"OsvRT" sa Vrzićem: Putin i Trampova žurba, AfD, Ratko Mladić i srpski izbori
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Kako je protekla poslednja runda relativno diskretne diplomatije na relaciji Moskva-Vašington-Kijev, o neumoljivom napretku Rusije na frontu, zašto se Trampu žuri, koliko će još Fridrih Merc opstati na mestu kancelara Nemačke posle istorijske pobede AFD-a na pokrajinskim izborima, o praznim evropskim skladištima gasa, kako je Ratko Mladić ujedinio i Srbe i njihove neprijatelje, kako će izgledati raspored snaga na biračkim listićima na predstojećim parlamentarnim izborima u Srbiji, neka su od pitanja koja u autorskoj emisiji "OsvRT" analizira urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Moskva, Kijev i Trampova žurba
Britanski magazin "Spektejtor" priznaje da je depresivan jer je sasvim uveren. "Ukrajina gubi rat", naslov je – bez znaka pitanja – analize u kojoj se ukazuje da, pod jedan, Vladimir Putin ni za jotu nije promenio svoje ratne ciljeve od 2022. dok je, pod dva, cilj Donalda Trampa da rat okonča u skladu s Putinovim uslovima.
A za to vreme, pod tri, Kijev ostaje bez novca i bez ljudstva baš kao što je već ostao bez raketa za "patriote", i to su tri depresivna zaključka britanskog lista posle najnovije runde relativno diskretne diplomatije na relaciji Moskva-Vašington-Kijev.
U sklopu čega britanski list naglašava i da je napredak Rusije na frontu "spor ali neumoljiv", da su sankcije Zapada Rusiji doživele neuspeh jer se ruski proizvodni kapaciteti povećavaju umesto da su već uništeni, a da će se obećanja Zapada o pomoći Ukrajini koliko god joj je potrebno (da bude njegovo oružje protiv Rusije) "uskoro sudariti sa stvarnošću u formi neumitne fiskalne krize u Kijevu" usled budžetske rupe od 27 milijardi dolara do kraja tekuće godine.
I "Njujork tajms", kad smo već kod tih 27 milijardi, opominje da je zahtev Vladimira Zelenskog, upućen Evropljanima, Britancima, Kanadi i Japanu – dakle, Kolektivni zapad minus Amerika – bio neočekivan, te svi oni pitaju zašto. Iz Ukrajine stiže odgovor da se taktika Rusije menja pa im postaje sve teže da se tome odupru, ali to ne menja podatak da (još više) para, jednostavno, nema.
U Evropi u svakom slučaju nema, a Amerikanci, i ako imaju, ne daju. To je, već, trend kakav je uočljiv u slučaju raketa za "patriote": Amerikanci hoće Ukrajincima da daju sve manje, a mogu još manje. Dok u Evropi hoće više, ali ne mogu.
U sklopu takvih projekcija da režimu u Kijevu ponestaje i topovskog mesa, i topova i novca, poput britanskog "Spektejtora" i američki "Blumberg" dolazi do informacija da Putin ne popušta, i da su evropski i američki zvaničnici shvatili da će Specijalna vojna operacija biti nastavljena i naredne godine. S perspektivom da onaj "spor ali neumoljiv" napredak postane brži i još neumoljiviji. Jer je neumitan.
Zato što strana koja pobeđuje u ratu nema razloga da prestane da pobeđuje. Pa je zato Putin neumoljiv u pogledu svojih ciljeva.
Eto i zašto se Trampu žuri. Strana koja gubi u ratu nije u poziciji da diktira uslove mira, nego joj je bolje da pristane dok još može na uslove koje diktira pobednik. Jer je pobeđena strana danas slabija nego što je bila juče, a snažnija nego što će biti sutra.
Drugim rečima, "novi plan" za Ukrajinu koji je Tramp najavio kad su Kušner i Vitkof krenuli put Moskve i Kijeva nov je utoliko što je za Kijev gori od prethodnog. To je, ne ulazeći u detalje s kojima je upoznata, otkrila poslanica ukrajinskog parlamenta Ana Skorohod. Njen kolega Dmitro Mikiša tvrdi i da su to "uslovi za kapitulaciju Ukrajine".
