i predsednik SAD koji je predsednika Kine dočekao na crvenom tepihu već na pisti. Tako je dočekao još samo predsednika Rusije na Aljasci, i nijednog svog NATO partnera, to jest podanika.
I nad popom ima pop.
"Fajnenšel tajms" uočio je i da je prošli put takav doček s crvenim tepihom u bazi Endruz imao premijer Velike Britanije Harold Makmilan kad je 1962. došao u posetu Džonu Kenediju.
Kada je u maju Donald Tramp stigao u posetu Kini, Si Đinping nije bio čak ni u Pekingu, a kamoli na aerodromu da dočeka svog kolegu iz Amerike.
Uostalom, Si je sad u Ameriku stigao na svojoj (kako opisuje britanska agencija) "zahuktaloj trgovinskoj mašini" koja će i drugu godinu zaredom zabeležiti suficit veći od dva biliona dolara. Uprkos svim pokušajima Sjedinjenih Država i Evropske unije da to obuzdaju.
Tako da trgovinsko primirje dve najveće ekonomije sveta – koje je produženo za još dva meseca, od novembra do 10. januara sledeće godine – znači još jednu pobedu Kine u tom sukobu jer normalna trgovina prevashodno odgovara onoj ekonomiji koja proizvodi i prodaje više. Nije ni čudo što "Volstrit džornal" takvo postignuće smatra "skromnim".
Skromno je bilo i ono čime je Tramp imao da se pohvali Siju; koga je, inače, pohvalio da je u dobroj formi, "fit – bolji nego ikad", dok je "gospođa Si, naravno, prelepa". A Tramp se zauzvrat pohvalio balskom dvoranom u Beloj kući, istina, još nedovršenom i posle 11 meseci radova. Ako je završe po planu, Kinezi će uveliko završiti novu liniju super-brze železnice od Pekinga do Šangaja dužine hiljadu i po kilometara.
Elem, sudeći po tonu komentara u SAD – pomenuti "Volstrit džornal", recimo – uopšte im nije prijatno što je generalnom sekretaru Komunističke partije Kine priređen carski tretman, a on je zauzvrat Trampu obećao samo dve velike pande.
S tim što se u pogledu neprijatnosti istakao senator Džon Kenedi iz Lujzijane koji veruje da je "Si reptil (…) na božanskoj misiji, pri čemu je on taj Bog".
Ozbiljniji od toga, Si je ostao dosledan porukama s kojima je u Ameriku i pošao, a pre svega oko Tajvana. Tramp još nije odobrio ugovorenu prodaju američkog oružja ovom ostrvu vrednu 14 milijardi dolara uprkos pritiscima kojima je izložen; sudbina ovog dila u dobroj će meri odrediti dalji razvoj odnosa Kine i Amerike, u sklopu koga je Kina već pokazala da može da zaustavi američku industriju prošlogodišnjom obustavom izvoza retkih zemnih sirovina. A sada povrh toga pri ruci ima i pretnju dalje (ras)prodaje američkih državnih obveznica u momentu u kome Amerika preti gde može, i moli gde mora, da se to ne radi zbog rasta kamata.
Velika tema bila je i veštačka inteligencija. Izgleda da su se dogovorili da to pitanje ostave takvim kako jeste – svako za sebe, bez uspostavljanja ograničavajućih pravila – a to znači da neće biti onoga za čime su zavapili vlasnici američke tehnološke industrije čim su ih Kinezi sustigli u parametrima najnaprednijih modela veštačke inteligencije; dakle, nema dogovora o usporavanju razvoja pa kako se ko snađe, što će reći da ubrzani razvoj kineskih modela, zahvaljujući čemu su i sustigli američku konkurenciju, nastavlja da se razvija istim tempom sve većeg ubrzanja. Tendencija je takva da će uskoro i prevazići američku konkurenciju.
Miroljubiva saradnja, uključujući uzajamnu konkurenciju kad je neizbežna, Kini ne može da ne odgovara jer će u uslovima mirnog razvoja ona napredovati još i brže. Ako je Amerika shvatila da s time mora da se pomiri, utoliko bolje.
