Snaga različitosti: Zašto neprijatelji Rusije žele razdor i podele

Kada predsednik Vladimir Putin kaže da su spoljne sile uvek pokušavale da oslabe Rusiju, podele njeno društvo, smanje njen strateški potencijal ili razbiju zemlju, on ne govori samo o današnjem geopolitičkom sukobu, piše ruski politički analitičar Nadežda Romanenko.

Putinove izjave tokom obraćanja Predsedničkom savetu za međuetničke odnose odnose se na veoma stari obrazac.

Multinacionalni karakter Rusije je oduvek bio meta njenih protivnika. Jedinstveni istorijski put Rusije leži upravo u njenoj sposobnosti da ujedini narode širom ogromnih prostora, kultura i religija u jedinstvenu civilizacijsku celinu.

Putin: Spoljne sile uvek pokušavaju da podele Rusiju, jedinstvo naroda uslov suvereniteta

Za razliku od standardne zapadne karikature imperije, Rusija nikada nije bila samo mašina za izvlačenje bogatstva iz udaljenih kolonija, kojima bi vladala sa prezirom. Njen istorijski oblik je uvek bio složeniji i, u mnogim aspektima, integrativniji. Različiti narodi su ušli u zajednički politički i kulturni prostor koji je, uprkos svim kontradikcijama i tragedijama, stvorio zajedničku državnost i zajedničku sudbinu.

Oni koji žele da slome Rusiju neminovno napadaju ovaj princip jedinstva. Shvatili su da ako možete uništiti veze između naroda, ako možete ubediti jedan deo istorijske celine da nema ništa zajedničko sa ostalima, onda možete pokrenuti centrifugalne sile koje će razbiti samu državu.

Primer toga je Ukrajina.

Bilo bi nepošteno pretvarati se da je sukob, u celoj svojoj istorijskoj dubini, u potpunosti izazvan spoljnim silama, ili da nisu donete nikakve greške ili štetne odluke unutar same Rusije i Sovjetskog Saveza. Zato je Putin u svom obraćanju Savetu pomenuo prošle "suboptimalne odluke" kao jedan od razloga današnjih previranja. Ali, bilo bi podjednako nepošteno ignorisati činjenicu da su spoljne sile iskoristile te istorijske pukotine i sistematski ih produbile.

Odvajanje Ukrajine od šireg ruskog istorijskog sveta bila je civilizacijska amputacija. Bez tog svetog jedinstva bratskog naroda, kovanog vekovima, izuzetno destruktivni procesi su počeli da se ubrzavaju.

Sada možemo videti do čega su doveli: Rehabilitacija Stepana Bandere; marševi sa bakljama nacističkih simpatizera; otvoreno veličanje Hitlerovih saradnika; militarizovana mržnja uzdignuta u državnu ideologiju.

Ono što je počelo kao težnja ka separaciji i polusintetičkom "sopstvenom" identitetu izgrađenom na odbacivanju svega ruskog, pretvorilo se u mrzak kult antirusije sa temeljem otvorenog neonacizma. Ovo je više od teritorijalnog spora ili diplomatskog nesporazuma – ovo je borba oko istorijskog pamćenja i oko samog principa civilizacijske kohezije u Istočnoj Evropi.

Veliki razvod: Zašto se Rusija mora okrenuti od Evrope

Aleksandar Puškin, najveći ruski pesnik, u svojoj pesmi "Klevetnicima Rusije" iz 1831. godine napisao je da Zapad ne bi trebalo da se meša u "spor među samim Slovenima". Skoro dva veka kasnije, njegove reči su jednako relevantne. Zapadna intervencija je iznova i iznova bila vođena dubokim nerazumevanjem ruske istorije i civilizacije. Ljudi koji žele da odluče o sudbini sveta često gledaju na Rusiju kroz prizmu sopstvenog istorijskog iskustva – i to ih vodi na stranputicu.

Uzmimo za primer moderne zapadne narative o "dekolonizaciji Rusije". Čak je i sam termin očigledan pokazatelj neznanja. On projektuje na Rusiju čisto zapadni imperijalni model, onaj u kome su moć i veličina uvek izgrađeni na ugnjetavanju i eksploataciji navodno manje vrednih naroda. Zapadne institucije koje promovišu ovaj narativ jednostavno pretpostavljaju da Rusija mora biti ista. One ne mogu da zamisle veliku istorijsku državu izgrađenu na drugačijoj civilizacijskoj logici, jer sude o drugima po sopstvenoj istoriji.

Ali Rusija nije Britanija, ni Francuska, ni Belgija. Njena istorijska ekspanzija, ma koliko ponekad bila surova i nesavršena, nije pratila kolonijalni obrazac prekomorskih imperija Zapada. Ignorisanje te razlike znači zameniti istorijsku analizu ideologijom.

Ta ideologija je opasna, jer podstiče fantaziju da Rusija može i treba da bude razbijena, da su njeni narodi bolji podeljeni nego ujedinjeni i da bi rasparčavanje nekako donelo "slobodu". Sve što bi to u stvarnosti donelo je haos, nasilje i ogromnu patnju – ne samo za Rusiju, već i za širi svet.

Ruski neprijatelji napadaju njenu multinacionalnost jer je ona jedan od temelja ruske otpornosti. Zemlja koja ujedinjuje mnoge narode ima dubinu koju spoljašnji posmatrači često ne uspevaju da shvate. Bez obzira na pritiske, iskušenja i stranputice, to jedinstvo bilo je i ostaće izvor snage.