"Do sada, svaka naredna mirovna ponuda je za Kijev bila lošija nego prethodna", sumira britanski "Spektejtor".
A posredno je sve to potvrdio i portparol Kremlja Dmitrij Peskov kad je opomenuo da "svaki dan koji prođe pogoršava položaj kijevskog režima".
Najzad, priznao je da je u baš takvom položaju i sam Vladimir Zelenski svojom ponudom kompromisa oko udara na energetsku infrastrukturu i transportnu logistiku; iskazana spremnost na kompromis zapravo je molbu za milost. Jer ne moli za kompromis onaj koji pobeđuje, već onaj koji gubi.
Šta može da spasi Ukrajinu od političkog i vojnog kolapsa, postavlja "Spektejtor" pitanje, ali retoričko, jer odgovor ne nudi. Nego, štaviše, upozorava da se i u Evropi, nakon Amerike, "pojavljuju znaci da puca politički tabu razgovora s Putinom". Pa se u tom kontekstu ukazuje na želju Alis Vajdel, kopredsednice AfD-a, da se otvori kanal komunikacije s Rusijom kako bi se došlo do mirnog rešenja.
To rešenje može da bude samo Putinovo rešenje. A do njega će se doći onako kako Alis Vajdel priželjkuje samo ako Evropa to bude zaslužila. Jer će svako drugo rešenje i po nju biti još gore.
Trijumf AfD-a
Dok se "Folksvagen" sprema da otpusti još barem 50.000 radnika – kojima bi kancelar Fridrih Merc mogao da ponudi novo radno mesto u ponovo najjačoj armiji u Evropi za rat protiv Rusije – ako je suditi po demografiji glasača Alternative za Nemačku, budućnost ipak pripada partiji koja ne bi u rat protiv Rusije: u pokrajini Saksonija-Anhalt više od 40 odsto mlađih glasača, i više od 50 odsto sredovečnih, bira AfD. Uključujući radničku klasu (u procentu od 65 odsto) kojoj preti gubitak posla kako bi je regrutovali u Mercovu armiju za rat protiv Rusije.
Ako Merc preživi dovoljno dugo (na mestu kancelara) da ih povede u rat protiv Rusije.
Skoro 44 odsto osvojenih glasova u ovoj pokrajini na istoku Nemačke možda i jesu izuzetak u odnosu na ostatak Nemačke, ali u sve manjem procentu: AfD je po novim anketama na 29 odsto podrške a vladajući CDU na 19-20 odsto.
Tako da se ne mogu, kao puki senzacionalizam, odbaciti ocene da se, posle "razornog poraza" CDU-a, kako je to opisao "Špigl", Nemačka nalazi na "prelomnoj tački". Jer dalji rast AfD-a i "Fajnenšel tajmsu" deluje kao "neumitan". "Vovodelnica u posleratnoj istoriji zemlje", smatra i "Blumberg"; ukratko, baš niko ko proučava fenomen rasta AfD-a ne smatra da je to nešto beznačajno.
Uz još jedan detalj iz jedne od analiza "Fajnenšel tajmsa" koji pojašnjava zašto zaštitni zid – sanitarni kordon – oko AfD-a, koji ga sprečava da dođe na vlast, samo ubrzava njegov rast ka vlasti. Da bi ga sprečile da dođe na vlast, naime, sve ostale stranke prinuđene su na sve egzotičnije međusobne koalicije sa sve manje zajedničkih imenitelja, zbog čega su i disfunkcionalne koliko su i neprincipijelne, čime hrane dalji uspon prognane Alternative.
Kad su svi drugi – isti, AfD jeste alternativa.
Ili će AfD ući u vlast, ili je samo pitanje vremena kada će je svi ostali izgubiti.
Nekoliko pitanja proističe iz ovakve situacije koja je, očigledno, isuviše nestabilna da bi opstala na iole duži rok.
Najurgentnije: koliko će još Fridrih Merc opstati na mestu kancelara Nemačke? Kao apsolutni rekorder – eto, nešto je ipak postigao – tako što je postao najnepopularniji kancelar Nemačke u njenoj modernoj istoriji, i to u najkraćem roku od svega godinu i po dana koje je ovaj službenik Blekroka proveo na funkciji kancelara.
