Svet
OsvRT sa Vrzićem: CIA u Moskvi, trojanski konji Marte Kos, Ratko Mladić
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Ko je žrtva ekonomskog rata Skota Besenta, kako Velika Britanija pokušava da vodi rat protiv Rusije, o politici požara i teorijama zavere i kakva je sudbina Srba na Kim u svetlu smrti Ratka Mladića, neka su od pitanja koja u autorskoj emisiji "OsvRT" analizira urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Žrtva ekonomskog rata Skota Besenta
Nakon što je priznala da je pretrpela vojni poraz od Irana kada je protiv njega pokrenula ekonomski rat, da li će Amerika pretrpeti i ekonomski poraz?
Investitor i ekonomski komentator Piter Šif uveren je da hoće. Sankcije bez presedana protiv Irana, upozorava Šif, ne samo da neće obaviti posao, nego će proizvesti suprotan efekat. Druge zemlje će kršiti restrikcije a Tramp (Donald) neće moći da sprovede odmazdu svojim sankcijama. Štaviše, dolar će oslabiti, a cene energije i hrane će porasti.
Pitera Šifa, verovatno, vredi poslušati s pažnjom koju je zaslužio: 2006. predvideo je da će se već 2007. dogoditi "prava finansijska kriza u SAD", štaviše, precizirajući da će kriza započeti slomom tržišta nekretnina. Pa tako i bi, a odatle je krenulo ono što će postati svetska ekonomska kriza čije posledice tek stižu na naplatu. Možda baš sada.
Svojim sankcijama, plus ratom, Amerika i svi njeni saveznici nisu uspeli da slome Rusiju; naprotiv, Rusija je još prošle godine postala četvrta ekonomija sveta i prva ekonomija Evrope (po realnom BDP-u merenom paritetom kupovne moći), dok se ove godine na tom mestu, ispred Nemačke odnosno Japana, još i dodatno učvrstila.
Amerika se pak ovom prilikom (sa svima koje ministar finansija Skot Besent natera da se pridruže njenim sankcijama) ne suočava (samo) sa Iranom. Nego sa Kinom.
Zato što je Kina momentalno saopštila da joj ne pada na pamet da se povinuje nelegitimnim američkim sankcijama. I da će uzvratiti odgovarajućim sredstvima ako Amerika pokuša da uvede sankcije kineskim kompanijama koje nastave da sarađuju s Iranom uprkos američkim sankcijama.
Kinesku pretnju treba razumeti doslovno: Kina je još pre nekoliko godina donela zakon o suprotstavljanju američkim sankcijama, a pre par meseci je doneta i prva presuda po tom zakonu, tako što je kažnjena kompanija koja se povinovala američkim sankcijama.
Što znači da je ekonomski rat Amerike protiv Irana postao ekonomski rat Amerike i Kine.
Kina je prošle godine već pokazala da od takvog rata, koga ne priželjkuje, ne beži; naprotiv, obustavom izvoza retkih zemnih elemenata Americi pokazali su i da mogu i da hoće (ako budu primorani) da zaustave njenu ekonomiju.
Pa će u takvim uslovima Amerika u ekonomski rat protiv Kine. Ili neće, pa će se otkriti da može da preti ali pretnje ne može i da sprovede u delo. Ovog puta i ekonomske, kao i vojne pre toga.
S tim što ostaje i faktor vremena da radi protiv Amerike, već i zato što su Iran i Oman izgleda postigli dogovor o upravljanju Ormuzom. Koji Amerika može da prihvati kao svoju kapitulaciju – jer dogovor podrazumeva naplatu taksi za prolaz, pod bilo kojim imenom – a može i da ga ne prihvati. Pa prolaza nema (šta god Tramp pisao po društvenim mrežama), a američke strateške rezerve nafte dostigle su novi minimum, što znači da imaju sve manje vremena i mogućnosti za ublažavanje energetske krize i ekonomske krize koja iz toga proističe.
Zapravo, i još manje mogućnosti da izdrži ma kakav ekonomski potres nego što se obično čini, sudeći po nizu epizoda s (geo)finansijskog tržišta čiji se značaj ne sme zanemariti. Naime, američke finansijske vlasti tražile su od zalivskih petromonarhija da ne prodaju državne obveznice SAD kako bi pomogle svojim ekonomijama, već su im u zamenu ponudile neki drugi mehanizam.
