Svet
"OsvRT" sa Vrzićem: Nemiri u Francuskoj, EU propaganda protiv RT, pouke 2(5). oktobra
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Nemiri u Francuskoj i proširenje Evropske unije, izbori u Republici Srpskoj, kao i pouke 5. oktobra teme su koje analizira u autorskoj emisiji "OsvRT" urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Nemiri u Francuskoj
Belorusija je izrazila ozbiljnu zabrinutost zbog masovnog hapšenja demonstranata u Francuskoj, pogotovo maloletnih. Iskazala je solidarnost sa žrtvama policijske brutalnosti, i pozvala na istragu navoda o prekomernoj upotrebi sile i pokretanje društvenog dijaloga radi deeskalacije tenzija u toj zemlji.
Iran je pozvao francuskog ambasadora u Teheranu u Ministarstvo spoljnih poslova da mu uruči protest zbog "nasilnog tretmana" đaka koji zahtevaju bolje uslove u školama, kao i zbog "ekstenzivnog i flagrantnog kršenja ljudskih prava" tokom protesta.
Nije se svet okrenuo naglavačke. Nego ovako izgleda kad stvari počnu da dolaze na svoje mesto. Što je proces koji je i dalje u toku jer je potom iranskom ambasadoru u Parizu uručen protest zbog provokacije, na osnovu uverenja da Francuska ima pravo da se brine oko ljudskih prava demonstranata u Iranu, dok zauzvrat Iran nema pravo da se brine oko ljudskih prava demonstranata u Francuskoj.
E, tog diktata duplih standarda više nema. Batina ljudskih prava može da ima dva kraja. A njihova zloupotreba postala je i sasvim očigledna čim je i Francuze muka naterala na borbu za svoja ljudska prava pa su zato dobili pendreke po leđima i suzavac u očima.
A korisno je bilo uočiti i kako izgleda autonomija univerziteta kad je policija u opremi za razbijanje demonstracija upala na Sorbonu. Sigurno je da to nisu evropski standardi koji mogu da predstavljaju uzor, sve i ako Majkl O’Flaerti, komesar za ljudska prava Saveta Evrope, nije uspeo da primeti hapšenje više hiljada dece u Francuskoj, uz povrede barem 215 tinejdžera do minulog utorka, uključujući amputacije šake koje su neke od njih unakazile za čitav život.
Licemerje se, naravno, sastoji u tome što je dotični komesar za ljudska prava Saveta Evrope samo par dana ranije iz Kuće ljudskih prava u Beogradu kritikovao stanje ljudskih prava i navode o policijskoj brutalnosti u Srbiji, doduše, s naročitom brigom za službenike nevladinih organizacija jer ih proglašavaju za strane agente – kamo sreće da se donese i odgovarajući zakon o tome – i za slobodu medija. Doduše, to ne znači i njegovu brigu za slobodu svih medija u Srbiji, nego samo onih koje naziva nezavisnim, dok je ruske medije inače optuživao za "šokantne dezinformacije" čiji je cilj da izazovu društvene tenzije u Evropi.
Dakle, samo malo strpljenja, i već će se pojaviti neko s tvrdnjom da su klinci u Francuskoj gledali Raša tudej pa su izašli na ulice da napadnu policiju.
Ilon Mask pak tvrdi da je u pitanju "spora invazija" i da su "izdajnici koji zaslužuju sudbinu svih izdajnika" svi koji podržavaju opisanu invaziju sopstvene dece, dok je Donald Tramp precizirao da "islam želi da preuzme zemlju koja je nekad bila velika".
Pokoravanje. Bez sumnje, ima i toga, makar i ako nema dokaza da je Tramp ikad čuo za Mišela Uelbeka.
Nesumnjiva je, u svakom slučaju, podrška krajnje levice i Žan-Lika Melanšona; lično je pozvao i svoje pristalice da se pridruže đacima i studentima u demonstracijama koje doživljava kao najmoćnije još od ’68.
Ima još zapažanja koja proističu iz francuskog slučaja. Jer slučaj nije isključivo francuski – ulični neredi kao narodna tradicija – nego se preliva i u Belgiju. Ali je, eno, i španski gde se protestuje zbog stambenog pitanja. U Nemačkoj se ne protestuje kao u Španiji ili Francuskoj, ali zato u znak protesta zbog svega Alternativa za Nemačku postaje popularnija od obe vladajuće partije zajedno.