Sledeće pitanje: kakvog će efekta ovo imati na ratne planove Nemačke protiv Rusije? Hoće li ih ubrzati, da pokrenu rat još dok su na vlasti, ili će ih osujetiti jer su pokretači rata trenutno prezauzeti sopstvenim preživljavanjem?
Da li će sanitarni kordon oko AfD-a biti srušen tako da ova stranka trijumfalno stupi na vlast jer je već najpopularnija u zemlji? Ili će samo, dok se to ne desi, sve ostale stranke preuzeti elemente programa AfD-a ne bi li nekako prišle biračima koji žele to što nudi AfD, od migranata do saradnje umesto rata s Rusijom? Ili će CDU krenuti da se cep(k)a u pravcu AfD-a, kako se pribojavaju pojedini Mercovi saradnici, verovatno ne bez razloga čim to stiže i do medija?
Ili će pak ratna opcija doći do zaključka da će svoj cilj postići tako što će zabraniti miroljubivu opciju? Podsećamo, vicekancelar i lider manjeg partnera u vladajućoj koaliciji Lars Klingbajl za to se založio sasvim nedavno, i nema naznaka da se u međuvremenu predomislio. Što znači da je pitanje, samo, da li će se usuditi da to urade.
Najzad, kako će se disfunkcionalnost Nemačke odraziti na funkcionisanje Evropske unije u narednom periodu?
Tim pre što nema naznaka da će se politička situacija u Nemačkoj smiriti pre nego što se uznemiri i u susednoj Francuskoj povodom predsedničkih izbora idućeg aprila.
A pre toga stiže i zima, a skladišta gasa opasno su poluprazna…
Zdrav razum i cena gasa u Evropskoj uniji
U Evropskoj uniji nedostaje prirodnog gasa i zdravog razuma. Da je zdravog razuma, ne bi im skladišta gasa bila poluprazna a cena dostigla iznos od 80-ak evra po megavatčasu. Sedam do osam puta više nego kad su bili relativno razumniji.
Gasa, dakle, nema, ali je zato preskup. Normalno da nema ni industrije ni stanovništva koji to mogu da izdrže.
S tim što je, izgleda, još i dramatičnije.
O tome izveštava agencija "Rojters" koja otkriva da su skladišta gasa u Nemačkoj – a to znači da je u ostalim skladištima verovatno još i gore – početkom septembra bila samo do pola puna. Preciznije, 53 odsto, što je najmanje u poslednjih (barem) 15 godina.
"Dojče vele" stavlja to stanje i u perspektivu od poslednjih pet godina. Pomenutih 50-ak odsto popunjenosti je u isto doba '23. i '24. iznosilo bezmalo duplo više, 92-3 odsto. Čak je i prošle godine, koja je bila znatno lošija od toga, bilo čak za trećinu punije nego što je sada.
Tako je ove godine jer, objašnjava "Rojters", "tokom leta nije bilo ekonomskog podsticaja da se skladišta napune".
Što će reći da se skladišta nisu punila jer je gas bio skup. A sada je još skuplji. Pa vidite kakva je perspektiva daljeg punjenja.
Štaviše, nije ni samo do novca kojeg nema, nego je i do tehničkih mogućnosti. Kojih takođe nema dovoljno sve i kad bi bilo dovoljno i novca i gasa da se kupi na tržištu za taj novac.
Naime, kako se navodi, do 1. novembra je tehnički moguće dostići nivo popunjenosti od samo 77 odsto, što neće biti dovoljno ako zima bude hladna umesto blaga. Ali, ne lezi vraže: i tih 77 odsto biće dostižno samo ako se bude ubacivao jedan teravat-čas gasa dnevno, a to je količina kakva nije viđena u poslednje vreme. Ako bi se pak ubacivalo tempom kakav je beležen u poslednje tri nedelje, dostigla bi se popunjenost od svega 63 odsto.
Što će reći da su suočeni sa izborom između smrzavanja i bankrotiranja. Pri čemu jedno ne isključuje drugo.
