"OsvRT" sa Vrzićem: Dužnička kriza Zapada, EU referendum na Islandu, strah od generala Mladića
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Zašto formiranje multipolarnog sveta postaje nepovratan proces, šta dužnička kriza Kolektivnog zapada govori o njegovoj budućnosti, zašto Islanđani ne žele ni da razgovaraju o mogućnosti da postanu podanici Ursule fon der Lajen, kako takozvane nevladine organizacije utiču na političke procese u Srbiji i kako se tretman generala Ratka Mladića tiče čitavog srpskog naroda, neka su od pitanja koja u autorskoj emisiji "OsvRT" analizira urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Šangajska organizacija za saradnju i ratovi u Evroaziji
Istorija je učiteljica života a Nemci su njeni slabi učenici koji se možda spremaju da ponove svoju najveću istorijsku grešku.
Ili je samo slučajno, tek, nakon što je za početak Drugog svetskog rata 1. septembra 1939. poslužio lažni napad na radio-stanicu u Glajvicu, 1. septembra 2026. optužili su Nemci Rusiju za navodni napad u Lajpcigu.
Od Glajvica do Lajpciga 1. septembra, ako je istorija učiteljica života kao što jeste, Nemcima se ne može verovati. Utoliko manje što im zgodno dođe upravo sad: da se podigne antiruska tenzija uoči izbora na kojima vodi partija koja traži normalizaciju odnosa s Rusijom (AfD, 6. septembar, Saksonija-Anhalt) i opravda proglašenje te države za izdajničku, shodno planu Fridriha Merca koji su obelodanili nemački "Cajt" i britanski "Telegraf", a i da se istovremeno opravda teroristička pretnja Vladimira Zelenskog civilnom avionskom saobraćaju u Rusiji.
Uostalom, ako je ruska pretnja kod aerodroma u Lajpcigu bila stvarna, zašto Merc nije prizvao NATO član 4 o konsultacijama saveznika usled pretnje bezbednosti? Slabo zvuči opravdanje da je hteo da izbegne dalju eskalaciju dok se iz Nemačke najavljuje pomoć Ukrajini u identifikovanju ciljeva u Rusiji, što ne može a da se ne shvati kao dalja eskalacija.
Jer upravo eskalaciji i teže.
Evo i zašto.
Si Đinping je na samitu Šangajske organizacije za saradnju u Biškeku samouvereno saopštio da je "formiranje multipolarnog sveta postalo nepovratan proces".
Razmislimo šta to konkretno znači. Vlasnici dosadašnjeg (jednopolarnog) sveta, čiji je službenik i Fridrih Merc, ostaju bez mogućnosti da rade šta im je volja, uključujući pljačku tuđe imovine, resursa i budućnosti, u skladu s poretkom zasnovanom na njihovim pravilima.
Naravno da žele to da spreče; ništa se drugo od njih ne bi ni očekivalo. Štaviše, bilo kojim sredstvima koja imaju na raspolaganju, ali na raspolaganju imaju sve manje sredstava – ni meke moći, ni novca ako nije bez pokrića, ni superiorne tehnologije – tako da im i ne preostaje mnogo šta drugo do vojni pritisak kao očajnički poduhvat; na stranu sad što se tome i raduju po navici, od Estonije do Nemačke.
Ali nije njihov rat protiv Rusije jedini rat koji se vodi s istim ciljem zaustavljanja nepovratnog procesa.
Upravo zato je Vladimir Putin sa iste adrese, iz Biškeka, otvoreno rekao da Rusija pomaže, i da će nastaviti da pomaže, Iranu.
Kineski "Saut Čajna morning post" primećuje i da je Iran dobio podršku Šangajske organizacije za saradnju u sukobu sa SAD.
Zato što su svi ti ratovi deo jednog rata. Na sreću ostatka sveta, ne ide onima koji su ih započeli. Kako u Ukrajini – pa zato moraju i Nemačku da uvlače u eskalaciju, kad se već Nemci nisu naučili pameti – tako i na Bliskom istoku.
Odande stižu neke interesantne pojedinosti.
U samo jednom iranskom napadu na američke baze u Jordanu, u noći 30. avgusta, Amerikanci su potrošili 10 do 12 odsto ukupnog broja PVO raketa za "patriote" koje su im ostale u čitavom arsenalu. Još par napada i gotovi su, od okoline Rusije do okoline Irana.