A Fridrih Merc nastavlja da vlada kao da ga narod želi. Uprkos narodu, što se zove tiranija; Pedro Sančez je barem podneo ostavku, a i Emanuel Makron ima bolji izgovor nego Merc jer mu do aprila svejedno ističe mandat. A posle mene – potop, kao još jedna francuska tradicija.
Evropa, s njima na njenom čelu i na čelu Evropske komisije Ursula fon der Lajen za koju nije glasao niko, postaje neupravljiva. S pogoršanjem energetske i ekonomske situacije to će postajati još i gore, šta god bilo neposredni povod, francuske učionice ili stanovi u Španiji.
Jer u Evropi više ne mogu da žive kao što su navikli da žive pa očekuju da će tako biti i ubuduće. Neće.
Štaviše, verovatno će bivati sve gore. Upravo tu budućnost najavljuje rast inflacije i istovremeni rast kamata na dugove koji nikad nisu bili veći, od Francuske do Italije i Španije, a to su druga, treća i četvrta ekonomija Evropske unije. Francuska će samo za refinansiranje duga dospelog na naplatu sledeće godine morati da potroši 380 milijardi evra, koje nema nego će morati da pozajmi, ali po kamati od pet i više odsto umesto nula do jedan kao pre, što znači još brži rast duga. Uz još dublji minus u budžetu da rast duga i dodatno ubrza.
Samo na otplatu duga će sledeće godine biti potrošeno 10-ak milijardi evra više nego ove godine, ukupno čak 90-ak milijardi, što je novac koji neće biti potrošen na učionice i učenički standard.
Što znači da će svi razlozi koji sad postoje za proteste, postojati još i više.
Uz dužničku krizu na pomolu, koja preti da postane kriza evra i čitavog sistema. Jer nije samo Francuska, nego i Italija i Španija.
Kako se iz ovakve krize izlazi, nije utvrđeno. A pitanje je i da li uopšte ima dobrog izlaza.
Proširenje Evropske unije
Ako bude ušla u Evropsku uniju, Crna Gora će ući na hrvatskom jeziku. Zato što za desetine hiljada propisa, na više od 170 hiljada stranica pravila ponašanja, nema dovoljno prevodilaca na crnogorski jezik. Za prevod na srpski jezik bi se možda i našlo jer srpski jezik govori najveći deo stanovnika Crne Gore, ali srpski jezik nije službeni jezik Crne Gore, pa ništa.
Ako bude ušla u Evropsku uniju, Crna Gora će Hrvatskoj za to, kako je najavio hrvatski ministar vanjskih i evropskih poslova Gordan Grlić Radman, platiti 2,7 milijardi dolara, obračunato u evrima.
Ukupan godišnji budžet Crne Gore za ovu godinu iznosi samo milijardu evra više od toga. Možda će Hrvatska Crnoj Gori odobriti isplatu u ratama. Popusta nema, iako i Crna Gora još od 2010. ima ministarstvo vanjskih umesto inostranih poslova. To samo služi da u Evropsku uniju možda uđu na hrvatskom jeziku, pošto smo već razumeli da srpski ne dolazi u obzir.
Uostalom, lakše će na hrvatskom razumeti ”ključni zahtev” za suočavanje s prošlošću koji su, uz vence i spomen-ploču hrvatskim zarobljenicima u Morinju (Crna Gora), uputili komesarka Marta Kos i ministri vanjskih poslova Crne Gore i Hrvatske, Ervin Ibrahimović i već pomenuti Grlić Radman.
Slovenka, Musliman i Hrvat. Kao u nekom vicu iz stare Jugoslavije, samo što ovo više liči na podsmeh, a upućen je Crnogorcima. To su, valjda, i zaslužili svojom željom da na hrvatskom (možda) uđu u Evropsku uniju.
Treba li da nagađamo kakve su, tek, zahteve spremili u Hrvatskoj za Srbiju ako bi stigla u ovako naprednu fazu EUropskih integracija? Ili ćemo preciznije to predvideti ako pustimo mašti na volju…
A šta nas sve tamo čeka ako na to pristajemo, predstavljeno je i formalno ove nedelje u dokumentu Evropske komisije pod nazivom "Priprema za širu Uniju" u kome se izričito, već u prvim rečenicama prvom poglavlja, kaže da je zbog Rusije i Ukrajine proširenje Evropske unije postalo "geopolitički imperativ". Dakle, regrutacija novih podanika za njihov rat protiv Rusije, a sve vladavine prava, demokratija i prosperiteti kojima nas tamo mame imaju funkciju mamca na udici. Za somove da se upecaju. Uostalom, što se toga tiče, eno Francuske.
