Trnoviti put Donjecke Narodne Republike: od rata do povratka u sastav Rusije

Danas se navršava 10 godina od formiranja Donjecke Narodne Repubike. DNR je nastala kao simbol otpora kijevkoj hunti, koja je na Majdanu u Kijevu silom zauzela vlast i usmerila zemlju ka Evropskoj uniji i NATO-u.

Za deset godina Donjeck je, kao i ceo Donbas, prošao trnovit put od referenduma, rata i terora do povratka u sastav Rusije. Iako teritorija DNR danas nije potpuno oslobođena, lokalno stanovništvo ne sumnja da će taj dan uskoro doći.

Politička kriza i formiranje DNR

U novembru 2013. godine u Ukrajini je počela politička kriza usled koje je u februaru 2014. vlast preuzela prozapadna opozicija. Legitimna vlast Viktora Janukoviča je smenjena silom, nakon žestokih sukoba na Majdanu i ustupaka prozapadnoj opoziciji pod okriljem EU. Mnoge regije tada nisu prihvatile novu, nezakonitu i antirusku vlast, pre svega u Donbasu.  

Ubrzo su na jugoistoku zemlje, gde preovladava stanovništvo koje govori ruski, uključujući Donjecku i Lugansku oblast, počeli masovni protesti protiv politike novih vlasti. Jedan od zahteva demonstranata bila je ustavna reforma, koja bi podrazumevala federalizaciju zemlje. 

Naravno, o federalizaciji i generalno pregovorima nije bilo ni reči. Kijev je odmah počeo da sprovodi antirusku politiku i pokušao silom da vrati regije koje nisu htele "evropsku budućnost". Tako je počeo otpor Donbasa. 

Narod Donjecka je 6. aprila 2014. godine zauzeo zgradu regionalne administracije. Dan kasnije, 7. aprila, predstavnici administrativno-teritorijalnih jedinica Donjecke oblasti objavili su stvaranje nove države – Donjecke Narodne Republike.

Kijev nije ni razmišljao o pregovorima pa je 13. aprila vršilac dužnosti predsednika Ukrajine Aleksandar Turčinov potpisao ukaz o početku takozvane "antiterorističke operacije" (ATO) – de fakto kaznene operacije protiv Donbasa. Slavjansk je prvi grad koji je bio granatiran 2014. godine.

Referendum i rat

U Donbasu nisu sedeli složenih ruku pa je 11. maja 2014. godine održan referendum o samoopredeljenju Donjecke Narodne Republike. Na glasačkom listiću bilo je samo jedno pitanje: "Da li podržavate Akt o državnoj nezavisnosti Donjecke Narodne Republike?" i dve opcije odgovora - "da" ili "ne". Za referendum je odštampano više od tri miliona glasačkih listića na ukrajinskom i ruskom jeziku.

Više od 89 odsto glasova dato je za državnu nezavisnost (U Lugansku - 96,2 odsto). 

Nove vlasti u Kijevu nisu priznale referendum i pokrenule novu fazu ATO, a borbe su samo dobile na zamahu: Ukrajina je ubrzo počela da koristi tenkove, avione i artiljeriju. Kao odgovor, u DNR je počela da se formira naoružana milicija, u kojoj, kako se ispostavilo deset godina kasnije, je bilo pregršt heroja koji nisu žalili život za slobodu otadžbine. 

"Sada stvaramo vojsku. One nelegalne formacije koje su i dalje na našoj teritoriji i nakon objavljivanja zvaničnih rezultata referenduma su okupatorske. Oni moraju da napuste našu teritoriju, a to se može uraditi uz pomoć naše vojske", rekao je Denis Pušilin, koji je tada bio kopredsednik vlade DNR. 

Aktivna faza konfrontacije ukrajinske vojske i Narodne milicije DNR završena je porazom ukrajinskih formacija kod Ilovajska i Šahtjorska. Treba spomenuti da je upravo nakon okruženja i poraza kod Ilovajska današlji glavnokomandujući Aleksandar Sirski dobio nadimke "general okruženje" i "kasapin". 

"Nastavljamo borbu. Sada branimo slobodu svog izbora. Ljudi ne žele da budu naterani u Evropu i NATO, da im se prepiše istorija i da im se zabrani da govore svoj maternji jezik. Oni žele da idu putem koji su izabrali Rusija, Belorusija i Kazahstan", rekao je nakon tih borbi prvi izabrani šef DNR Aleksandar Zaharčenko.

Minski sporazumi 

Uz posredovanje OEBS-a, Rusije, Nemačke i Francuske, strane su u septembru 2014. i februaru 2015. postigle dogovore o dogovoru o planu za mirno rešenje i prekid vatre (Minski sporazumi). Važna tačka sporazuma bio je zahtev da Ukrajina sprovede reformu za decentralizaciju vlasti, uključujući i usvajanje zakona o posebnom statusu Donbasa.

Međutim, proces rešavanja sukoba je zapravo došao u ćorsokak zbog odbijanja Kijeva da primeni politički deo sporazuma iz Minska. Ukrajinska strana veštački je odlagala pregovore i za vreme predsednika Petra Porošenka (2014-2019) i nakon dolaska Vladimira Zelenskog na vlast 2019.

Minski sporazumi su se koristili u vojne i političke svrhe Kijeva koji se sa jedne strane pravio da traži rešenje putem pregovora, a sa druge - gomilao vojsku i nije prekidao vatru. Bivši kancelar Nemačke Angela Merkel je priznala da su se Minski sporazumi koristili kako bi Ukrajina dobila više vremena da se spremi za novi sukob.  

"Obmana je, nažalost, samo obmana", rekao je predsednik Rusije Vladimir Putin u februaru 2024, komentarišući Misnke sporazume. 

Priznanje i novi referendum

Dana 17. februara 2022. godine situacija na liniji kontakta u istočnoj Ukrajini se pogoršala. Donjecka i Luganska Narodna Republika prijavile su najaktivnije granatiranje od strane ukrajinskih oružanih snaga. OEBS je objavio da je došlo do naglog povećanja intenziteta borbi. Počela evakuacija stanovništva DNR i LNR na rusku teritoriju.

Rusija je 21. februara 2022. priznala nezavisnost DNR i LNR. Ruski predsednik Vladimir Putin je 24. februara najavio početak Specijalne vojne operacije. Jedan od ciljeva SVO je bio (i ostaje) da zaštiti stanovnike Donbasa od agresije Kijeva.

Iste godine, od 23. do 27. septembra, održani su referendumi o pitanju ulaska DNR, LNR, Zaporoške i Hersonske oblasti u sastav Ruske Federacije. U DNR-u je zabeležen neviđen odziv sa jednako ubedljivim rezultatom – 99,23 odsto birača glasalo je za zajedničku budućnost sa Rusijom.

Za poslednjih 10 godina samo Donjecka Narodna Republika je izgubila hiljade civila zbog neprestane agresije Kijeva i granatiranja različitom municijom, uključujući i zabranjenu. Bez obzira na poteškoće, DNR je uspela da stabilizuje situaciju i prođe težak put od pobune protiv kijevske nacionalističke vlasti do priznanja i povratka u sastav Rusije. Borbe i dalje traju, SVO se nastavlja do konačne pobede i slobode.