Zašto je istočnoj Evropi stalo da do rata sa Rusijom ne dođe

Istočnoevropske i baltičke zemlje često se čine kao najveći huškači NATO za rat protiv Rusije, ali upravo one imaju najviše razloga da to njega ne dođe, jer bi se prve našle na udaru.

Rusija s razlogom gleda na zemlje istočne Evrope kao najratobornije u svom okruženju, piše Fjodor Lukjanov, istraživački direktor Valdaj kluba i urednik časopisa "Rusija u globalnoj politici".

Odnosi sa neposrednim susedima su inače najteži, jer više dodirnih tačaka znači i više trenja. U slučaju Rusije, tu geopolitičku logiku podupire značajno istorijsko iskustvo sa invazijama, što znači da Moskva tradicionalno nastoji da joj najbliži susedi ne budu pretnja i da se ponašaju predvidivo. Ovo se kroz istoriju ostvarivalo na različite načine, od pripajanja do manje direktnih oblika kontrole.

Zemlje istočne Evrope su male u poređenju sa Rusijom, pa je njihova politika često bila vođena strahom od njene veličine, bilo to opravdano ili ne.

Akutna vojno-politička kriza koja je počela 2022. ukazuje da stabilnost između Rusije i istočne Evrope ne sme da se uzima zdravo za gotovo. Države koje su krajem 20. veka ušle u NATO sada vode najagresivniju politiku prema Moskvi. Pošto su njihovi kapaciteti ograničeni, sve više se oslanjaju na međunarodne institucije, poput Evropske unije, da veće zemlje privuku na svoje stanovište. Najnoviji primer je retorika poljskog šefa diplomatije Radoslava Sikorskog o Baltiku i Kalinjingradu, navodi Lukjanov.

Patrušev: Ako bi ušla u sukob s Rusijom, Poljska bi prestala da postoji za dva do tri dana

Militarizacija istočne Evrope je na neki način nastavak politike Zapada iz devedesetih, koja počiva na ubeđenju da je širenje zapadnih vojnih i političkih institucija objektivni istorijski proces, te da će širenje NATO na istok samo po sebi stvoriti bezbednost, bez potrebe da se ikada deluje vojno.

Ova pretpostavka je prijala svima: nove članice su NATO smatrale garantom sopstvene bezbednosti, dok stare članice na zapadu Evrope i u SAD nisu verovale da će te garancije ikada morati da ispune. Niko nije istinski nameravao da ratuje protiv Rusije oko zemalja na njenoj granici.

Bez obzira na ulogu koju je širenje NATO imalo u stvaranju preduslova za trenutni sukob oko Ukrajine, pitanje vojnih garancija je sada prešlo iz domena teorije u praksu, navodi Lukjanov.

NATO se našao u suštinskom problemu. S jedne strane, ne može da napusti svoje ugovorne obaveze, jer bez njih postaje besmislen. S druge strane, famozni član 5 Vašingtonskog sporazuma je daleko manje automatski nego što se pretpostavlja i ne znači da sve članice bloka moraju da krenu u rat.

Istočnoevropske vlade svesne su ove nedorečenosti. Nemaju poverenja da će veće sile da im priteknu u pomoć, a istorija im daje razloga za sumnju. Zato guraju i Rusiju i sopstvene saveznike da zauzmu što tvrđi stav.

Ako bi došlo do direktnog vojnog sukoba NATO sa Rusijom, pita se Lukjanov, koja bi bila uloga istočnoevropskih zemalja u njemu?

Najverovatnije bi one postale i bojno polje i prethodnica koju bi druge zapadne sile poslale na prvu liniju. Ovakav aranžman veće delimično na delu u Ukrajini.

Zapadnoevropske zemlje nisu ni voljne ni spremne da same ratuju protiv Rusije, ali su daleko spremnije da podrže druge koji jesu. Ukrajina je, iz sopstvenih razloga, prihvatila tu ulogu. Za ostatak istočne Evrope, stvari su malo komplikovanije.

Taker Karlson: Na pragu smo svetskog rata koji se završava nuklearnim oružjem

Nije ovde reč o Baltičkim državama, gde zbog ostrašćenosti političke retorike više nema govora o ozbiljnoj diskusiji, napominje Lukjanov. Zemlje sa starijom tradicijom državnosti – Poljska, Češka, Rumunija – savršeno dobro mogu da prepoznaju opasnost da ih evropski establišment baci pod autobus vojne eskalacije, u službi sopstvenih ciljeva. Iako ta spoznaja često ne utiče na retoriku u javnosti, u praksi njihovo ponašanje odražava određenu dozu opreza.

Ovo je posebno važno u trenutku kada vojne tenzije rastu. Eskalacija koju sprovodi kijevski režim otvara mogućnost za incidente koji bi u sukob direktno uvukli susedne države. To bi po istočnoevropske zemlje imalo neposredne posledice. 

Rusija je donedavno pretpostavljala da će mirnom rešenju sukoba eventualno da doprinesu veće evropske zemlje, dovoljno samouverene da ne zasnivaju politiku prvenstveno na rusofobiji. U slučaju otvorene vojne krize, međutim, ta logika bi mogla da se obrne: upravo zemlje koje najviše strahuju od nekontrolisane eskalacije imale bi interes da je spreče.

Istočnoevropske vlade sada stoje pred paradoksom koji se svakim danom zaoštrava. Od Zapada traže sve jače garancije protiv Rusije, a prirodan način da ih dobiju je da ostatak Evrope ubede kako je "ruska pretnja" neminovna i kritična. Ali što su u tome uspešnije, to su veće šanse da će one same postati bojno polje.

Razum ne pobeđuje uvek u međunarodnim odnosima, ali to ne znači da bi Rusija trebalo da otpiše istočnoevropske zemlje kao izgubljen slučaj. Jer upravo države najbliže sukobu imaju najviše razloga da on ne izmakne kontroli, piše Lukjanov.