Tim pre što, bez ruskog gasa koga su se svojevoljno odrekli po cenu sopstvene štete, u Evropi sad još više zavise od situacije na tržištu koju diktira i rat na Bliskom istoku. A tamo nije samo blokiran Ormuski moreuz na ulazu u Persijski zaliv, niti su samo Huti svojom ofanzivom munjevitom brzinom pod još čvršću kontrolu stavili Bab el Mandeb na ulazu u Crveno more s druge strane Arabijskog poluostrva, nego su pogodili i saudijski naftovod Istok-Zapad koji vodi ka terminalu Janbu na Crvenom moru pa odatle na drugu stranu od Bab el Mandeba, ka Sueckom kanalu. Čime je i ta ruta ugrožena do zatvorena, tako da će manjak na tržištu postati još veći nego što već jeste. Kako manjak nafte – čija je cena ovog petka ponovo oko 105 dolara po barelu – tako i gasa.
A evropska skladišta poluprazna.
I kako, onda, nego kao brutalnu laž, doživeti tvrdnju projekt menadžera za energetiku u Delegaciji Evropske unije u Srbiji – nedavno na naslovnoj strani "Politike" – da će "smanjenje zavisnosti od ruskog gasa imati minimalan uticaj na cenu". Stvarno?! Kažite to Nemcima. Oni su već izračunali da ih je odricanje od ruskog gasa dosad koštalo 50 milijardi evra, a još nisu završili s brojanjem.
S tim što, naravno, skupo smrzavanje nije i jedina ponuda Evropske unije svima koji na to nasednu.
Govorio je o tome ovih dana nadahnuto Edi Rama. Vredi citirati njegov entuzijazam da uradi kako mu se kaže: "Sedmoro dece, uključujući Ukrajinu, treba da budu za stolom kao 'Ursulina deca'. Kao deca, treba da slušaju oca i majku, Francusku i Nemačku, a zatim tetku Italiju i ostale. Ali, moraju biti za tim stolom, dok ispunjavaju kriterijume".
Bez prava glasa za bilo koje od sedmoro 'Ursuline dece', ili sedam patuljaka koju doduše predsednicu Evropske komisije ne čine Snežanom nego njenom maćehom u najboljem slučaju, jer, kaže Rama, 'nije nam potrebno pravo veta da bismo seli za sto'.
Nego da se smrzavamo ćutke.
S tim što, razume se, za Srbiju postoje i dodatni uslovi. I to nije samo priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova. Što je napokon izgovoreno zahvaljujući generalu Ratku Mladiću.
Kako je Ratko Mladić ujedinio i Srbe i njihove neprijatelje
Darko Mladić je u potresnom govoru na sahrani svog oca, generala Ratka Mladića, otkrio da je još prilikom krštenja usred rata on spojio svog oca, partizana, i kuma, četnika.
Smrt generala Ratka Mladića spojila je Delije i Grobare. Milorada Dodika i Draška Stanivukovića. Ministre u Vladi Srbije i Miloša Jovanovića, sva krila Mijevaca dr Nestorovića, Andriju Mandića i Milana Kneževića u Crnoj Gori…
Nacionalno ujedinjenje, izuzimajući otpatke od jedinstva kojih ima više u medijima nego stvarno među nama.
Kad smo kod toga, strani mediji (iz Luksemburga) koji program emituju na srpskom jeziku našli su za prigodno da im jutro sahrane generala Mladića počne ocenom Safete Biševac da su "počasti za Mladića (…) najsramniji dani u novijoj istoriji Srbije".
Po jutru se dan poznaje pa su i posle nastavili na isti način; nije im se omaklo nego je takav njihov stav prema čitavom narodu koji se okupio oko odra generala Mladića, a ne samo prema aktuelnoj vlasti. Uostalom, i Marta Kos nas grdi preko "Frankfurter algemajne cajtunga" jer je ”toliko mnogo ljudi – ne samo političara – glorifikovalo ratnog zločinca".
Oduvek im je srpski narod bio problem, a ne samo političari. Upozoravao je na to još Slobodan Milošević uoči 5. oktobra – ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije – a, evo, ovom prilikom mu i Marta Kos daje za pravo.
Haški osuđenici za ratne zločine glorifikovani su posthumno i u Bosni i Hercegovini – Rasim Delić – i u Hrvatskoj Slobodan Praljak, pa nije bilo reakcije. Ne samo ovakve, nego bilo kakve. Nije stvar u Hagu nego u Srbima.
Ništa se u minulih četvrt veka nije promenilo zato što se Srbi nisu dovoljno promenili. Nego su dovoljno ostali Srbi.
