"Osvrt" sa Vrzićem: BRIKS i stanje EU, presuda Tačiju i strano mešanje u srpske izbore
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Bliski istok i vapaj američkih naftnih magnata, BRIKS i rađanje novog sveta, Ursula fon der Lajen i stanje Evropske unije, presuda Hašimu Tačiju i strani uticaji na izbore u Srbiji, samo su neke od tema koje u autorskoj emisiji "OsvRT" analizira urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Bliski istok i vapaj američkih naftnih magnata
Agencija "Rojters" javila je kako je iz Saudijske Arabije u Evropu stiglo obaveštenje da se otkazuju pošiljke nafte ugovorene za drugu polovinu septembra; a dizel je u Nemačkoj, javlja "Bild", već sada skuplji nego ikad pre, gotovo dva i po evra litar. A i osim toga je suspendovan rad luke Janbu na Crvenom moru, što znači da situacija na svetskom energetskom tržištu postaje još i teža nego što je bila dosad.
To pak znači da svetu ne preti samo energetska kriza, nego i dužnička kriza. Ali idemo jedno po jedno. Dakle, energetika, geografija, rat i neumoljiva matematika duga. Ormuz je i dalje uglavnom zatvoren. Ofanziva Huta u Jemenu učvrstila je njihovu kontrolu nad Bab el Mandebom.
A povrh toga su Huti pogodili i naftovod Istok-Zapad kojim je Saudijska Arabija delimično zaobilazila i blokadu Ormuza i blokadu Bab el Mandeba, tako što je rutom Istok-Zapad nafta išla do pomenute luke Janbu na Crvenom moru a odatle na drugi izlaz iz Crvenog mora, kroz Suecki kanal. Sada, dakle, ni toga nema.
U brojkama, to znači da sa 20 miliona barela nedostajuće nafte iz Persijskog zaliva kroz Ormuz treba sabrati i naftu koja više ne ide kroz Bab el Mandeb (oko 9 miliona barela), i 3-4 miliona kroz naftovod Istok-Zapad.
Ponešto od toga i nađe svoj put ka tržištu putem šverca – tankerima s isključenim transponderima, da ih usput ne pogode – ali okreni-obrni s tržišta je isključeno između 25 i 30 odsto uobičajenog, predratnog snabdevanja.
Tolika količina nikad pre nije nestala s tržišta. Štaviše, u kontinuitetu potresa koji traje još od 28. februara, što je strahovito važan faktor.
Na koji sad ukazuje i "Volstrit džornal" ispod naslova koji predstavlja prilično veran opis situacije: "Naftaši kažu da je velika energetska kriza stigla."
Đavo se, naravno, krije u detaljima, među kojima dva privlače naročitu pažnju.
Pod jedan, kako se ukazuje, "strateške rezerve nafte (u SAD) ne mogu još dugo da se eksploatišu". Ovo iz prostog razloga što se već sada nalaze na istorijskom minimumu (konteksta radi, u njima je preostala količina ekvivalentna 10-dnevnom manjku na svetskom tržištu), ali još je i gore zato što su rezerve još i bliže svom operativnom minimumu, pošto ne smeju da budu ispražnjene do nule.
Ne može tačno da se predvidi koliko će im ovo potrajati, ali svakako neće dugo, a iz dana u dan je vremena sve manje.
Uzgred budi rečeno: "Politiko" je još ranije izvestio da Evropska unija čak i ne zna koliko ima nafte u svojim strateškim rezervama. Nek im je sa srećom s takvom kalkulacijom.
I drugi važan detalj iz "Volstrit džornala": Kina je prestala da koristi svoje strateške rezerve, i ponovo je počela da uvozi naftu sa svetskog tržišta.
Čime, na već smanjenu ponudu, potražnja postaje još i veća. Ali sa ispražnjenim strateškim rezervama kao što nisu bile do sada, što znači i da nema više tog instrumenta za ublažavanje šoka.
Energetska kriza. Odnosno, kao što kaže jedan od direktora u američkom naftnom sektoru, "postoji rizik da se situacija otme kontroli".
S tim što se situacija već otima kontroli. Jer povećane cene energenata izazivaju rast inflacije.