Ali nije ni to najgore što im se desilo na Bliskom istoku.
Admiral Deril Kodl, zapovednik američkih pomorskih snaga, javno je priznao da se u doglednoj budućnosti u svoju glavnu bazu u Bahreinu, u sedište Pete flote, usled razaranja neće vraćati. Ne zato što ne mogu da je obnove, nego zato što ne mogu da je odbrane.
A to, kako objašnjava penzionisani kapetan razarača Džon Kordl na referentnom portalu Difens njuz, osim što je do juče bilo "nezamislivo", sa sobom nosi i "duboke taktičke i strateške posledice". Uništena baza Pete flote u Bahreinu je, objašnjava, bila osnova kontinuirane projekcije američke moći u regionu od strateškog značaja, i njen gubitak je ekvivalentan gubitku nosača aviona, pa i više od toga, jer bez Bahreina nema logistike ni za preostale nosače aviona. Linije snabdevanja se sa nekoliko stotina produžavaju na nekoliko hiljada milja, fizički nemoguće, pa se zato "Abraham Linkoln" na kraju i našao u onako jadnom stanju ali zato neupotrebljiv za borbena dejstva. Gubitak baze u Bahreinu, zaključuje kapetan razarača, fundamentalno će promeniti način na koji američka mornarica funkcioniše i poremetiće balans snaga u regionu.
Što znači da Iran postaje još jači nego što je bio pre rata. I da blokada Ormuza ostaje na snazi dok se Amerika ne povuče podvijenog repa. S cenom nafte koja je ovog petka oko cifre od 95 dolara po barelu. Sa svim ekonomskim posledicama koje iz toga proističu, od povećane inflacije do povećanih kamatnih stopa da je suzbiju. Izazivajući, doduše, opasnost od izbijanja dužničke krize…
Dužnička kriza Kolektivnog zapada
Kada su članice Šangajske organizacije za saradnju – među kojima su prva, treća i četvrta ekonomija sveta po realnom BDP-u merenom paritetom kupovne moći – pozvale na reformu globalnog ekonomskog upravljanja i pravedan trgovinski sistem, verovatno da nisu mogle da odaberu adekvatniji trenutak za to.
Ne samo zato što je Evropska komisija smislila genijalan plan da svoj deficit u trgovini s Kinom smanji tako što će od Kine tražiti da izvozi manje. A istovremeno su i SAD na sličan način priznale svoju proizvodnu nemoć tako što su članicama G20 uputile zahtev da smanje uvoz iz Kine. I time usput pokazale da je neoliberalna dogma o slobodi tržišta bila najobičnija laž kojom su pljačkali sve koji su na to naseli; kao što je poznato, iz Srbije je na taj način kroz privatizaciju društvene imovine nametnutu posle 5. oktobra tokom decenije koja je usledila izneto više od 50 milijardi dolara. Dok investitori koje privlačimo visokim subvencijama, to jest našim novcem, iz Srbije na ime svojih profita i dan-danas godišnje iznose po četiri-pet milijardi dolara, jer smo im to omogućili zakonima donetim u ime pomenute laži o slobodi tržišta.
Ne sme tržište da bude otvoreno ako samo oni na tome ne zarađuju. Tržište ima da se zatvori ako neko drugi zarađuje, na primer, Kinezi.
Pomenuta ekonomska inicijativa članica ŠOS-a nije pokrenuta u pravi čas ni samo zato što je Kina nedavno obelodanila svoj petogodišnji plan u stvaranju svoje a svetske finansijske infrastrukture, nezavisne od američkog dolara i komplementarne s onim što radi BRIKS.
Već je čas pravi i zato što se množe indicije da je finansijski Zapad – koji se proteže skroz do Japana – na rubu dužničke krize. Koja bi mogla da deluje razorno po čitav njihov ekonomski sistem.
Tako da će, kad se to uruši, alternativi biti dovoljno samo da postoji.
Ako je problem rasta referentnih kamatnih stopa dosadan u odnosu na neke spektakularnije probleme da bi se o njemu razmatralo naširoko, ili deluje isuviše komplikovano za razumevanje, to ne znači da ne poseduje raskošan kapacitet za proizvodnju zaista spektakularnih, štaviše, revolucionarnih posledica.