U suprotnom, upadanje u Tukididovu zamku rata, makar i samo trgovinskog, između opadajućeg hegemona i narastajućeg rata, ako i ima predvidljivog pobednika, u međuvremenu nikome neće doneti ništa dobro…
Kako je ukrajinska kriza postala energetska kriza
Od svog saveznika u ratu protiv Rusije Amerika mora da traži da Rusiju ne napada zbog rata Amerike protiv Irana. Zato što je ukrajinska kriza postala i energetska kriza koju je izazvala iranska kriza. Zbog čega je sve izvesnija i dužnička kriza o kojoj je ovde već bilo reči, a ovom prilikom će to biti dopunjeno i kroz nekoliko brojki da ukažu na opasnosti.
Ukratko: Donald Tramp je našao način da za rast cena goriva na pumpama nadomak međuizbora okrivi Ukrajinu. A kako je Ukrajina Bajdenov rat, što će reći da nije njegov, jasno je ko je kriv, a to nije Tramp.
Opravdanje je čak delimično tačno. Utoliko što je tešku situaciju zbog Irana Ukrajina učinila još težom. Za sebe i svoje saveznike, a ne za njihovog protivnika.
Kampanjom napada na rafinerije nafte u Rusiji, naime, režim u Kijevu nameravao je da destabilizuje i ekonomsku i društvenu situaciju u Rusiji.
U tome nisu uspeli – o čemu svedoče i cene goriva na ruskim pumpama i rezultati izbora u Rusiji, pa nema potrebe da se dodatno dokazuje – a jedini trajniji efekat koji su postigli bila je odluka ruske vlade o zabrani izvoza određenih kategorija naftnih derivata, doneta radi snabdevanja domaćih potrošača.
Kalkulacija je jednostavna. Prioritet nad profitom od izvoza ima stabilnost ruskog tržišta. To je i ostvareno.
Uzgred: na ukrajinsku kampanju udara po ruskim rafinerijama, koju nisu Ukrajinci sami sproveli, ali to je druga tema, Rusija je odgovorila i simetrično i asimetrično, uključujući parališuće udare po lukama na Crnom moru koje su zbog toga u dobroj meri prestale da služe svojoj svrsi.
Rezultanta ove kampanje udara i kontraudara sastoji se u predlogu – molbi – Vladimira Zelenskog da se uspostavi primirje. Jer trpe daleko više udaraca nego što su u stanju da zadaju.
Marko Rubio na to uzvraća da Amerika nema ništa od obustave ruskih udara na ukrajinske objekte energetske i ostale infrastrukture – jer to ne izvozi naftu i derivate na svetsko tržište – nego ih prevashodno zanima da Ukrajinci prekinu s udarima po ruskim rafinerijama i tankerima po Crnom moru koji često čak i nisu ruski nego prenose, pored ostalog, naftu iz Kazahstana.
Sve to u cilju izbacivanja nekih – što većih – količina nafte i derivata na globalno tržište, kako bi se ublažio njihov manjak i, time, pritisak na cene.
Tako da je trenutna situacija višestruko paradoksalna.
Nastavljajući napade na ruske rafinerije, Ukrajinci rizikuju da (dodatno) razbesne svog najvažnijeg saveznika, jer ti udari više štete nanose njemu nego Rusiji.
A povrh toga Amerika, iz istih razloga manjka na tržištu nafte i derivata i posledičnog rasta cene, zavisi i od Irana i njegovih saveznika Huta.
I, povrh toga, od Kine, i to po dva osnova: zbog kineske podrške Iranu, i zbog količine nafte koju će, uvozom, sama povući sa svetskog tržišta i time dodatno produbiti nestašicu koju je dosad ublažavala smanjenim uvozom.
Ukratko, Amerika je bezmalo prepuštena na milost svim svojim neprijateljima i suparnicima.
Ne zato što će sama ostati bez nafte – naravno da neće, ima više nego dovoljno sopstvenih izvora – nego zbog njene cene i posledica koje rast cene izaziva. Kako političkih, tako i ekonomskih.
Politički, uoči novembarskih međuizbora, naravno da rekordne cene goriva na pumpama nisu najpoželjniji predizborni slogan. I teško da u dovoljnoj meri može da se s novčanika skrene pažnja objašnjenjima o Bajdenovom ratu ili iranskoj nuklearnoj bombi.