Rast inflacije suzbija se rastom kamatnih stopa (jer skuplji krediti znače i manje kreditiranja, to jest manje novog novca na tržištu, a sve to manje donosi i manju inflaciju), ali, da je tako prosto već bi bilo rešeno. Ali ne može da bude rešeno.
Ukratko, rast kamatnih stopa znači sve skuplju otplatu dugova. Koji nikad nisu bili veći širom Finansijskog zapada.
Od prošlog septembra do danas kamata na desetogodišnje obveznice u SAD je porasla za čak 25 odsto, a porašće još i više nakon što su Federalne rezerve ovih dana podigle referentnu kamatnu stopu (zarad borbe protiv inflacije) uprkos protivljenju Donalda Trampa.
Isto im je svuda, od Nemačke i Velike Britanije do Japana gde je kamatna stopa na njihov dug u proteklih godinu dana porasla skoro 100 odsto.
A Kina za to vreme, javlja "Fajnenšel tajms", nastavlja da se sistematski oslobađa svog vlasništva u američkom dugu – sada imaju svega 600-tinak milijardi dolara, najmanje u poslednje skoro dve decenije, dok su na vrhuncu 2013. imali više nego duplo više, 1,3 biliona.
Kineska (ras)prodaja američkih državnih obveznica, s jedne strane, pojačava pritisak na tržištu obveznica (višak ponude i manjak potražnje) tako da će kamate (sa svojim pogubnim posledicama) postajati još više. Nije ni čudo što i "Fajnenšel tajms" izveštava da se Amerikanci tome protive, ali uzalud, bar što se Kineza tiče.
A sa druge strane ovi kineski potezi najavljuju i da je novi svetski ekonomski poredak sve bliži. Sva je prilika da nije slučajno što se to događa uporedo sa energetskom i dužničkom krizom koje mogu da budu ublažene samo ako Amerika pod hitno kapitulira na Bliskom istoku. I time se definitivno odrekne svog svetskog poretka.
BRIKS i rađanje novog sveta
Kada je britanski ekonomista Džim O’Nil skovao termin BRIK da bi na relativno duhovit način (koji se uz to lako pamti) ukazao na četiri nezapadne ekonomije koje se razvijaju rapidnom brzinom, možda nije mogao ni da pretpostavi da će se već četvrt veka kasnije tri od četiri države obuhvaćene ovim akronimom naći među četiri najveće ekonomije sveta shodno realnom BDP-u po paritetu kupovne moći. I to na prvom mestu (Kina), na trećem (Indija) i na četvrtom mestu Rusija, kao najveća ekonomija Evrope u toj računici. Uprkos više od 30.000 sankcija Kolektivnog zapada i ratu kojima je izložena.
A još je manje Džim O’Nil mogao da nasluti da će se BRIK u proširenom sastavu – kao BRIKS a sada već i BRIKS plus – naći u centru formiranja novog svetskog poretka. Multipolarnog – finansijski, bezbednosno i politički – tako da više nije zasnovan na pravilima koja je nametnuo Kolektivni zapad da bi neometano nastavio da pljačka sve ostale.
O tome govori i završna deklaracija sa samita BRIKS-a u Indiji koja nije medijski atraktivna – jer ne može da stane u jedan tvit – ali je zato sadržajna. Sadrži skoro 18.000 reči BRIKS konsenzusa o sveobuhvatnoj izgradnji poretka koji će biti nešto sasvim drugačije od onoga na šta nas je navikavao Kolektivni zapad: od globalne trgovine i novih transportnih koridora i fer pravila koja važe za sve, preko međunarodnih finansija do nove (i pravednije) političke arhitekture međunarodnih odnosa.
Ono što je naročito važno: BRIKS nije puka pričaonica koja služi za deklaracije o dobrim namerama i multilateralizmu, lišene konkretnog sadržaja i akcija. Naprotiv, upravo se o konkretnim sadržajima i akciji i radi, tako da je multilateralna saradnja neminovna posledica; zato je BRIK i postao BRIKS, a onda i BRIKS (sa sve većim) plus. Niko nema vremena za gubljenje na prazne priče. Svakome je potrebna akcija. Ona je detaljno razrađena kroz pomenutih 18.000 reči i 140 tačaka koje se sprovode u delo.