Ako se o problemu kod nas ne govori, to ne znači da on ne postoji ili da nas se ne tiče, nego da pojma nećemo imati dok ne bude prekasno. Kao kad je svetska ekonomska kriza 2008. ovde proglašavana za našu šansu, pa smo iz nje izašli s industrijskom proizvodnjom koja je bila na nižem nivou nego čak i ratne '99…
S tim što dolazeća kriza može da se pokaže i kao znatno epohalnija.
A dva međusobno povezana detalja pokazuju koliko je stanje vanredno.
Prvo: kamatne stope dostigle su visine kakve nisu u poslednjih 20 do 30 godina.
Drugo: pritisak, uključujući javni, ministra finansija SAD Skota Besenta na centralnu Banku Japana u vezi s visinom njihovih kamatnih stopa usled slabljenja jena u odnosu na dolar.
Mora da je mnogo vanredno stanje kad su čak i javno priznali da su lagali i kad su tvrdili da su centralne banke nezavisne. A zapravo ne zavise samo od onih koji brinu za sopstvene valute (i ekonomije) umesto za dolar kao što im je u stvari namenjeno.
No, ne bi Skot Besent morao da prizna da su nas njegovi prethodnici i saučesnici lagali decenijama da nije decenijskog problema (navedenog pod brojem jedan) rastućeg duga i kamata koji je popalio crvene lampice širom finansijskog Zapada.
Informaciji da su se kamatne stope popele na visine kakve nisu viđene 20 godina u Americi, odnosno 30 godina u Japanu, naime, treba dodati i odgovarajući kontekst: pre 20, odnosno 30 godina, dugovi su bili mnogo – mnogostruko! – niži nego što su danas. Kamata od, recimo, 5 odsto nije ista u odnosu na dug od 9 biliona dolara, i na dug od 40 biliona dolara. S tim što se 40 biliona dolara američkog duga, za samo dve nedelje, već povećalo na 40 biliona i 100 milijardi dolara. Brzina je vrtoglava.
Rej Dalio, milijarder i poznati investitor, u magazinu "Tajm" iznosi i neke detalje.
Sve pomenuto, objašnjava, uključujući povećanu ponudu dolarskog duga i slabljene potražnje za njim, predstavlja "simptome ozbiljnog dužničkog problema koji, izgleda, napreduje u još ozbiljniju fazu".
Sve je već viđeno u monetarnoj istoriji. Degenerativni proces, kako ga naziva, koji se sad uočava u slučaju Amerike i dolara, prethodno se dogodio Velikoj Britaniji i njenoj funti kao rezervnoj svetskoj valuti, i u slučaju Holandije pre toga. Problem nagomilanog duga se, ukazuje Dalio, po pravilu ignoriše dok ne postane prekasno. A onda dolazi do sloma imperije, ne samo finansijske.
U brojkama, to izgleda ovako. Očekivani prihod SAD ove fiskalne godine iznosi 5,5 biliona dolara. Rashod: 7,5 biliona, što će reći da će biti u minusu od oko 2 biliona – hiljade milijardi – dolara. Potrošnja, računa Dalio, nadmašuje prihode oko 40 odsto. Samo na kamate na postojeći dug (od 40 biliona dolara) biće plaćen još bilion dolara, što je skoro 20 odsto ukupnih godišnjih prihoda. I povrh toga, da sve bude još i gore, ali to je valjda i neminovno kad sistem puca sistematski, oko 10 biliona dolara glavnice duga stiže na naplatu. To neće biti otplaćeno zaista, nego će se uzeti novi dug da se otplati stari, tako da na servisiranje duga zapravo neće otići samo bilion, nego 11 biliona dolara, iliti, opominje Rej Dalio, dvostruki iznos ukupnih prihoda. I to po još višoj ceni budućeg servisiranja duga, jer je ono staro pozajmljivano po kamati od 1-2 odsto, a sada će morati po 4-5-6 odsto.
Naravno, ovo nije ograničeno samo na Ameriku. "Fajnenšel tajms" izračunao je da će rast kamata članice G-7 najrazvijenijih zemalja Kolektivnog zapada koštati na desetine milijardi dodatnog duga.
Začarani krug: što više duga, to veća potreba za zaduživanjem. A kupaca za sve to nedovoljno, tim više što se za iste kupce svog duga ne bore samo Amerikanci, Japanci, Britanci i razni Evropljani, nego i tehnološki giganti kojima su neophodne stotine milijardi dolara za ulaganja u data centre bez kojih sva njihova veštačka inteligencija ne postoji.