Pa su alternativni mehanizam nudili i Japanu u zaštiti jena, samo da ni Japan ne prodaje državne obveznice SAD.
Da bi – u činu svojevrsnog finansijskog incesta – povećali kupovinu sopstvenog duga, to jest državnih obveznica.
Sva tri slučaja imaju jedan zajednički imenitelj: nema (dovoljno) kupaca američkog duga. Pa otuda strah od povećane ponude koja joj obara cenu. Jer će, u situaciji s manjkom potražnje, dug postati još skuplji. Sve do granica neizdrživo visokih kamatnih stopa da se pronađu kupci. S pucanjem tržišta nekretnina usled previsokih kamatnih stopa; ne moramo da budemo Piter Šif da bismo znali kako taj mehanizam funkcioniše, jer smo to već videli pre skoro 20 godina.
A Kina je svoju izloženost američkom dugu svela na 600-tinak milijardi dolara. Upola manje nego pre. Sasvim dovoljno da potopi američku ekonomiju ako bi izbacila na tržište američke državne obveznice koje poseduje; nuklearna opcija koju Kina sigurno može da izdrži, imajući u vidu da je Rusija izdržala krađu 300 milijardi dolara svojih rezervi.
I, ko će izgubiti u ekonomskom ratu Amerike protiv Irana i Kine? I kakve će posledice to proizvesti. Ne samo ekonomske…
CIA u Moskvi i evropski rat protiv Rusije
Čak je i brbljivi Donald Tramp uspeo da zadrži jezik za zubima, pa je iznenadnu posetu direktora CIA-e Moskvi opisao kao rutinsku.
Što može da znači da je razlog posete bio toliko tajan da ni Tramp o tome nije smeo da progovori.
S tim što je u nastavku rečenice ponovio – ubeđen da je to tačno – da rata posredstvom Ukrajine ne bi bilo da je on na vreme bio predsednik Amerike.
Iz čega i pretpostavka da je direktor CIA-e u Moskvi bio tim povodom, premda se po zapadnim medijima nagađa da je u Moskvi bio i zbog Irana, u kontekstu vesti da Iran nije uništio samo američke vojne baze u svom regionu, nego i njihove obaveštajne baze, tako da je CIA pretrpela štetu kakvu nije pretrpela nikad u svojoj istoriji.
U svakom slučaju, šta god Tramp rekao, u poseti direktora CIA-e Moskvi nema ničeg rutinskog već i zbog činjenice da je ovaj direktor CIA-e u Moskvi sad bio prvi put.
Da li je došao hitno – što bi značilo da je povod urgentan, a pritom dovoljno senzitivan da nije mogao da bude rešen manje dramatičnim razgovorom preko telefona – ili je, samo, njegov dolazak bio tajna usled strogo poverljive prirode delatnosti kojom se bave on i njegovi ruski sagovornici?
O tome, naravno, može samo da se nagađa. A situacija je u svakom slučaju isuviše ozbiljna da bi se nagađalo.
Pri čemu je postala i još ozbiljnija nakon što je Velika Britanija – uoči posete direktora CIA-e Džona Retklifa Moskvi – javno saopštila nameru da se još neposrednije uključi u rat protiv Rusije.
Podsećamo, Velika Britanija sabotirala je u aprilu ’22. pregovore u Istanbulu i relativno mirno rešenje rata koji je tek započeo. Zato što nije htela mir u Ukrajini, nego rat protiv Rusije.
Što je Rusija bliža pobedi u tom ratu, to se direktnije u rat uključuje Velika Britanija.
Sada i odlukom o transferu svoje tehnologije ”storm šedou” raketa Ukrajini.
Moskvi nije promaklo: mogli su to da obave i u tajnosti, ali su rešili još i da provociraju javno. Kao da traže reakciju.
Ili su, samo, toliko zaslepljeni svojom mržnjom prema Rusiji? Kao predsednik Finske koji javno podržava udare po civilnim ciljevima u Rusiji. To se, inače, definiše kao terorizam.
A povrh toga (javlja londonski "Telegraf") Velika Britanija razgovara s Nemačkom o uključivanju u svoj program nuklearnog oružja; podsećamo da su prošlog meseca nadležne ruske službe izvestile javnost o nemačkim ambicijama u pogledu nuklearnog oružja.