Uključujući dedolarizaciju koja nije cilj sama po sebi, niti je to tako eksplicitno navedeno, već je neizbežni nusproizvod trgovine u sopstvenim valutama i sistemima plaćanja nezavisnim od dolara (i evra) što je ovom prilikom razrađeno u nizu praktičnih detalja.
Poenta je u tome da se stvaraju mehanizmi za saradnju u kompletnom spektru oblasti – od turizma i obrazovanja, preko finansija i trgovine do poljoprivrede i svemira – tako da svako u tome može da učestvuje po meri svog interesa.
Bez nametanja bilo čije volje i interesa, jer niko nije obavezan da se svemu povinuje, nego je slobodan da izabere ono što mu odgovara.
Niko ne mora, na primer, da kupuje jeftin a pouzdan ruski gas, ali to svakome (normalnom) odgovara. Kao što Rusiji odgovara da ga ne prodaje u dolarima ili evrima jer mogu da im se zaplene, nego u drugim valutama koje ne mogu da im se zaplene. Pa se shodno tome i razrađuju odgovarajući finansijski mehanizmi…
U svemu tome postoji i dobra vest za Srbiju. Poruka Dmitrija Peskova: "Naravno, ako se Srbi budu interesovali za BRIKS, BRIKS-u može biti samo drago."
Još samo da se Srbi zainteresuju za BRIKS. Ne moraju čak ni da pročitaju svih 18.000 reči deklaracije da bi razumeli zašto bolja ponuda za nas ne postoji. Dovoljno je da pogledaju alternativu.
Ursula fon der Lajen i stanje Evropske unije
Mora da Ursula fon der Lajen vidi nešto što drugi ne uviđaju – ili ne vidi, nego joj se priviđa – kad u svom govoru o stanju Evropske unije kaže da, "kad pogleda Evropu danas", uoči da je "stanje (njihove) Unije snažnije nego što je ikad bilo."
Istini za volju, kao znak da uprkos ovakvim vizijama nije sasvim izgubila dodir s realnošću, priznaje i da se istovremeno, te otuda bezmalo šizofreno, "oseća nesigurnije nego ikad".
S druge strane, Ursula fon der Lajen izgleda da nije usamljena (ne samo u sopstvenoj glavi). I Marti Kos se, naime, priviđa da Evropska unija "nikada nije bilo ovoliko atraktivna kao danas". I to nakon referenduma na Islandu na kome su Islanđani saopštili da o ulasku u Evropsku uniju neće čak ni da pričaju.
No, njihove halucinacije na stranu, povod za svoj entuzijazam obe su pronašle u svom pozivu da Kanada postane prvi pridruženi član Evropske unije.
Kao da je Evrovizija, ali još apsurdnije. Detalje je otkrio briselski "Politiko". Ursula fon der Lajen, osoba koju niko nije birao na izborima, koju (sledi iz ankete koju je takođe sproveo "Politiko") u Francuskoj ne znaju, dok je u Nemačkoj (dovoljno dobro) znaju te skoro 50 odsto Nemaca o njoj ima loše i veoma loše mišljenje dok ih tri puta manje misli suprotno, dakle, osoba sa takvom demokratskom reputacijom (i opisanim priviđenjima) iznela je predlog o Kanadi kao prvom pridruženom članu Evropske unije iako o tome prethodno nije obavestila nikoga (nadležnog) u Evropskoj uniji i njenim članicama. A kamoli da je zatražila saglasnost, iako pitanje članstva pripada Evropskom savetu predsednika država i vlada članica Evropske unije, a ne Evropskoj komisiji.
I povrh toga: pojam pridruženog člana među pravnim tekovinama Evropske unije uopšte ne postoji, tako da jedan izvor "Politika" kaže da niko zapravo nema pojma šta to znači, dok drugi kaže i da bi to sa pridruženim članstvom zahtevalo promenu osnivačkih akata Evropske unije, što nema nikakvu realnu šansu da dobije potrebnu podršku.
Nije ovo samo smejurija, nego je i simptom potpunog rastrojstva. Geopolitičkog koliko i mentalnog.
Pa u sklopu toga i njena poruka da je "potreban samo pogled preko granica Evropske unije da bi se videlo da je evropska ideja i dalje živa" jer, kad ona pogleda Ukrajinu i Moldaviju i Zapadni Balkan, vidi da njihova budućnost leži u Evropskoj uniji.