Dokument o pripremi za proširenje unije – dozlaboga dosadno štivo, inače – predstavlja pokušaj da se postojeće članice, koje još imaju pravo da se o tome pitaju, odobrovolje oko prijema novih članica.
I predstavlja upozorenje na ono što nas čeka u tom slučaju, jer nas čeka samo drugorazredno članstvo. Sve smo to već spominjali; od predviđenih mera zaštite kao sredstva ucene da sa EU puta ne skrenemo, preko ukidanja prava veta i prava glasa u slučaju kršenja vrednosti, i diversifikacije snabdevanja energentima tako da i mi plaćamo 7 do 8 puta skuplje nego da kupujemo od Rusa, skroz do podvrgavanja EU tužiocima.
Sa pravom da gledamo kako drugi donose odluke u naše ime u Evropskom savetu, jer se zahteva stoprocentno usaglašavanje a nama pripada privilegija da naređenje dobijemo u prvom redu publike umesto preko Tvitera.
I 15 godina probnog članstva posle takozvanog prijema u članstvo.
Jer Marta Kos kaže da neće ponovo Viktora Orbana, kao da je ona nadležna da Mađarima bira premijera. Ili bilo kojim drugim podanicima Evropske unije. Koji svi moraju da slušaju pokorno kad je na njihovu štetu. Jer je takav "geopolitički imperativ" Evropske unije.
A za Srbiju je shodno tom imperativu imala i posebnu poruku da će "morati" – morati! – "da isporuči više… posebno u pogledu strateškog usaglašavanja i usklađivanja sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom".
Naravno da to znači sankcije Rusiji. Sa cenom koju za to imamo da platimo, od gasa do Kosova i Metohije.
Za utehu (ili ne), time ćemo, kao i Crna Gora koja je to već postigla, zaslužiti priliku da nas Marta Kos, Ervin Ibrahimović i Gordan Grlić Radman pomire sa prošlošću. Uz račun koji će, umesto 2,7 milijardi za Crnu Goru, biti proporcionalan hrvatskom saldu sa Srbijom.
A onda će i neposlušni đaci moći da prođu kroz francuski tretman bez primedbi komesara za ljudska prava, samo ako se usude da se pobune protiv vlasti koja je stoprocentno postupila po geopolitičkom imperativu Evropske unije…
Ili je možda, ipak, bolje što Marta Kos nije pripremila mapu puta i za Srbiju kao za Crnu Goru ili Albaniju? Da lakše zalutamo dok još nije prekasno…
Mediji i propaganda
U dokumentu o proširenju Evropske unije koji su predstavile Marta Kos i Ursula fon der Lajen zahteva se "zaštita medijske slobode i pluralizma" ali se tu govori i o "stranim manipulacijama informacijama i mešanju" koji predstavljaju "pretnju članicama kao i kandidatima za članstvo".
Što znači da su medijske slobode dopuštene samo u pluralizmu u kome svi misle isto. Kao Marta Kos i Ursula fon der Lajen. Na srpskom se to zove jednoumlje.
U Srbiji ne vlada jednoumlje zahvaljujući tome što se Marta Kos i Ursula fon der Lajen ne pitaju koliko smatraju da im pripada. Pa zato redovno traže ukidanje RT Balkan i Sputnjika. U ime medijskog pluralizma da medija bude manje, a naročito ako su slobodni da primete ono što bi Marta Kos i Ursula fon der Lajen da ostane cenzurisano. U ime slobode medija.
Pa je shodno takvom odnosu prema slobodi izveštavanja američki Radio Slobodna Evropa uočio da, eto, ruski državni mediji u Srbiji izveštavaju o stavovima učesnika u izborima o (ne)uvođenju sankcija Rusiji. Šta je u tome neobično, ostaje nejasno, ali makar je jasno da nas čitaju i gledaju, što je dobro za njih jer neće ostati neobavešteni.
Međutim, u skladu s navedenim generalnim smernicama Marte Kos i Ursule fon der Lajen – a da ne preskočimo i Kaju Kalas u smislu zajedničke dijagnoze - simptomi kampanje protiv našeg postojanja pojavili su se u medijima na srpskom jeziku o čijem vlasništvu odlučuju ministri u Luksemburgu.
Nekako su nas umešali u sukob njihovih vlasnika i zaposlenih – uz to i prilično nategnuto – što bi bilo i prilično neinspirativno, jer šta se nas tiče sukob vlasnika i zaposlenih u firmi iz Luksemburga s kojima nemamo baš nikakve veze, da ta prilika nije iskorišćena za denuncijaciju u skladu sa uobičajenim vokabularom zahteva Evropske unije da prestanemo da postojimo u Srbiji.