Ekonomski je to još i komplikovanije, jer više cene goriva izazivaju rast inflacije, koji se onda suzbija podizanjem kamatnih stopa. Već izvesno vreme ovde ukazujemo na situaciju na tržištu obveznica i rast kamata na dug koji preti da izazove dužničku krizu širom Finansijskog zapada.
A sada je još i gore nego prošle nedelje; "Blumberg" javlja da operacija američkog Ministarstva finansija na tržištu, kanibalističkim otkupom sopstvenog duga, nije uspela, a tome se pak pribeglo jer nema dovoljno regularnih kupaca duga. Sve u svemu, višak ponude i manjak potražnje izaziva dalji rast kamata; do ovog petka je kamata na desetogodišnje obveznice stabilno porasla na više od pet odsto, najviše u poslednjih 20 godina, samo što je dug tad bio višestruko niži pa je finansijski balans zato neuporediv. Preciznije, u uslovima naraslog duga i narastajućih kamata na dug, ulazimo u potpuno nepoznatu teritoriju. "Blumberg" već tim povodom upozorava na "fundamentalni zaokret" i "novi režim".
Uz dva dodatna problema.
Pod jedan, poskupljenje zaduživanja znači i poskupljenje korporativnog zaduživanja. A zaduživanje u jedinom gde Amerika još ima šansu – veštačka inteligencija – podrazumeva enormne iznose. Koji upravo postaju još veći, s pretnjom da čitav biznis model pukne kao balon jer je neizvesno kada će, i da li će ikada, doneti odgovarajući profit.
I, pod dva, "Fajnenšel tajms" javlja da su kamate na hipotekarne kredite iz svih pobrojanih razloga prevazišle opasnih 7 odsto. Nije zanemarljiv problem: prošli put je slom američkog tržišta nekretnina izazvao svetsku ekonomsku krizu…
A mogli su jednostavno da ne započinju rat protiv Rusije. I protiv Irana. I da žive shodno svojim mogućnostima, i da puste druge da žive. Sada im predstoji da plate posledice svojih postupaka.
Izbori u Rusiji i Nemačkoj
Ako je demokratija kad vlast nema podršku naroda kojim vlada, a autokratija kad vlast ima podršku naroda kojim vlada, onda mora da živimo u svetu naopačke.
Ali zakoni fizike nisu se promenili, tako da je izvesnije drugo tumačenje: da nas prave budalama kad nas ubeđuju da živimo u svetu naopačke. Sa svim naopakim posledicama koje iz toga proističu…
U svakom slučaju, izbori u Rusiji potvrdili su da je Rusija politički stabilna uprkos ratu i sankcijama. Izbori u Nemačkoj pokazali su da je Nemačka zbog rata i sankcija politički nestabilna.
Kako seješ, tako i žanješ.
Ali najpre par reči o brojkama.
Izlaznost je na izborima za rusku Dumu bila najviša u proteklih 10 godina – 60-ak odsto – što je u nivou najviših zabeleženih stopa izlaznosti ikada, 1995. i 2007, kada je glasalo oko 64 odsto upisanih birača.
Pre dve godine je na predsedničkim izborima izlaznost bila još i viša – bezmalo 80 odsto, najviše ikad – što se inače uklapa u trend tradicionalno veće zainteresovanosti za predsedničke nego za parlamentarne izbore u Rusiji.
Kao što je Vladimir Putin pre dve godine pobedio ubedljivije nego ikad pre, tako je Jedinstvena Rusija sad pobedila ubedljivije nego pre i nadmašila sopstveni rekord (s prethodnih izbora) u broju osvojenih mandata u Dumi.
Uz veliku izlaznost i velika pobeda: tako da niko (osim zlonamerno, ali svejedno netačno) ne može da dođe do zaključka da Rusija nije politički stabilna. Jeste i te kako.
I to ne samo zbog vlasti nego i zbog opozicije. Koja nije opozicija sopstvenoj državi, tako da tamo nema pete kolone na koju NATO može da računa u iole nezanemarljivom procentu – upravo o tome svedoče visoki procenti izašlih da podrže i vlast i opoziciju koji nemaju bitno različit stav oko borbe za nacionalne interese Rusije; strani agenti su oduvek ubedljiva manjina koja je nesrazmerno primetna samo zbog prostora koji dobija u stranim medijima.