Nije to ni kratkovidost ni halucinacija, nego pretnja. Sve i da se Evropska unija ne sprema za direktan rat protiv Rusije.
Jer nemački mediji izveštavaju da su imali uvid u plan novih pravila proširenja Evropske unije koji će Marta Kos predstaviti 30. septembra.
On predviđa da se nova članica Evropske unije dobrovoljno odrekne prava veta kroz deklaraciju koja bi pratila ugovor o članstvu; međutim, nije predviđen samo gubitak prava na ne, nego i prava na da, tako što bi se oduzimalo pravo glasa prilikom odlučivanja u Evropskom savetu (i finansijska sredstva) u slučaju kršenja zajedničkih vrednosti Evropske unije, što znači da bi svako u svakom trenutku morao da bude potpuno poslušan. To se, inače, zove totalitarizam.
Za svaki slučaj je, ipak, u najvažnijim pitanjima spoljne politike, finansija i bezbednosti – dakle sankcije, rat i mir – povrh toga predviđeno i ukidanje jednoglasnog odlučivanja u korist kvalifikovane većine koju je uvek lakše obezbediti za rat protiv Rusije.
A bio bi smanjen broj evropskih komesara, tako da ne bi svaka zemlja imala po jednog svog komesara kao sada nego bar trećina ne bi imala, a ostavljeno je otvorenim i pitanje broja poslanika u Evropskom parlamentu u slučaju proširenja, što znači da bismo mogli i da ih nemamo. Pa da u naše ime, zarad evropskih integracija, glasa, na primer, Tonino Picula…
Budemo li zaključili da nam to odgovara, još će se Marta Kos i Ursula fon der Lajen u svojim vizijama pokazati kao dalekovide. Zato što ćemo mi ispasti slepci ne vidimo ono što je pogubno po nas, kao što su se i nadale.
Presuda Hašimu Tačiju
Hašim Tači i još trojica njegov saradnika u zločinu dobili su deo onoga što i zaslužuju. Ali to ne znači i da su Srbi dobili pravdu koju zaslužuju.
Naprotiv. Presuda je prvostepena ali je u tom pogledu izričita. Kaže u tački 6 sažetka presude da se sud bavio "krivičnim delima protiv (…) naročito kosovskih Albanaca".
Štaviše, kad je već tako, utvrđeno je i da (tačka 41) "nije postojao sistematski napad ili napad širih razmera usmeren na civilno stanovništva", a "žrtve su mahom, a neke isključivo, birane i ciljano napadane na osnovu individualnih okolnosti, a ne na osnovu pripadnosti ciljanom stanovništvu".
Što znači da su Srbe na Kosovu i Metohiji ubijali samo usput, maltene slučajno a ne sistematski, a nisu ih ni ubijali zato što su Srbi nego zbog nekih individualnih okolnosti; imaju velik nos ili su prešli ulicu na crveno, bezmalo.
Ili pak još više pravdu vređa okolnost da je obuhvaćen samo period do juna ’99? Pod obrazloženjem da posle toga više nije moguće primeniti međunarodno humanitarno pravo jer zločini više nisu ratni.
Pa se shodno tome nije dirnulo ni u Žutu kuću; bubrezi i srca spadaju u istu kategoriju zločina bez kazne.
Nema pravde za Srbe. Srbi su stavljeni van NATO pravde.
Uostalom, sudsko veće naročito se potrudilo da opravda NATO saveznika koji je izvršio sve nekažnjene zločine, terorističku OVK.
"Ovaj predmet nije se bavio legitimitetom Oslobodilačke vojske Kosova ni njenim ciljem da ostvari nezavisnost Kosova", stoji u tački 5 sažetka presude, u tački 75 i da su okrivljeni "težili dvostrukom cilju postizanja nezavisnosti Kosova i uspostavljanja političke kontrole" nad njegovom teritorijom a "panel je smatrao da nije potrebno da se utvrđuje da li su ti dvostruki ciljevi sami po sebi bili kažnjivi ili na neki drugi način protivzakoniti" – jer bi onda morali da zaključe i da je NATO podrška tim ciljevima, agresijom na našu zemlju, bila protivzakonita, to jest kriminalna – da bi onda presuda ipak bila izrečena. Oslobađajuća za OVK i njene vođe, tačka 80: "Ono što su optuženi hteli da ostvare nije samo po sebi kažnjivo."