Pa su, i posle čitavog medijskog i obrazovnog tretmana kome su izloženi decenijama, na dva skorašnja nepolitička – natpolitička – skupa spontano pokazali šta im je na duši: posle poklonjenja Pojasu Presvete Bogorodice, odavanje poslednje pošte generalu Ratku Mladiću.
Ni jedno ni drugo nema veze s politikom, nego sa Srbima. Koliko god se inače ne slagali oko politike, složili su se pred Pojasom i pred svojim generalom. Inače, kao što se slažu i o Kosovu i Rusiji.
Višepartijski konsenzus po pravilu se ističe kao vrlina. Ali to ne važi kad su Srbi u pitanju, jer, zavadi (ih) pa vladaj, što postaje teže kad uspeju da se dosete šta im je zajedničko.
Kao što je ujedinio Srbe, general Mladić je svojom sahranom ujedinio i njihove neprijatelje. Valjda jedno bez drugog i ne ide.
Pa je iz Hrvatske čak stigao i zahtev da se srpskom patrijarhu zabrani ulazak u Evropsku uniju jer je služio opelo.
U Crnoj Gori, shodno njenim NATO standardima, hapse zbog saučešća generalu Mladiću ako je iskreno.
Ivan Anušić, ministar odbrane Hrvatske, poručuje: "Srbija jednom za svagda mora dobiti poruku kako se treba ponašati te koje vrijednosti poštovati ako želi biti dio zapadnog svijeta".
Ramo Isak bi to milom ili silom, pa poziva da "BiH, Kosovo (samozvano), Crna Gora i Hrvatska stvore zajednički front protiv Srbije", dok Zukan Helez koristi priliku pa bi, kad su već tu, i da ukida Republiku Srpsku kao genocidnu tvorevinu. Zato što je nadživela genocid koji joj je bio namenjen kad je branio Ratko Mladić. Pa je zato i morao da bude kažnjen u Hagu.
A sad zbog toga saznajemo i da postoji još uslova u sklopu EU integracija Srbije. Već pomenuta Marta Kos, naime, objašnjava da, uz "strateško usmerenje zemlje", to jest sankcije Rusiji, ali to već znamo, "proces pristupa zahteva pomirenje s prošlošću". Dakle, da priznamo srpsku krivicu onako kako je ustanovljena na haškom sudu naših neprijatelja. Sa svim posledicama po državu i narod koje iz toga proističu.
A takođe pomenuti hrvatski ministar Anušić opominje i da je, osim Evropske komisije, "na potezu (…) i hrvatska politika, koja će donijeti odluku i povući poteze sukladne hrvatskim interesima".
Pa što da im se ne izvinimo za "Oluju" i isplatimo odgovarajuću ratnu odštetu. Uostalom, nema sumnje da će naši zapadni susedi biti maštoviti, kad svojim NATO partnerima iz Crne Gore traže čak i da promene ime nekom bazenu u Kotoru.
Odavno smo ustanovili da nam se pod takvim uslovima ne isplati istrajavanje na evropskom putu. Zašto na evropskom putu uprkos istrajavamo, jednom će se možda i ustanoviti. Dobro je da nas je general Ratko Mladić podsetio da hoćemo, i možemo, i drugačije nego što su nam namenili njegovi i naši ratni neprijatelji…
Izbori u Srbiji i Građanske inicijative
Samo sat vremena pre zakazanog predstavljanja ponekih kandidata Studentske liste u Novom Sadu ovog četvrtka, zvanični profil studenata Univerziteta u Prištini, izmeštenog u Kosovsku Mitrovicu, objavio je, pa obrisao, saopštenje za javnost u kome se poručuje da "onaj ko nije na listi Prištinskog univerziteta, bez obzira na to što se nalazi na Studentskoj listi, nije predstavnik Srba sa Kosova i Metohije".
Na listi Prištinskog univerziteta bio je profesor Milo Lompar. Mediji su prethodno javili da je vetiran, to jest odbačen, pa zato nije na Studentskoj listi.
Tako da je volja studenata iz Novog Pazara u sastavljanju Studentske liste prevagnula nad studentima iz Kosovske Mitrovice.