Kaže, međutim, Kaja Kalas da su izbori za Dumu bili takozvani i da predstavljaju "još jedan veliki udarac za demokratiju u Rusiji". To mnogo više govori o njoj nego o demokratiji o Rusiji o kojoj govore pomenute (rekordne) brojke. Dok je Kaji Kalas uspelo da pobrka i Monako s Marokom, a ne samo ono oko demokratije.
Zahvaljujući rezultatima izbora u Rusiji, a ne samo po negodovanju Kaje Kalas, znamo da rusko društvo ona i njeni poslodavci nisu uspeli da poremete. Naprotiv, sad je samo još homogenije, da označi potpunu propast planova da se, najpre sankcijama a onda i napadima po dubini teritorije, izazove nezadovoljstvo naroda i time stvore uslovi za destabilizaciju. Ako išta, ti pokušaji su samo proizveli efekat bumeranga jer je narod još odlučniji da se odupre napadima kojima je izložen, a uz to je i država pokazala da funkcioniše. I što se tiče odbrane ogromne teritorije, i što se tiče uslova za održavanje izbora.
A šta su pokazali istovremeni izbori u Nemačkoj? U Berlinu i Meklenburg-Prednjoj Pomeraniji, nakon izbora u pokrajini Saksonija-Anhalt.
Najpopularnija stranka potvrdila je da je najpopularnija, i sve popularnija čak i tamo gde nije bila naročito popularna, kao u liberalnom Berlinu. Dok je veća vladajuća partija čak uspela i da (pro)padne ispod cenzusa.
Obično pouzdane ankete, osim toga, pokazuju i da je Alternativa za Nemačku po prvi put izbila na prvo mesto i u najnaseljenijoj nemačkoj saveznoj državi, u Severnoj Rajni-Vestfaliji.
Nije više samo Istok Nemačke, nego je sve više i Zapad.
Dok valjda u nemački folklor spada podatak da se najveća (opoziciona) stranka u zemlji nalazi pod zvaničnim nadzorom njihove tajne službe. Naravno da se to ne zove demokratija, ali to već znamo čak i kad nam Kaja Kalas to ne kaže.
Ono što se još ne zna: kako se iz ovoga izlazi mirno. Čemu svakako neće doprineti odbijanje Fridriha Merca da odstupi s funkcije najnepopularnijeg kancelara za najkraće vreme.
Iako je svega 14 odsto podrške istinski značajno postignuće, mora da je i Fridrih Merc svestan da ga neće zameniti niko popularniji u okviru njegove politike.
Uostalom, neko mora i da plati 7 do 8 puta skuplji gas nego pre njihovog rata protiv Rusije.
Ali nije problem isključivo njegov i nemački.
"Fajnenšel tajms" opominje na to. Mercova pozicija – između dramatično oslabljene i sasvim neizvesne – osim njegovih planova za letovanje iduće godine dodatno komplikuje i neizvesne pregovore o narednom sedmogodišnjeg budžetskom okviru Evropske unije koji ionako zahteva (konstatuje "Fajnenšel tajms") "teške izbore o svemu, od odbrane do subvencija za poljoprivredu", iz prostog razloga što para nema za sve a biće ih još i manje.
Teških izbora ne može da bude bez podrške Nemačke, a kako da podrži Nemačka kad tamo nema podrške za Merca.
A pritom je sve bliži april iduće godine, i predsednički izbori u Francuskoj koji će komplikovanu situaciju iskomplikovati i dodatno.
Nekome vreme otkucava. Samo ne pitajte Kaju Kalas ko je to. Koliko god da je očigledno, opet će nešto pobrkati.
"Kosovo" u Ujedinjenim nacijama
Dok trojni pakt Hrvatske, Albanije i samozvanog Kosova sprovodi vojnu vežbu na srpskoj zemlji koju su okupirali pod nadzorom saboraca iz NATO-a, malo je pažnje privuklo obaveštenje da su pod njihovim nadzorom posle sasvim kratke suspenzije na posao (siledžija u uniformi) vraćeni policajci koji su prošlog meseca vezali za drvo i zverski pretukli zlosrećnog Nenada Raškovića.
Između "Oluje" i Žute kuće nema diskontinuiteta.