"Reporteri bez granica su posvetili celu istragu RT Balkanu, opisujući ga kao kanal preko koga se narativi Kremlja prilagođavaju lokalnoj publici i šire regionom”, ”Evropska komisija upozorava Srbiju upravo na RT Balkan”, ”u izveštaju o Srbiji za 2025. Komisija konstatuje da Srbija ’nije preduzela nikakvu akciju’ protiv stranog informacionog manipulisanja i dodala da je REM, naprotiv, dodelio RT-u dozvolu koja mu je omogućila program na srpskom jeziku preko državnog Telekoma Srbija”, "Komisija posebno ističe pokretanje televizije Raša tudej Balkan i navodi da dezinformacije i strani informacioni uticaj ostaju pitanje koje Srbija mora hitno da rešava, jer je kandidat za članstvo u EU"…
I tome slično.
Da bi se na to nadovezao programski direktor Crte da "detaljno objašnjava kako ruski medijski model agresivno nastupa na našem tržištu" i usput gunđa jer smatra da "negativni narativi o Evropskoj uniji izlaze iz jasnog modela koji je oblikovan u Moskvi".
Nije sporno pravo Crte da smatra ono što smatraju američka Nacionalna zadužbina za demokratiju, ambasade Velike Britanije, Nemačke i Francuske, Fond braće Rokfeler, Stejt department, Evropska unija, Fondacija za otvoreno društvo i njeni ostali finansijski partneri.
Ipak, ne može se ne primetiti iskazana netolerancija za različitost i drugačije mišljenje. Što nas vraća na jednoumlje Marte Kos i Ursule fon der Lajen, što će reći, bezumlje Kaje Kalas.
Tim pre što ista organizacija – Crta – pruža izričitu podršku medijima (iz Luksemburga) koji otkrivaju da njihov vlasnik ima "prilično profitabilnu saradnju sa Evropskom komisijom" koja je "samo tokom 2025. dodelila višemilionske projekte za izveštavanje o evropskim temama", pa još pojašnjavaju i da ”ne postoji ništa sporno u toj saradnji. Naprotiv."
Samo što se to ne zove nezavisni mediji, kao što se lažno predstavljaju. Lažna vest je da je njihovo – nezavisno novinarstvo. Nego je propaganda. Iako nije propaganda ako je istina.
A njima smeta što mi postojimo. Nama uopšte ne smeta što oni postoje. Zato što je istina moćnija od propagande, ma koliko da je glasna.
Izbori u Republici Srpskoj
Na izborima u Bosni i Hercegovini pobedila je Republika Srpska.
Pre svega, zato što je očuvala stabilnost uprkos stalnoj težnji političkog Sarajeva i njegovih sponzora i podstrekača da Republiku Srpsku destabilizuju.
U tom kontekstu je neizostavan aspekt ostvarene pobede i kontinuitet vlasti. O čijem značaju, uostalom, dovoljno govori i bes Majkla Marfija, bivšeg američkog ambasadora u Sarajevu, što Evropska unija nije "zabila glogov kolac u srce" – baš tim rečima – Miloradu Dodiku "kada je za to imala prilike". Te je Dodik – ide dalje Marfijeva analiza, koja otkriva i namere njegovih poslodavaca – izašao iz "rupe duboke dva metra u kojoj se nalazio krajem 2024. godine" kada je Kristijan Šmit pokušao da izvrši njegovu pravosudnu likvidaciju.
Imajući u vidu Marfijev vokabular, ko zna da li su hteli Dodika da likvidiraju isključivo politički i samo pravosudnim sredstvima, no, kako god, osuđeni a nesuđeni pokojnik postao je pukovnik.
Njegov SNSD, zapravo, sad ima više mandata nego u prethodnom sazivu Skupštine. No, i opozicija je dala svoj doprinos očuvanju stabilnosti Republike Srpske utoliko što su mirno prihvatili poraz svi oni koje je britanski šef diplomatije okupio (protiv Dodika) u ambasadi Ujedinjenog Kraljevstva prilikom posete Sarajevu u maju prošle godine.
Kakva god bila, a neka uvek postoje, unutrašnja nezadovoljstva ostala su samo to, ma koje da su zamisli imali Britanci, što svedoči i o adekvatnom stepenu državotvorne svesti naroda Republike Srpske. Isuviše je krvi proliveno da bi bila odbranjena da bi sad bila napadnuta iznutra… Tim pre što ni Dodikova vlast, evidentno, nije napravila dovoljno prekršaja da bi se to zaboravilo.