Eto.
Nije ni čudo što Nataša Kandić sa olakšanjem, koliko i trijumfalno, ističe da su "protivnici ciljani na osnovu individualnih okolnosti a ne na osnovu pripadnosti civilnom stanovništvu", dok su za razliku od toga Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević "osuđeni pred Haškim tribunalom za zločine protiv čovečnosti. Civilno stanovništvo je bilo meta."
U istom duhu hrvatsko Ministarstvo vanjskih i europskih poslova precizira da ”ova presuda ne mijenja povijesni kontekst rata na Kosovu” te da ”individualna odgovornost pojedinca ne može biti osnova za (…) dovođenje u pitanje slobode i neovisnosti Kosova”. Samozvanog.
Pa, čemu je onda sve ovo služilo? Pod uslovom da prvostepena presuda, uopšte, opstane u žalbenom postupku, a iskustvo s Antom Gotovinom pred NATO pravdom podseća da osuda može i da ne opstane. Jer su i njegove žrtve bili samo Srbi.
Kako god, Hašim Tači je suđenjem i osudom na izvesno vreme uklonjen iz Prištine, čime je i otvoren prostor za Aljbina Kurtija koji u miru Srbima radi isto ono što je radio Hašim Tači i u ratu i u takozvanom miru posle juna ’99.
Razume se, i jednog i drugog treba tumačiti samo u funkciji onih kojima služe, u sklopu čega se Nemci, Francuzi i Britanci odaju tako što nemaju primedbi na ono što nam radi Aljbin Kurti, dok su iza Tačija strukture čiji je predstavnik Ričard Grenel.
Uostalom, nama uglavnom svejedno; ovo je njihovo razračunavanje koje je trajalo i 2008. kad je Hašim Tači kao premijer takozvanog Kosova uhapsio i proterao trojicu agenata nemačkog BND-a.
Ovom pak prilikom NATO zvaničnici Evropske unije nisu se javno skandalizovali zbog podrške koju su Tačiju i trojici drugih zlikovaca pružili svi njihovi politički protivnici. Ali je zato Ursula fon der Lajen ponovo istakla kako je "zgrožena slikama sa sahrane Ratka Mladića" a "glorifikovanju ratnih zločinaca jednostavno nema mesta u Evropskoj uniji".
Na Žutu kuću, međutim, nikad nije imala primedbi. Ali za njih to i nije ratni zločin, zar ne…
Strani uticaji na izbore u Srbiji
Kineski ministar državne bezbednosti Čen Jišin upozorio je ovih dana na opasnost od "kognitivnog rata" u kome bi protiv Kine mogle da budu (zlo)upotrebljene mogućnosti veštačke inteligencije i društvenih mreža u cilju "raspaljivanja javnog mnjenja", fabrikovanja političkih glasina i štetnih informacija kako bi se "podsticale društvene podele". Sve to, naveo je u autorskom tekstu, moglo bi "direktno da ugrozi političku i institucionalnu bezbednost" Kine.
Ne treba živeti u iluziji da ista nevidljiva ruka pomenute metode neće upotrebiti i protiv Srbije ako joj to ustreba.
S tim što se srpska specifičnost sastoji u tome što na raspaljivanje javnog mnjenja, osim nepodnošljivih srpskih medija, utiču i mediji na srpskom jeziku o čijim pak vlasnicima konačnu odluku donose ministri u Vladi Luksemburga.
Nastup dr Branimira Nestorovića – u sklopu koga je ustvrdio i da ima podršku Rusije, ma kako to razumeo – oni su sa entuzijazmom upotrebili da napadnu Rusiju jer se (tobož) meša u srpske izbore, uostalom, shodno oprobanoj matrici iz Luksemburga i okoline geopolitičkog Brisela.
Na stranu s dokazima za iznete tvrdnje – nema ih, pa utoliko gore po dokaze – a na stranu i evidentne kontradiktornosti. Jer Rusija, navodno, dr Nestoroviću kaže da okupi sve proruske stranke u Srbiji na svojoj listi, dok istovremeno na tu listu on neće da stavi prorusku stranku Aleksandra Vulina. A pokret se cepa iako i jedna i druga strana neće to isto.
