Dan kada je počeo raspad SFRJ

Dvadeset trećeg decembra 1990. Slovenija, tada još deo jugoslovenske federacije, održala je plebiscit o nezavisnosti, na kome su građani ove republike odgovarali na pitanje da li Slovenija treba da postane samostalna i nezavisna država. Od ukupnog broja onih koji su učestvovali na plebiscitu, 95 odsto se opredelilo za "samostalnu i nezavisnu Sloveniju", što predstavlja 88,5 odsto svih tadašnjih birača sa pravom glasa.

Bio je to početak secesije Slovenije i početak razbijanja Jugoslavije, koje je ubrzo poprimilo nasilan tok. U Sloveniji je, naizgled, sve išlo "kako treba". Javno mnjenje je nekoliko prethodnih godina temeljno pripremano za takav ishod. Na primer, pesnik Tone Pavček je 8. maja 1989, na protestnom skupu na Kongresnom trgu u Ljubljani, pročitao "Majničku deklaraciju", sa zahtevom za suverenu slovenačku državu i njeno slobodno odlučivanje o spoljnim odnosima.

Bilo je, doduše, i suprotnih reakcija, ali su one bile krajnje retke. Filozof Rastko Močnik je u secesiji prepoznao "tendencije za fašizacijom Slovenije", nastojanje da se "dežela" (domovina Slovenija) pretvori u "homogen kolektiv/korporaciju". Močnik je, kako se naknadno pokazalo, bio u pravu: korporacije su zavladale Zapadom.

Što se tiče inostranstva, pre svega Evropske ekonomske zajednice (preteče današnje Evropske unije) i iznad svega Nemačke, ovakva odluka je toplo pozdravljena. Naredne godine usledio je "mali slovenački rat za nezavisnost", koji je trajao tačno deset dana. Već 28. juna 1991. Evropska zajednica je obustavila svaku ekonomsku pomoć SFRJ, a to je bilo kažnjavanje savezne vlade koja je "pokušala da vojno spreči odvajanje Slovenije."  

Fantazme o "Velikoj Srbiji"

Nemački magazin "Špigl" je tada, u vreme njenog nasilnog razbijanja, pisao o Jugoslaviji kao o "tamnici naroda". "Frankfurter algemajne cajtung" je (apsurdno) tvrdio da su "nemački Austrijanci oduvek živeli u dobrim odnosima sa svojom slovenačkom manjinom."

U francuskom "Mondu" objavljen je "Apel za spasavanje Slovenije", u kome je češki pisac Milan Kundera pokušavao da "neprobojnim zidom ogradi Sloveniju od srpskog Balkana". Da li je to bio revanš za poraz u Drugom svetskom ratu, koji su Nemačkoj i celoj Evropi naneli jugoslovenski partizani, predvođeni Titom?

"Srpski Balkan" je, u fantazmama ovih glasnogovornika, ubrzo prerastao u "Miloševićevu Veliku Srbiju", a između nje i hitlerovskog Trećeg rajha je u "slobodnim medijima" stavljen nedvosmislen znak jednakosti. Za glavni uzrok rata oglašen je navodni velikosrpski fašizam.

Srbija je ubrzo dospela na stub srama. Samo retki su tada imali hrabrosti da o Srbiji i Jugoslaviji govore drugačijim glasom, bez povišenih tonova, ne podležući histeriji "javnog mnjenja".

Zapravo, tada smo prvi put u posleratnoj istoriji prisustvovali demonizaciji čitavog naroda koji će biti izopšten iz "međunarodne zajednice", po mogućnosti trajno, a ovaj čin će se kasnije, unutar EU i Zapada, ponoviti i sa Rusijom. Jedan od onih koji nije podlegao opštoj atmosferi je (i) austrijski i nemački pisac Peter Handke. Da ne bude zabune: Handke je rođen u Grifenu, u Austriji, njegova majka je Koruška Slovenka, a otac nemački oficir. On nije imao nijedan razlog da bude pristrasan, ili "prosrpski raspoložen".

Kako primećuje jedan nemački kritičar, Handkeova kratka knjiga iz 1991. "Oproštaj sanjara od Devete zemlje" bila je „žestoki protest pisca zbog secesije Slovenije", koji se odnosio i na činjenicu da je "secesija Slovenije zadala smrtni udarac Jugoslaviji."

Varijacije na srpske teme

U stvari, "u vreme dok je ceo svet seirio uz krvareću zemlju koju su ubijali," dodaje pisac Muharem Bazdulj, "Handke se lirski opraštao od svoje `devete zemlje`. Kad su topovi prestali da grme, napisao je još nekoliko `varijacija na temu`, popljuvanih i neshvaćenih."