Velika Britanija bi da ratuje protiv Rusije svojom tradicionalnom metodom: tuđom krvlju. Svojim oružjem u tuđim rukama, ukrajinskim ili nemačkim, svejedno im je.
Dmitrij Peskov jasno je rekao da Rusija neće napasti članice NATO-a. To je potvrdio i Donald Tramp. Marija Zaharova precizirala je da će Rusija uzvratiti ako bude napadnuta. Onima koji su je napali. U granicama Ukrajine i van njih.
Pa neka Velika Britanija pripazi šta radi. Valjda ih je direktor CIA-e obavestio šta ih čeka u suprotnom – ako odluče da i dodatno rasplamsaju svoj rat pre nego što budu prinuđeni da priznaju poraz.
Marta Kos, trojanski konji i obični magarci
Marta Kos je u govoru hrvatskim konzulima i vojnim atašeima ustvrdila da ima "svoje misli", pa je odlučila da ih podeli s njima. Avaj, svoje misli Marte Kos podeljene su i sa drugima jer se i na svom nalogu na Iksu pohvalila da nešto misli. Štaviše, o nama, jer joj je to u opisu radnog mesta.
Zato što joj je to radno mesto, razložno je pretpostaviti i da Marta Kos, kad misli, ne misli drugačije od svojih poslodavaca. Jer su takve evropske vrednosti, dok svako ko pomisli drugačije prođe kao Viktor Orban.
Sposobnost Marte Kos da nešto smisli na stranu, tek, podelivši takozvane svoje misli sa hrvatskim konzulima i atašeima o proširenju Evropske unije, ukazala je i na ono što nas čeka u tom procesu. Naime, nazvala nas je konjima. Doduše, trojanskim. Što je kudikamo bolje nego da budemo namagarčeni, a samo ta alternativa još postoji u njihovoj ponudi.
Poručila je Marta Kos: u geopolitičkoj nuždi da se stabilizuje naš kontinent – pri čemu naš znači njihov, a stabilizacija je stavljanje pod njihovu stabilnu kontrolu – "ostavljanje sivih zona na našem kontinentu izlaže sve nas", to jest njih, "jer one" – sive zone – "nas (njih) čine ranjivijim".
Siva zona je, razume se, Srbija. Jer samo Srbija nije načinila ono što Marta Kos eufemistički naziva "strateškim izborima o energetici… kao i odbrani i bezbednosti", to jest nije se priključila ratu Evropske unije (i Velike Britanije) protiv Rusije na sopstvenu štetu sankcijama i oružjem.
Što se toga tiče, u svetlu nekolicine pređašnjih, zlosrećnih epizoda na tu temu, održani su ove nedelje sastanci nadležnih za pitanja bezbednosti u srpskom i ruskom ministarstvu spoljnih poslova. Kako je saopštila ruska strana, "razmotrena su aktuelna pitanja saradnje između dve zemlje u oblasti kontrole i neširenja naoružanja"; sama potreba da se o tome razgovara između Srbije i Rusije izaziva izvesnu nelagodu usled prethodnih situacija, ali valjda je ovom prilikom stavljena tačka na želju (i potrebu) Evropske unije da se i Srbija uključi u naoružavanje Ukrajine, sve i ako se srpsko Ministarstvo inostranih poslova ovim povodom nije oglašavalo.
Kako god, Marta Kos najavljuje da – nakon što zemlje kandidati "istinski izaberu Evropu, našu (njihovu) zajedničku bezbednost i vrednosti" jer to, komanduje, "moraju" da učine, dakle u rat protiv Rusije – kao nagradu mogu da dobiju nadgledano ali zato krnje članstvo u Evropskoj uniji. Bez prava glasa, a pogotovo kad su važna pitanja na dnevnom redu, s političkim nadzorom u trajanju od barem 10 do 20 godina. Kako bi se osigurali, objašnjava Marta Kos, da ne puste Trojanske konje unutra, pa njih (to jest nas) zato treba pretvoriti u obične magarce koji neće biti samo pod nadzorom nego su predviđene i (kaznene) mere – štap umesto šargarepe za magarca – u slučaju da magarci koji na to pristaju pokušaju da se tvrdoglavo uzjogune ako im nešto nije po volji. Ili u interesu.
Da li je Srbima u interesu da budu namagarčeni ovakvom evropskom ponudom? Islanđani se o nastavku svog puta u Evropsku uniju izjašnjavaju na referendumu ovog vikenda. Sigurno da nije prerano da se i Srbima postavi isto pitanje. Tim pre što se ne traži od Islanđana da se odreknu Kosova i Metohije.