Pa i zato kamate rastu. Na dug koji je sve veći. Sve do eksplozije dužničke krize.
Antievropski referendum na Islandu
Sud u Briselu ispostavio je Poljskoj račun od 1,3 milijarde evra za vakcine protiv kovida-19 jer je '23. odbila da prihvati pošiljku vakcina protiv kovida. Koje ničemu ne služe jer nema ni pandemije a prethodno je njihovu kupovinu, u ime dotičnih Poljaka i svih ostalih podanika Evropske unije, ugovorila Ursula fon der Lajen koju niko od tih podanika Evropske unije nije birao na funkciju. I to SMS porukama s direktorom "Fajzera" koje su potom oboje obrisali.
Ista Ursula fon der Lajen sad podanicima Evropske unije najavljuje da će njihovi štedni računi u bankama – pošto su tamo, kaže, "besposleni" – biti upotrebljeni za oživljavanje privrede Evropske unije.
Kod nas je tako nastao termin "stara devizna štednja" do koje njihovi vlasnici nisu mogli da dođu. Evropska unija je sad u stanju u kome je bila Jugoslavija kad se raspadala.
Možda Islanđani i ne znaju ovakve detalje, ali znaju dovoljno da ne žele ni da razgovaraju o mogućnosti da postanu podanici Ursule fon der Lajen, to jest Evropske unije.
Proevropski "Gardijan" citira nekog pristalicu Evropske unije koji kaže da se mnogi njegovi prijatelji "plaše Evropske unije". Naravno da je zastrašujuće biti podanik Ursule fon der Lajen.
Islanđane su o Evropskoj uniji pitali na referendumu. A oni izračunali da im se više isplati da im Ursula fon der Lajen ne uzme ušteđevinu (a zauzvrat proda neke vakcine s isteklim rokom trajanja). U okviru toga postoji i pitanje suvereniteta naroda i države, uprkos tome što je Evropska unija i Islandu (kao što je i Srbiji, inače, u sličnom procentu) najveći trgovinski partner. Dakle, mogu da trguju i ako se ne učlane, pa to nije argument za učlanjenje.
Takođe, Islanđane su o Evropskoj uniji pitali na referendumu jer još nisu njeni podanici, pa još imaju pravo glasa.
Kad su na referendumu pitali Francuze i Holanđane o Ustavu Evropske unije, a oni rekli "ne", reč ustav su u Evropskoj uniji zamenili rečima Lisabonski ugovor – nije šija nego vrat – pa ih više ne pitaju ništa.
"Juronjuz" je ovih dana objavio detalje pisane inicijative Nemačke, Francuske, Holandije i još 8 članica Evropske unije koje traže ukidanje prava veta da bi se "izbegla opstrukcija spoljne politike Evropske unije".
Čija je dijagnoza Kaja Kalas.
Ne sme da se opstruiše ulazak Evropske unije u rat protiv Rusije. Nego da se postupi po naređenju. Ulazak u Evropsku uniju znači oduzimanje prava glasa. Jer se ne računa u pravo glasa ako samo možete da kažete "razumem".
Da li Srbi to razumeju, makar u procentu u kome to razumeju Islanđani? Možda je krajnje vreme da im neko pruži priliku da se o tome izjasne. Valjda nemamo manje prava na to od Islanđana.
Novi Sad, "Fajnenšel tajms" i izbori
O neredima u Novom Sadu, polupanim glavama i građanskom nemiru, samo da i rata ne bude, u ovom "Osvrtu" neće biti reči samo zato što je vladajuća stranka donela jedinu ispravnu odluku: da otkaže svoj miting u tom gradu nakon najave kontramitinga "Stop ćacilizaciji Novog Sada" u organizaciji zborova tog grada. Jer, kažu, ćacilizacija preti da se izlije po Novom Sadu. Kao kanalizacija.
Dehumanizacija protivnika, koji se proglašava za sadržaj kanalizacije, predstavlja put ka njegovom uništenju, a ne dijalogu i suživotu.
Uz zboraše su se, inače, našle i organizacije od kojih su se ograđivali nalozi studenata na društvenim mrežama, kao što je "Bravo", pa i to treba imati u vidu.