Misija Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu, Euleks, obrazložio je da prati slučaj, ali žali slučaj: obratite se Kosovskoj policiji, oni nisu nadležni, odgovorili su zbunjenim srpskim medijima koje je zanimalo kako je to moguće.
Ima još sličnih pitanja. Na primer, kako je moguće da je iz zatvora u Srbiji pušten još jedan zločinac iz OVK. Tako da bi trebalo da se čudimo sami sebi pre nego što počnemo da se čudimo njima. Zašto u Prištini ne bi oslobađali zločince nad Srbima kad u Beogradu oslobađamo zločince nad Srbima?
Mora da je to normalizacija odnosa koju traži Evropska unija. I zašto bismo onda od nje očekivali da negoduje kad dobija baš ono što i traži. Što mi odbijamo da shvatimo kako nas tretira, prevashodno je naš problem.
Kaja Kalas je na radnom ručku u Njujorku okupila šestoricu Zapadnih Balkanaca koji bi da uđu u Evropsku uniju.
Bilo kojem Srbinu – a u ime Srbije tamo je bio Marko Đurić – u takvom društvu moralo je da presedne: petorica od šestorice smatraju Kosovo nezavisnim, a četvorica od šestorice podržali su i antirusku izjavu Kaje Kalas, dok bi to učinio i peti, Aljbin Kurti, samo da je i njegova državolika tvorevina članica Ujedinjenih nacija.
Makar i ako je Srbija bila na osnivanju Karpatske osmorke u Ukrajini dok su premijeri Mađarske i Slovačke uspeli da se izvuku, ovde je Srbija bila izuzetak. Kao što je čitavom svojom istorijom i zaslužila da bude. Sramotno bi bilo kad bismo bili kao naše okruženje, uključujući Kaju Kalas.
Kako na taj način mislimo u Evropsku uniju, drugo je pitanje, sve i ako se ovom prilikom iz Njujorka čula i nada da će put Srbije u Evropsku uniju biti ubrzan. Što je brzo to je i kuso.
Čemu imamo da se nadamo u pogledu oblika u kojem bismo ušli u Evropsku uniju?
Time nam je pripretila Kaja Kalas posle odvojenih susreta s Aljbinom Kurtijem i predsednikom Srbije. Na fotografijama koje je objavila, s Kurtijem se rukuje uz osmehe, a na fotografiji s predsednikom Srbije smeši se samo ona a između njih je sto. Možda time i nije htela ništa da kaže o odnosu Evropske unije prema takozvanom Kosovu i ostatku Srbije, ali je zato sasvim dovoljno rekla u propratnom tvitu.
U tome se i sastoji navedena pretnja. Rečima Kaje Kalas: "Napredak u normalizaciji odnosa (to je ono kad puštaju na slobodu bez suđenja za ubijanje i prebijanje Srba) i napredovanje na putu ka Evropskoj uniji moraju da idu ruku pod ruku. Dogovori postignuti u dijalogu pod posredovanjem Evropske unije, a naročito Ohridski sporazum, obavezujući su".
Ovde čak i ne postoji mogućnost da je Kaja Kalas nešto pobrkala, jer je Poglavlje 35 – koje se bavi Kosovom i Metohijom – dopunjeno Ohridskim sporazumom pa onda proglašeno za tajno; inače, jedino tajno među svim ostalim poglavljima svih ostalih kandidata za Evropsku uniju, sadašnjih i bivših.
Zašto je tajno, otkrila je Ursula fon der Lajen kad je – neobično iskreno – priznala da Ohridski sporazum, koji je obavezujući za ostatak Srbije ako ikad hoće u Evropsku uniju, predstavlja faktičko priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova.
Pa da i Aljbin Kurti može ravnopravno da se priključi antiruskoj izjavi Kaje Kalas. A od Srbije šta ostane…
Predizborni konsenzus u Srbiji
Bogoljubu Kariću imamo da zahvalimo što se dogodio redak slučaj saglasja vlasti i čitave opozicije uoči parlamentarnih izbora 25. oktobra. Naime, svi su posumnjali da je predsednički kandidat sa zelenom salatom iz 2004. ovom prilikom izveo neki marifetluk s potpisima.
Bilo bi blagotvorno za srpsku politiku kada bi konsenzusa bilo i nekim važnijim povodima od potpisa za Bogoljuba Karića.
