Muharem Bazdulj u "Relativizaciji": Da li je fudbal postao zamena za rat
Ove godine gledali smo nikad politizovanije Svetsko prvenstvo u fudbalu, ali niko ovoga puta ne može da ospori – pobedila je najbolja ekipa, kaže gost Ljiljane Smajlović
Kada je "Njujork tajms" 2000. godine napravio veliku anketu o tome šta je obeležilo milenijum, američki pisac Pol Oster odgovorio je – fudbal, da je on najzaslužniji što 20. vek nije više bio vek ratova i da je fudbal postao "zamena za rat".
Ovako sumiranje nedavno završenog Svetskog prvenstva i priču oko najvažnije sporedne stvari na svetu započinje pisac i urednik dokumentarnog programa RTS Muharem Bazdulj u emisiji "Relativizacija" sa Ljiljanom Smajlović.
Kako ocenjuje Bazdulj, ove godine, gledali smo nikad politizovanije Svetsko prvenstvo u fudbalu.
"Imali smo poništeni crveni karton... Na neki bizaran način se čovek divi tome da Tramp ne krije da je zvao Infantina", navodi Bazdulj.
Komentarišući veliki broj reprezentacija koje su učestvovale na Mundijalu – 48, kao i da je za četiri godine planiran još veći broj, Bazdulj ističe da što više zemalja učestvuje, veći broj ljudi gleda i navija sa jačim emotivnim učešćem kada njihova reprezentacija učestvuje.
"FIFA teško može da dozvoli, kada je reč o finansijskom aspektu, da nema Kinu i Indiju na Svetskom prvenstvu", naglašava Bazdulj.
Gost "Relativizacije" ukazuje da je čovek još homo ludens, i da fudbal i Mundijal pokazuju da je igra nešto važno uz sve političke, geopolitičke, ekonomske i marketinške aspekte fudbala.
"To potvrđuje ono u šta se pretvara utakmica u 90 minuta, uz sve strategije boljih trenera, to je na kraju igra, putanja lopte je nepredvidiva", navodi Bazdulj.
Za imigrantsku porodicu najbolje je da muško dete pošalje na fudbal
Praveći paralelu između skupih sportova i mogućnosti da dete iz siromašne porodice postane dobro plaćeni igrač, Bazdulj navodi da za razliku od tenisa, za fudbal treba samo "krpenjača i nekakva ledina".
"Za siromašnog imigranta koji ima muško dete, najbolja ekonomska odluka je da upiše dete na fudbal. Čak iako je prosečno, od fudbala će zarađivati mnogo bolje nego od bilo čega drugog. I drugoligaši u velikim ligama imaju ugovore veće od milion", podseća Bazdulj.
Prosečna cena karte za finale Svetskog prvenstva kretale su se oko 11.000 dolara. Na pitanje da li je ovo eksplozija socijalne nejednakosti i da li je budućnost da bogati ljudi gledaju "siromašnu" decu, Bazdulj podseća da je fudbal postao kao pozorište.
"Ako bismo ušli u sociologiju sporta, u vreme velikog nasilništva na tribinama, i revolucije koju je napravila Margaret Tačer, fudbal je postao kao pozorište", podseća Bazdulj.
Navijanje za zemlje nepriznavače tzv. Kosova
Na konstataciju novinarke Smajlović da je Nele Karajlić sugerisao da Bazdulju postavi pitanje: da li je primetio da su zemlje koje nisu priznale tzv. Kosovo igrale bolje od onih koje su priznale, Bazdulj ukazuje na zanimljivost da je čak i "jedan od studentskih naloga pozvao građane da navijaju za zemlje koje nisu priznale tzv. Kosovo".
"Mogao si da navijaš za Španiju, Argentinu, Kolumbiju, Maroko. U četvrt finalu su skoro svi parovi bili "priznavački-nepriznavački", navodi Bazdulj.
O tome koliko je motiv osvete važna motivacija u igri, Bazdulj ističe da jeste.
"Argentinci su razvili na tribinama transparent 'Malvini su argentinski'. Zamislite da posle neke košarkaške pobede srpske reprezentacije, iznese transparent 'Kosovo je Srbija'... Ta neka vrsta folklora postoji svuda. Naravno da fudbal tu igra ulogu. Setimo se čuda u Bernu kada 1954. Nemačka pobeđuje Mađarsku sa 3:2, oni su stekli nacionalno dostojanstvo sa čudom u Bernu. Za Srbe je Novak Đoković bio čudo u Bernu, on ti je dao ponovo pravo da se tako osećaš", ističe sagovornik "Relativizacije".
Na konstataciju da je Mundijal bio "pobeda Evrope nad Amerikom, a na neki način i Irana, poraz Izraela (jer su se Palestinci radovali kada je Španija pobedila), a Netanjahu najavio da će Izrael da navija za Argentinu", Bazdulj navodi primer španske reprezentacije i španskog premijera Pedra Sančeza koji se, kako ističe, pokazao kao "čovek sa najvećom kičmom u odnosu na SAD i Trampa".
"Potrefilo se da imam prijatelje koji su u vreme finala bili tamo u Barseloni i San Sebastijanu. Na pitanje kakva je atmosfera bila u Barseloni, rekli su mi - Katalonija je priznala da je deo Španije, dok je Baske bilo baš briga... Španija i BiH su jedine zemlje koje nemaju tekst himne, jer se ne mogu dogovoriti oko teksta iza kojeg bi svi stali", pravi paralelu Bazdulj.
Na pitanje kako bi se reagovalo u Sarajevu, da je neko istrčao sa zastavom Republike Srpske kao što su igrači Španije bili umotali regionalne zastave i Baskijci i Katalonci, Bazdulj ističe "da bi mu naravno, neko oteo tu zastavu".
Govoreći o vezi između fudbala i politike, Smajlović pominje Sartra koji je koristio fudbal da bi objasnio razliku između ljudi koji čekaju redu za autobus i grupe ljudi koji gledaju fudbal i postaju jedno. To bi, kako ukazuje, svaki političar želeo da uradi sa svojom nacijom...
"Fudbal je najbliži životu zbog malog broja događaja koji su cilj igre. U dramaturgiji utakmice, stvaraju se dve vrste fuzije, jedna među igračima, a druga među navijačima. Ljudi koji gledaju utakmicu u kafićima. Kad se gleda kolektivno, utakmica postane zajednica. Politika je u etimološkom smislu, stvaranje zajednice od pojedinaca. Politika u višem smislu ne može da postoji ako se pojedinci ne osećaju delom zajednice", naglašava Bazdulj.
Takođe, ističe on, važna su pravila igre, a šampion Mundijala, Španija, svojom igrom pokazao je da je tim jači od prostog zbira pojedinačno boljih igrača. Niko ovoga puta, ne može da ospori – pobedila je najbolja ekipa.
Live
