Lukjanov: Šta je Rusija naučila za godinu dana od Enkoridža

Sastanak ruskog i američkog predsednika na Aljasci prošle godine izazvao je senzaciju, i po formi i po sadržini. Očekivanja, i pozitivna i negativna, bila su takva da je bilo neminovno da će se neko razočarati, piše za RT internešenel Fjodor Lukjanov, urednik časopisa "Rusija u globalnoj politici".

Sukob u Ukrajini je previše dubok i složen da bi mogao da se reši jednim sastankom, pa makar se radilo o liderima SAD i Rusije lično. Na primer, pregovori o okončanju rata u Vijetnamu vukli su se godinama.

Pravo pitanje je da li je Enkoridž mogao da bude početna tačka mirovnog procesa. Ispostavilo se da nije. Postoji mnogo razloga zašto je tako, ali najverovatnije da se za to prosto nisu stekli uslovi. Umesto da sve otpišemo uobičajenim sarkazmom o "duhu Enkoridža", vredi da ispitamo šta je sastanak uspeo da postigne.

Prvo, otkrio je sve veći raskorak između SAD i Evrope. Lideri Starog kontinenta ostali posvećeni vojnoj pobedi nad Rusijom, dok se Vašington odrekao direktne uloge u postizanju tog cilja.

Izjave Donalda Trampa da su SAD samo posrednik a ne učesnik očigledno su neiskrene, pošto Vašington i dalje učestvuje u sukobu, ali činjenica je da bi ta uloga mogla da bude daleko veća, čak i kada se uzmu u obzir sve više ograničeni resursi i obaveze na drugim mestima.

Ujedinjeni protiv izmišljene pretnje: Rusija – jedino što drži Zapad na okupu

Ovaj jaz ne znači da je transatlanski savez pred kolapsom ali jeste nagoveštaj da "atlantizam" kakav je nastao u drugoj polovini HH veka neće opstati u tom obliku. Nejasno je da li će ga zameniti nešto bolje po Rusiju, ali nema veze. Moskva odavno priželjkuje kraj NATO, a šanse da se to i desi sve su veće.

Enkoridž je takođe pokazao da SAD nisu svemoćne, jer Tramp nije mogao da od Evrope i Ukrajine dobije ono što je hteo. U tom slučaju, neuspeh Vašingtona je bio na štetu Moskve, ali je činjenica da američka moć ima granice u suštini dobra stvar.

Ova dva naravoučenija pokazuju sve veću raznolikost i podele na Zapadu, što znači da preostalo jedinstvo mora da održava političkim pritiskom i inercijom institucija. Rusija bi trebalo da razvije mudriji i fleksibilniji pristup zapadnim zemljama, koji će uzeti u obzir rastuće razlike među njima, a ne da ih tretira kao monolit.

Treće, Enkoridž predstavlja novi model moderne diplomatije, u kojoj su ličnosti važnije od institucija a karakter od principa.

Prošlo je vreme "čarobnih" dogovora, a džentlmenski sporazumi traju samo dok se ne pojavi novi džentlmen, sa drugačijim prioritetima.

Ono što ostaje je staloženost i oslanjanje na sopstvene sposobnosti, s punim razumevanjem svih ograničenja. Rusija je pre Enkoridža grešila što je na Trampa gledala kao na spoljašnjeg aktera koji je mogao da iz korena promeni situaciju. On to nije bio, niti je mogao da bude.

Ovo razočarenje nas je vratilo u realnost da je reč o sukobu kojem niko sa strane ne može da nametne kraj. Za ovih godinu dana od Aljaske, vojni sukob Rusije sa zapadom Evrope razvio je sopstveni oblik i nezavisnu logiku. Unutar te logike, Rusija mora da nađe način da završi ovaj sukob i spreči sledeći, bez čekanja magičnih rešenja ili velikih dogovora s nekim sa strane, zaključuje Lukjanov.