Inače, ovom knjigom počinje niz Handkeovih knjiga posvećenih srpskim i jugoslovenskim temama, uključujući i čuvenu "Pravdu za Srbiju". Handke je napravio nezapamćen presedan i pravi književni skandal, zbog čega je izopšten iz "međunarodne intelektualne zajednice", a skandal se neće okončati ni kada pisac primi najcenjeniju, Nobelovu nagradu za književnost.

Prema Handkeu, ovaj "mali slovenački rat" bio je samo uvod, tek prvi čin u strašnoj i krvavoj jugoslovenskoj tragediji, koji je smesta započeo "sa besom pomračenim ubijanjem". O tome rečito govore slike: recimo, "slika vojnika Jugoslovenske narodne armije koji sa belom zastavom izlazi iz opkoljene bele karaule, i na mestu biva pogođen mecima nevidljivog."

Austrijske dnevne novine "Tagsblat" donele su tada izveštaj u kome ozareni slovenački teritorijalac priča jednako ozarenom reporteru o svojoj "prvoj žrtvi, 18-godišnjem Makedoncu".

"Može li to ubijanje", pita se Handke, "ikada da iščezne iz pamćenja nekome ko ga je svojim očima video?" I takođe: "Ima li ta Jugoslavija, za koju se mislilo da je sa Drugim svetskim ratom ipak izmakla prokletstvu istorije, sada i neko svoje, posebno prokletstvo?"

To "prokletstvo istorije", međutim, ne nosi samo "ubijena Jugoslavija", u kojoj je bilo "više Evrope" nego u današnjoj Evropskoj uniji; nosi ga, pre svega, Evropa, kao krivicu za nepromišljeno i hladnokrvno ubistvo Jugoslavije. Stvari su otada nezaustavljivo išle ka 1999. i NATO agresiji na Jugoslaviju, potom dalje ka Istoku, ka Ukrajini i, najzad, ka Rusiji.  

Avet Srednje Evrope

Što se tiče "Slovenije u Evropi", za Handkea je 1995. ta "nova stvarnost" bila krajnje razočaravajuća: portrete Tita zamenili su portreti Vilija Branta. Slovenački predsednik se ropski ulagivao liderima EU, a ekološki plakati sa prizorima kraške visoravni bili su sasvim "dostojni te Evrope".

Nove granice, između pojedinačnih država, neprijateljski raspoloženih jednih prema drugima, uz još "hiljade nevidljivih granica", umesto prema spolja, rasle su ka unutra, kao "pojasevi nestvarnosti, sve dok se u njima, kao u Andori, više ne bude mogao osetiti miris zemlje." Milje i milje ulica načičkanih tržnim centrima i bankama, "kao produženje Park avenije, betonski ušpricane u planine"; mesta bez stvarnosti na kojima, "umesto daška kulture, preostaju samo isparenja i blebetanje davno obezdušenog folklora."

Pre 1990. živeli smo u stvarnosti, posle toga stvari postaju nestvarne, dodaje pisac. A Jugoslavija je bila "stvarna zemlja". Nju su zamenile aveti, koje su se vratile iz istorije, poput "aveti Srednje Evrope".

Avet "Srednje Evrope" najpre je ugrabila Sloveniju: "To je počelo nekoliko godina posle Titove smrti…" Na okupljanja, prevashodno radi umetnosti i čitanja pesama, sve češće su u Sloveniju pozivani pesnici iz Mađarske, Poljske, Frankfurta, Pariza, Milana, pa i Lužički Srbi… i sve ređe "južnoslovenski Srbi". Prema njima i Bosancima trebalo je podići zid, po mogućnosti čvršći i jači i od onog Berlinskog.

To je bila ona ista sablasna "Srednja Evropa", podseća Handke, u kojoj se svake godine i dalje slavio sto i neki rođendan Franje Jozefa, a čija su "carska gospoda" svojevremeno htela da kao "varvarsko trabunjanje" ukinu sve slovenske jezike, uključujući i slovenački i češki – jezik onog istog Milana Kundere koji je u "Mondu" objavio svoj glasoviti apel.

Slovenački narod, najpre on, "podlegao je nagovoru da se igra države". U ovom slučaju, igra se vodila pod "posebno glupim sloganom: ’Small is beautifull’." Za tu, kao i za ostale države izrasle na jugoslovenskom truplu, zaključuje Handke, "nije postojao nikakav razlog iznutra."

U stvari, "veliki broj njih, u svakom slučaju većina unutar severnih naroda Jugoslavije, nagovoren je spolja na raspad svoje države." Žurnalističkim jezikom: Jugoslavija je razbijena spolja, i to je učinio Zapad, uz zdušnu pomoć iz same zemlje, u prvom redu onih koji su poraženi 1945, a zatim su za sve to tražena opravdanja, uglavnom u velikosrpskom fašizmu, što ne prestaje sve do danas.