S druge strane, ovime što se (nije) desilo u Novom Sadu uspostavljen je opasan presedan. Šta sad sprečava drugu stranu da primeni iste metode osujećivanja protivnika? Ili će ove metode biti primenjene i u drugim mestima?
U najmanju ruku, to znači suspenziju normalnog političkog života. U opasnijoj varijanti, provociranje sukoba neminovno će i dovesti do sukoba.
Kome su, osim neprijateljima Srbije, sukobi u Srbiji poželjan ishod tekuće političke krize? Koja se pretvara u egzistencijalnu krizu čim jedna strana hoće da uništi drugu.
Za dijalog su potrebne dve strane. Za sukob je dovoljna samo jedna.
Što dovodi i do pitanja šta se još sprema, i ko to sprema?
Pažnju gledalaca inostranih medija (iz Luksemburga) na srpskom jeziku je u tom smislu privukao predsednik Upravnog odbora nevladine organizacije Centar za razvoj Srbije koji je rekao da se na dan izbora "može dobiti direktiva da se napuste sva biračka mesta, odnosno kontrolori da napuste sva biračka mesta i da se time legitimitet izbora ospori", pod obrazloženjem da ima "suviše različitih nepravilnosti".
Od koga se može dobiti takva direktiva? Ko je uopšte dovoljno moćan da izda takvu direktivu? Sve i ako je cilj osporavanja legitimiteta izbora dovoljno očigledan…
Naravno, kao i uvek u slučaju takozvanih nevladinih organizacija, moraju da se provere finansijeri. Čije su pare njegova i muzika, a rad ove konkretne nevladine organizacije finansiraju vlade Bugarske, Finske, Švedske, Gong iz Hrvatske koga pak finansiraju Vlada Hrvatske i Evropska komisija. Uz žalostan podatak, koji svedoči o slabosti naše države, da u finansiranju povremeno saučestvuje i Vlada Srbije, što samo dodatno pojačava potrebu da se takozvani nevladin sektor stavi tamo gde mu je i mesto – u registar stranih agenata. Koji shodno tome nemaju razloga da još budu plaćani i našim parama.
Elem, pitanje uticaja takozvanih nevladinih organizacija na političke procese u Srbiji utoliko je važnije posle pres konferencije predstavnika organizovanih studenata, održane u Prostoru Miljenko Dereta, nazvanom po osnivaču Građanskih inicijativa pod čijim je kopirajtom i njegov internet prostor; među finansijerima Građanskih inicijativa su – očekivano – vlade SAD, Velike Britanije, Evropska komisija, Soroševa fondacija, američki NED koji je od svog osnivanja povezivan s delovanjem CIA-e …
Što se tiče tvrdnji izgovorenih na pomenutoj konferenciji – o instaliranju špijunskog softvera u telefone pojedinih aktivista/studenata – iako će cinici reći da je reč o evropskoj praksi budući da se u Nemačkoj pod nadzorom njihove tajne službe nalazi najveća opoziciona i ujedno najpopularnija partija u zemlji, moralo bi da bude jasno da je to nedopustivo sa stanovišta demokratske prakse.
E, sad. Ako su, kao što kažu da jesu, u telefonima pronađeni špijunski softveri, kako znamo ko ih je tamo instalirao?
Zato što tako kažu zaposleni u Šer fondaciji na pres konferenciji predstavnika pojedinih studenata?
Jedno pitanje (bez odgovora) glasi – otkud oni tu, i zašto baš oni? Drugo: da li su tu zato što dobronamerno žele da pomognu studentima, ili im je zadatak da iznesu neku tvrdnju u sklopu projekata u kojima učestvuju? Sa BIRN-om koga finansiraju pomenuti NED, Soroš, Velika Britanija, Amerika; sa organizacijom EDRi koju takođe finansira Soroševa fondacija, sa Civisertom koji sarađuje s OCCRP-om za koga je sama Bela kuća otkrila da sadejstvuje s CIA-om…
O koordinaciji preko Šer fondacije svedoči i tekst o špijuniranju u Srbiji koji u "Fajnenšel tajmsu" izlazi baš u vreme pres konferencije u Prostoru Miljenko Dereta. To nije slučajno nego poprima karakter organizovane informacione kampanje.