I to uz uticaj nekadašnjih čelnika Demokratske stranke, ako je tačno ono što kaže profesor Dejan Mirović, a on ironično kaže da bi "najpoštenije bilo da se buduća studentska lista zove 'Bojan Pajtić – Studenti pobeđuju – DS – Dušan Petrović'. Ime Mila Lompara, tvrdi Mirović, "obrisano je upravo zahvaljujući pomenutom dvojcu, a pod izgovorom da su studenti iz Novog Pazara zapretili da će izaći sa liste ukoliko Lompar ostane".
Osim toga, navodi takođe Mirović, vetiran je i rektor Vladan Đokić, sa samo jednim glasom manje, "te će zato ekipa oko DS-a i Pajtića nastojati da se ponovi glasanje".
Ne može se pouzdano znati šta se sve događalo – i da li se i dalje događa – oko sastavljanja Studentske liste usled izostanka transparentnosti u odlučivanju o sastavu liste kakav je, istini za volju, karakterističan za svaku političku organizaciju.
Ono što se zna jeste da su ovu političku organizaciju podržali Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Zeleno-levi front, Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, na posletku i Liga socijaldemokrata Vojvodine Bojana Kostreša koji je na njenom čelu nasledio Nenada Čanka.
Da li, i kakvog, uticaja oni imaju i na sastavljanje Studentske liste bitno je samo zbog njenog sastava, koji je pak bitan uglavnom zbog pitanja kakvu bi politiku ova lista sprovodila ako bi došla u priliku da nešto sprovodi.
Što se protivničke strane, dakle vlasti, tiče, to je makar jasno na osnovu svega što je urađeno u proteklih 14 godina, a povrh toga sad iz Pariza i u svemir s Emanuelom Makronom, pa srećan put shodno ostvarenim rezultatima.
Predstavljanje dela Studentske liste u Novom Sadu donelo je delimičan do nikakav odgovor na postavljena pitanja utoliko što je obelodanjeno 14 potpisnika-osnivača Grupe građana "Studentska lista – studenti pobeđuju" i otprilike još 7 (od 250) kandidata za poslanike, ali nije rečeno ništa o politici koju će zagovarati.
Osim ako to nije "flambiraj" politika kanibalizma za koju je iz Novog Sada najavljeno da će se nadovezati na dinstanje. Suvišno je i upozoravati: predizborna pretnja dinstanjem i flambiranjem samo unapred pruža opravdanje svakom odgovoru druge strane. Što ne vodi smirivanju, nego daljem raspirivanju konflikta. Spirala nasilja, sve do krvi. Puštanje krvi napušteno je kao metoda lečenja još kada su prestali da leče pijavicama, jer se ispostavilo da je to puko nadrilekarstvo…
Mimo toga, elem, biografije poznatih kandidata sa Studentske liste svedoče o njihovim stručnim kvalifikacijama, ali ne i o politici koju zagovaraju. U tom smislu, najpreciznije je određen rektor Vladan Đokić za koga se još ne zna da li će biti na listi; u letošnjem opširnom intervjuu za španski "Mundo" on je, uz podršku evropskoj budućnosti Albanije i Crne Gore, bio izričit da i Srbiju vidi s njima kao članicu Evropske unije, po ceni s kojom bi morao da bude upoznat kad se već izjašnjava o tome.
Ista je u tom pogledu politika (kao i vladajućih partija) i partija koje su podržale Studentsku listu, od Zeleno-levog fronta do Lige socijaldemokrata Vojvodine.
A osim njih je Studentsku listu podržala i inicijativa "Proglas". Kojoj je logističku podršku, kako je svojevremeno otkrio RT Balkan, pružila nevladina organizacija "Građanske inicijative" među čijim su sponzorima američka Nacionalna zadužbina za demokratiju (notorni NED), USAID, Soroševa Fondacija za otvoreno društvo, Evropska komisija, Nemački GIZ, Integra, Kosovo (takozvano)…
Građanske inicijative drže i Prostor Miljenko Dereta, nazvan po njihovom osnivaču, iz koga su se predstavnici Studentske liste prošle nedelje obratili javnosti.
Da li, i kakvog, uticaja sve to ima i na njihov politički program, moći će da se oceni tek kad se ova lista o izjasni o svom političkom programu. Valjda će to učiniti pre izbora, da bi glasači (koji to hoće) znali za šta glasaju…
Live