Dr Borislav Antonojević je naknadno otkrio da je dr Nestorović hospitalizovan, tako da za čitavu situaciju možda i nije najprimerenija politička dijagnoza, no to nije omelo tvrdnje o ruskom mešanju u srpske izbore. Makar i ako su se ranije tvrdnje o ruskom mešanju u američke izbore ispostavile kao najobičnije laži.
A Rusija je svoj stav u odnosu na izbore u Srbiji već iznela, i to pre samo nekoliko dana. Prošle subote, rečima Dmitrija Peskova: "Nadamo se da će, u svakom slučaju, prijateljski i partnerski odnosi sa Srbijom biti očuvani, bez obzira na ishod izbora. Smatramo da ti odnosi na najbolji način odgovaraju interesima i Srbije i Rusije."
Kraj citata. Nije bitno koje je mačka boje nego da li lovi miševe, a u slučaju odnosa Srbije i Rusije očuvanje dobrih odnosa nam je utoliko važnije što Rusija raspolaže pravom veta u Savetu bezbednosti UN i ne priznaje samoproglašenu nezavisnost Kosova. O ceni ruskog gasa za Srbiju u uslovima svetske energetske krize da se i ne govori. Što će reći da svi kojima je stalo do Srbije treba da se nadaju da će Rusija i posle izbora moći da se meša u srpska pitanja jeftinim gasom i podrškom teritorijalnom integritetu naše zemlje.
Ali šta ćemo sa mešanjem u unutrašnja politička pitanja i izbore Srbije kad je reč o onim partnerima Srbije koji su na nju izvršili agresiju kako bi joj narušili i teritorijalni integritet i suverenitet?
Uredno je to dokumentovano još u "Vikiliksovim" depešama američke diplomatije.
Partneri iz Evropske unije, uoči koordinisanog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, nastojali su da "pomognu DS-u u njegovim odnosima s DSS-om"; odluku o prijemu Srbije u NATO partnerstvo za mir je zloglasna funkcionerka američkog Stejt departmenta Viktorija Nuland, koja je delila kolačiće na Majdanu u Kijevu, definisala kao "investiciju poverenja u srpske reformiste", "namenjenu podršci demokratskim elementima u naciji" od kojih su u zamenu Amerikanci dobili "javna i privatna obećanja oko okončanja saradnje s Haškim tribunalom i konstruktivnog pristupa statusu Kosova"; pokušali su da izvrše puč u DSS-u protiv Vojislava Koštunice jer nije želeo da bude deo ovakvih aranžmana.
Može da se nabraja i dalje, pa tako jedna depeša iz marta 2006. najavljuje da će ambasada SAD "raditi sa Nacionalnim demokratskim institutom i Međunarodnom republikanskim institutom na praktičnim načinima kojima možemo da pomognemo DS-u da ispuni svoj potencijal", dok je nekoliko meseci kasnije Dušan Petrović u ime DS-a rekao da se "uzda u Zapad da izdašno potroši na kampanju", a sve s idejom da buduća vlada "zauzme realističniji stav prema Kosovu posle izbora".
Uzgred, kampanje kakve su tada planirane u ambasadi SAD sprovodila je nevladina organizacija Crta koja i prilikom ovih izbora sprovodi kampanje.
Dokumentovano je i da su službenici ambasade SAD imali i te kakav uvid u stvaranje postizborne koalicije DS-a i SPS-a 2008, u čemu je – prema depeši iz američke ambasade u Ljubljani – učestvovala i Evropska unija, koja ”preko šefa diplomatije Luksemburga nagovara lidera socijalista da napravi dogovor o proevropskoj koaliciji”, a pažljivo su držali na oku i raspad radikala u sklopu koga se pominje podrška neidentifikovanih francuskih donatora. Najzad, što se srpskih izbora tiče, nastojali su da se umešaju čak i u izbor načelnika generalštaba Vojske Srbije – i izabrali su Zdravka Ponoša – i u izbor srpskog patrijarha nakon smrti patrijarha Pavla.
Treba li da poverujemo da se više ne mešaju u srpske izbore jer se, zaboga, najednom mešaju Rusi?
O tome ćemo, možda, čitati u nekom budućem "Vikiliksu". Pa da se ne iznenadimo…
Live