Inače, Šer fondacija (u okviru Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji) sarađuje i sa šefom Delegacije Evropske unije u Srbiji Andreasom fon Bekeratom koji je razotkriven kao obaveštajni radnik kada je ovih dana imenovan za šefa Švedske spoljne obaveštajne službe. Prethodno je služio u Kijevu u vreme Majdana. Aktuelni ambasador Ukrajine u Srbiji takođe je obaveštajac po profesiji.
Izbori u Srbiji će, po svoj prilici, biti održani 25. oktobra. Što znači da ćemo relativno uskoro biti u prilici da se uverimo kakvim su se poslovima svi oni bavili tokom političke krize koja u Srbiji traje već predugo. I sa kojim ciljem.
Strah od generala Mladića
Ako je general Ratko Mladić u Hagu dobio ono što su mu namenili za kaznu što je nas odbranio od njihovih namera da budemo etnički počišćeni i u Bosni i Hercegovini, onda je dobio ono što zbog toga i zaslužuje čim je iz svog privremenog groba u haškoj tamnici poleteo ka nebu. U avionu vlade – države – Srbije. Da bi ga po sletanju kući dočekale vojne počasti kakve i pripadaju generalu koji s bojnog polja, neporažen, odlazi pravo u legendu.
Darko Mladić, generalov sin, otvoreno je optužio Haški tribunal da mu je oca ubio na njegove oči. Neadekvatnim i nesavesnim lečenjem. Prejaki opijati doveli su do njegove smrti, a doktor Ognjen Gudelj izneo je i jezive pojedinosti: u postelju je pre dve i po godine pao greškom lekara, nisu ni konstatovali da je doživeo moždani udar, zaboga, nisu mu čak ni merili pritisak, davali lekove za dijabetes i radili analize krvi. Dok su mu davali toksične lekove čiji efekat nisu ni pokušavali da utvrde. Jer su znali šta ga čeka.
Ubistvo, i to sa predumišljajem.
Zašto im je bilo toliko važno da ubiju generala Mladića? Pa su u okviru toga prekršili i sopstvenu, već ustanovljenu praksu humanitarnog puštanja zbog terminalne bolesti koja je primenjivana čak i na srpske osuđenike. Ali ne i na generala Ratka Mladića.
Histerična mržnja i sadistička potreba da ga muče do kraja predstavlja jedno objašnjenje; histerični sadizam svakako da ne može da se isključi kao motiv čim pogledamo nosioce te politike kao što su Kaja Kalas ili Marta Kos.
Ali to nije dovoljno objašnjenje, jer ovo ih prevazilazi. Ubistvo generala Mladića samo je najnoviji čin NATO politike etničkog čišćenja Srba od Republike Srpske Krajine do Kosova i Metohije, uključujući nemačku rezoluciju o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN.
Svi koji se sad ističu u mržnji prema generalu Mladiću, od Beograda do Sarajeva preko Mihaela Martensa i Marte Kos, u stvari mrze Srbe.
Tako da haško ubistvo Ratka Mladića može da se razume i kao osveta čitavom srpskom narodu, a ne samo generalu što ga je branio.
Istovremeno, i najava onoga što od njih možemo da očekujemo – tretman Ratka Mladića namenjen je i čitavom srpskom narodu dok ne nestane, etnički počišćen ili u vidu drugosrbijanštine.
Pa tako i pretnje iz Evropske unije da će evropske integracije Srbije stradati ako generala Mladića ispratimo dostojno: to je poruka da Srbi ka Evropskoj uniji mogu da nastave samo bez dostojanstva. Po meri koju im odredi Marta Kos.
Marta Kos je, međutim, ljuta zbog dočeka generala Mladića i neće doći u Srbiju.
Dostojanstveni doček posmrtnih ostataka generala Ratka Mladića nije samo izraz naše dostojnosti, nego predstavlja i osvežavajući iskaz suvereniteta Srbije. Nismo postupili po uputstvu Marte Kos.
Bilo bi još bolje da ovo postane pravilo, a ne samo izuzetak.
U svakom slučaju, baš to će tražiti svi koji u ponedeljak u hiljadama budu došli na Topčidersko groblje da generalu odaju poslednju počast. Eto zašto im i mrtav, ubijen, general smeta: mobiliše Srbe za borbu za svoje očuvanje. Za očuvanje svog dostojanstva.
Podseća nas general Ratko Mladić da smo Srbi. I od koga treba da se branimo da bi nas bilo.
Live