Politika požara i teorije zavere
Marija Zaharova pružila je adekvatnu definiciju (geo)politike požara u Srbiji: dok Rusija gasi, Evropska unija i NATO raspaljuju mržnju.
Postoje tu i izvesne nijanse, tek da upotpune sliku.
Pomoć Rusije Srbiji je bila potrebna, Srbija je zatražila pomoć, Rusija nam je u pomoć priskočila. Preciznije, doletela.
Pomoć Evropske unije nije nam bila potrebna iz prostog razloga što Evropska unija nema ono što nam je potrebno: avione i helikoptere velike nosivosti (vode za gašenje požara), objasnio je Ivica Dačić. Ono što je došlo iz Evropske unije to je samo i potvrdilo.
Postoji i neporeciva matematika. Tri i po tone nosivosti puta četiri helikoptera iz EU, nosivost naših 5-6 tona, a ruski "iljušin" 42 tone. Puta pet do šest naleta dnevno, i razlika u efektu samo postaje još veća.
Helikoptere iz Evropske unije nismo tražili ni kada nismo imali "iljušin" jer ne služe svrsi (ako je svrha gašenje požara s kakvima smo suočeni), a zatražili smo ih, i dobili, tek kad nam je stigao "iljušin" u pomoć.
O čemu se radi u tom paradoksu? Gunđanje iz Evropske komisije na koje je ovde ukazano prošle nedelje – neka gori Srbija, ne smeju Rusi da je gase – predstavlja odgovarajući putokaz. Naime, kad već nisu uspeli da spreče Srbiju da u pomoć pozove Rusiju, i Rusiju da doleti u pomoć Srbiji, nekako je morala da bude iskontrolisana šteta po imidž, jer Rusija, a ne Evropska unija, gasi požar u kandidatu za članstvo u Evropskoj uniji – tako što će se u gašenje PR požara uključiti i helikopteri Evropske unije, a ne samo avion iz Rusije. Da može da se spomene u saopštenju, iako je u tonama vode to neuporedivo; o namerama da ne govorimo.
No požari su se širom Srbije isuviše rasplamsali da bi mogli da ne postanu i domaće političko pitanje, pogotovo nadomak izbora – iako su i srpski, ali i rumunski vatrogasci i to pred kamerom N1, posvedočili da se sa ovako nečim, uključujući širenje požara ispod zemlje, kroz korenje rastinja, u kombinaciji s jakim vetrom, dosad nisu suočili.
Što bi trebalo da znači da je faktor prirode u ovoj nesreći koja nas je snašla uticajniji od faktora čoveka. Računajući i one s funkcijama da nam se ne dogodi ovo što nam se događa.
Imajući to u vidu, svejedno se postavlja pitanje da li trenutno imamo najbolje stručnjake na dotičnim funkcijama? Verovatno da ne. Ali ne zato što neko drugi ima bolje, nego zato što se funkcioneri po pravilu biraju shodno partijskoj pripadnosti i lojalnosti umesto po stručnosti i moralnim kvalifikacijama.
Kada će se pojaviti partija koja će se zalagati da na rukovodeća mesta ne budu postavljeni njeni, nego najstručniji kadrovi? Pitanje je, na žalost, samo retoričko. A premala je uteha što to nije situacija samo u Srbiji.
Istovremeno, što se stručnjaka tiče, stručnjaci za poplave iz 2014. postali su stručnjaci za građevinske radove pa stručnjaci za akustiku i elektromagnetne talase a sada, evo, i za šumske požare. Uvek znaju šta je trebalo uraditi bolje. Verovatno do sigurno je da je štošta moglo da bude urađeno bolje. Ali, da li javni stručnjaci to znaju? Ili znaju samo da spremno dočekaju svaku nesreću koja nas snađe kako bi iz toga izvukli neku (para)političku korist.
Politika koja nema ništa bolje da ponudi od upotrebe nesreće često samo to i može da donese. Postoji, naime, nešto naročito subverzivno u tome: umesto da se u nesreći ujedinimo da bismo se s njom lakše izborili, nepogrešivo je iskoristimo da se podelimo tako da situaciju sebi otežamo još i više. Ko zna da li smo se sami toga setili.