Republika Srpska je u ovom trenutku, zapravo, najstabilniji deo srpskog sveta.
Uz još jedan važan nov momenat u okviru BiH: Hrvati imaju svog predstavnika u tročlanom Predsedništvu umesto da i njihovog predstavnika biraju Bošnjaci. Imajući u vidu veoma dobre odnose SNSD-a i HDZ-a BiH, ovo može da se ispostavi kao dodatni faktor stabilizacije položaja Republike Srpske.
No, naravno, za to je još značajniji spoljni faktor u vidu geopolitičkog čuda koje su izveli Milorad Dodik i njegovi saradnici. Koji su sa liste američkih sankcija stigli do Bele kuće. A istovremeno su zadržali izuzetan odnos s Kremljom, gde se Milorad Dodik uoči izbora ponovo sreo s Vladimirom Putinom. Dakle, moguće je.
Naravno, cena uspostavljanja ovakvih odnosa je uspostavljanje odnosa s Briselom kakav se ogledao u postupcima Kristijana Šmita. Zato što u Banjaluci nisu imali iluzije o Briselu i evropskom putu pre puta u Moskvu i Vašington. A Kristijan Šmit je ionako prošlost…
Pouke (2)5. oktobra
Ove godine 5. oktobar uglavnom nije proslavljen žaljenjem što je 6. oktobar usledio samo kalendarski, nego je obeležen visokim stepenom saglasnosti izvesno najvećih pobednika i najvećih gubitnika predstojećih izbora – ko god bili jedni i drugi – o onome što nam se desilo pre 26 godina.
Aleksandar Vučić ukazao je da je 5. oktobar bio revolucija, "delom uvezena i plaćena spolja", dok su studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu ukazali na "intenzivno finansiranje DOS-a od strane spoljnih izvora" koje se pak "moralo naplatiti otvaranjem Srbije za međunarodni kapital", što je donelo "umesto prosperiteta siromaštvo" jer "interes kapitala nije interes društva", "suverenitet je prokockan a Srbija je definitivno smeštena u periferiju svetskog kapitalizma".
I Vučić nabraja slično: Srbija je posle 5. oktobra ekonomski razorena i uništena, 500.000 ljudi ostalo je bez radnih mesta, napravljen je visok javni dug. Uz desuverenizaciju u vidu oslobađanja OVK terorista i prihvatanja secesije Crne Gore kako bi onda mogli da nam uzmu i Kosovo…
Uostalom, sve što je u svom poslednjem govoru (2. oktobra 2000) i predvideo Slobodan Milošević, što nije moglo da ga sačuva na vlasti iako se pokazalo kao tačno – od uspostavljanja marionetskih vlada i pretvaranja njihovih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta, preko odvajanja Kosova i Crne Gore (obrnutim redom, doduše), do transformacije javne i društvene svojine u privatnu, čiji bi vlasnici po pravilu bili stranci, uključujući nacionalna dobra, uz čuvenu opomenu da "ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije".
Svoj sud o efektima 5. oktobra, uostalom, narod Srbije dao je 2012, kada je petooktobarske pobednike zamenio svima koji su 5. oktobra bili poraženi. Međutim, istom prilikom nije poražena i politika 5. oktobra, od evropske do ekonomske, tako da strani investitori iz Srbije godišnje odnose 4 do 5 milijardi evra samo na osnovu svog profita na nama, dok ambasadori iz Evropske unije Vladi Srbije zabranjuju da ograniči trgovačke marže u supermarketima kako im (ekstra)profiti ne bi bili malo manji. A da i ne govorimo šta nam rade na Kosovu i Metohiji, dok je za Crnu Goru prekasno pošto tamo poslušno hapse i ruske novinare.
Imajući sve to u vidu, ipak ostaje zaključak da je 5. oktobar morao da nam se dogodi; jednostavno, previše je naroda bilo spremno da poveruje da ipak napadaju Srbiju zbog Miloševića, i da će sve biti bolje čim on ode. A da li je moralo da nam se dogodi sve pomenuto što je usledilo kad je on otišao? Pa, upravo tome je 5. oktobar i služio, samo što narod to nije znao.
Sada znamo. Da li će to biti dovoljno za ispravljanje grešaka na koje je ukazao neko ko će izvesno pobediti na izborima 25. oktobra? Možda je, za početak, dovoljno da postanemo svesni šta nam se zapravo dogodilo. Kao preduslov da jednog dana to počnemo i da ispravljamo u korist svog suvereniteta, umesto da ga budemo lišeni potpuno ako produžimo putem 5. oktobra.
Live