Na primer, oko Ustava Srbije. Uključujući njegovu preambulu o Kosovu i Metohiji, budući da četiri od pet sigurnih učesnika izbora koji imaju stoprocentnu do priličnu šansu da pređu cenzus – vladajući SNS i SPS, Studentska lista i DSS Miloša Jovanovića – u ovom trenutku bar deklarativno stoje na stanovištu poštovanja Ustava Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju, dok se lideri proevropske liste u poslednje vreme (iz razumljivih razloga) o tome nisu baš glasno izjašnjavali.
Razume se, u okviru deklarativnog poštovanja Ustava Srbije postoji i raskošan niz nijansi. Ispunjavanje ili ne, i kojih, odredbi Briselskog i Ohridskog sporazuma? Povlačenje iz svih tih sporazuma jer ih druga strana ne poštuje?
Šta se u tom slučaju dešava sa evropskim integracijama Srbije njenom dezintegracijom?
Kad smo kod toga, uvođenje ili neuvođenje sankcija Rusiji? Kolika je podrška Republici Srpskoj? I tako dalje.
Da li neizjašnjavanje povodom ovih pitanja znači i saglasnost sa dosadašnjim postupanjem u tim pitanjima?
Ono što je izvesno: nijedno od ovih pitanja neće nestati samo od sebe, niti će (oni koji dovode u pitanje srpski suverenitet i odnos Srbije i Rusije) čekati da se sprovede javna rasprava u Srbiji da bi Srbija odgovorila. Ko to misli, ili je beznadežno naivan, ili je opasan diletant.
Problem ne prestaje da postoji kada noj zabije glavu u pesak. Ili kad dete stavi ručice preko očiju. Oni koji hoće da nam rasparčaju zemlju neće da čekaju da mi postanemo jači da bi nam to uradili.
Do sada je javna predizborna rasprava o svim ovim temama – uzgred budi rečeno, od ključnog državnog i nacionalnog značaja – izostala. Šta nam to donosi, saznaćemo kad bude kasno da se promeni, na dobro ili na zlo.
Do izbora ima još mesec dana, što je dovoljno da se oko toga dogodi i nešto drugačije.
Posle odbijanja prvog na Studentskoj listi da stupi u predizborni duel s prvim na listi Srpske napredne stranke pod neuverljivim doskočicama, makar je nekakav dijalog uspostavljen kroz sučeljavanje predsednice Skupštine Srbije i rektorke Univerziteta umetnosti; sve i ako ne treba preuveličavati značaj toga, bolje je da se razgovara – makar i svađa – nego da se ne razgovara uopšte, jer odsustvo ma kakvog dijaloga samo povećava mogućnost da ga neće biti uopšte baš kada to bude najpotrebnije.
A ko je pobedio u TV duelu? Zavisi koga pitate.
Agencija "Faktor plus" odvažila se da u javnost izađe s prognozom ko će pobediti na izborima. SNS 48,6 odsto, Studentska lista 37,1, SPS 4,9 odsto, dok su oko cenzusa, u okvirima statističke greške, i proevropska lista i DSS kome će verovatno otići i neki deo dosadašnje podrške pokretu dr Nestorovića koji vodi važniju bitku od izborne.
"Faktor plus" je u nekoliko poslednjih izbornih ciklusa bio pouzdaniji prognozer od ostalih; u decembru ’23. SNS-ov rezultat promašili su za manje od 0,6 odsto, dok su tadašnju Srbiju protiv nasilja potcenili za oko 2,6 odsto. Najveći promašaj zabeležili su na izborima pre toga, u aprilu ’22, kada su SNS-u prognozirali četiri odsto više nego što je ta stranka dobila (tada su potcenili SPS i patriotske stranke). Kolika je sada margina greške?
Imajući u vidu dosadašnje izbore i rezervoare glasova na koje njihovi učesnici računaju, jedan od najvažnijih indikatora u izbornom danu, pre zatvaranja birališta, odnosiće se na izlaznost.
No, o tom–potom. A do tada samo neka sve prođe što mirnije. Pošto u svakom drugom scenariju gubimo svi zajedno. I sasvim bi poželjno bilo da se vlast i opozicija oko toga slože kao što su se složili i oko potpisa za Bogoljuba Karića. Jer ovo ne bi smelo da bude manje očigledno.
Live