A za to vreme se sa teritorije naše južne pokrajine ispaljuju takozvane vatrene lopte da rasplamsaju požare u ostatku Srbije. Ali o tome se ne razgovara. Valjda nije u skladu s normalizacijom odnosa da im se na tome zameri…
Ubistvo Ratka Mladića
Haški tribunal je nad srpskim generalom Ratkom Mladićem izvršio smrtnu kaznu. Već i zato što ga, neizlečivo bolesnog, nije pustio da premine van zatvorske ćelije. O neadekvatnom lečenju u takvim uslovima da i ne govorimo. Na žalost, kao što general nije prvi Srbin koji je preminuo u Hagu, nije ni prvi put da se sumnja u metode lečenja Srba u Hagu.
Hag nema prava da izriče smrtnu kaznu. Ali prava ne važe za Srbe. Za Srbe nijedna kazna nije previsoka, pa može da bude i smrtna.
Naravno da je Milorad Dodik potpuno u pravu kad kaže da general nije umro nego je ubijen. No, niko zbog toga neće odgovarati. Jer se za zločine nad Srbima ne odgovara, pošto su nam tako presudili naši ratni neprijatelji. Kojima smo iz neutvrđenog razloga u međuvremenu poverovali da su nam partneri uprkos tome što se ništa nije promenilo u njihovom odnosu prema nama – od Ratka Mladića do Kosova i Metohije ili Republike Srpske Krajine.
General Ratko Mladić zaslužan je što i Srbi iz Republike Srpske nisu doživeli sudbinu Srba iz Krajine i sa Kosmeta, pošto nam je svima namenjena ista sudbina, a ne samo pojedinim Srbima. Zato što je odbranio Srbe, general je i morao da bude kažnjen.
O načinu na koji je sud njegovih i naših ratnih neprijatelja utvrdio generalovu krivicu što Srbi nisu pobijeni i raseljeni u meri koja im je bila namenjena ovde je već bilo reči; ukratko, svako ko se poziva na presudu suda u Hagu kao nešto pravno valjano ili ne zna ništa, ili se iza toga skriva kao kolaboracionista. Da ne bude baš sasvim upadljivo da se u njihovom ratu protiv nas nalaze na onoj strani fronta.
U tom pogledu su se i reakcije na smrt generala Ratka Mladića pretvorile u svojevrsni referendum; uključujući istaknute predstavnike NVO sektora koji prete uriniranjem po njegovom grobu, tek da pokažu šta su u stvari a i šta nam priželjkuju inače.
Elem, zvanična Rusija se od zatočenog srpskog generala oprostila izričitije nego zvanična Srbija. S tim što će zvaničnu priliku da se istinski oprosti Srbija imati kroz organizaciju generalovog pogreba, a ministar pravde obećao je sve vojne i državne počasti koje mu pripadaju.
Mimo toga, spala knjiga žalosti na tri-četiri slova – od Aleksandra Vulina, preko dr Nestorovića do Miloša Jovanovića – i to je uglavnom to što se tiče parlamenta i čitave vlasti i opozicije, uključujući naloge studenata u blokadi.
Prilično je izvesno i kome ne bi da se zamere.
Mihael Martens, nakon poziva na ubijanje što više Rusa iz Beograda – pa su Reporteri bez granica pozvali Evropsku uniju da mu pruži političku podršku – sad gotovo preteći poziva i da se na oku drži reakcija javnosti i političara na smrt Ratka Mladića, na tragu poslednje rezolucije Evropskog parlamenta kojom se od Srbije zahteva krivično gonjenje za poricanje presuda o ratnim zločinima. Uključujući izmišljene. Dok Evropske demokrate sad i otvoreno prete posledicama ako našeg generala Ratka Mladića sahranimo dostojno. To bi, kažu, "prešlo (crvenu) liniju koju nijedna država koja želi da se priključi Evropskoj uniji nikada ne bi smela da pređe"…
Ali, šta nas čudi, kad ni Evropska unija ni njena misija na Kosovu i Metohiji nikad nisu uspeli da primete porušena i oskrnavljena srpska groblja kakva se zateknu o svakim Zadušnicama.
Jer i mrtav Srbin smeta, pošto ni mrtav Srbin ne može da im bude dobar Srbin. I treba li nam većeg dokaza da je Ratko Mladić jedan od nas? Pa je zato i postradao. Slava mu.
Live
