Kako je Rembrant štitio Miloševića od NATO bombi

Dok ovih dana, kao i početkom svakog proleća, evociramo uspomene na žrtve i herojsku odbranu SR Jugoslavije od agresije NATO pakta i albanskih terorista 1999. godine, možda je to, ujedno, prilika da zavirimo i u jednu manje poznatu epizodu tog rata.

Budući da naše društvo ne oskudeva u broju onih koji će sa podsmehom prokomentarisati izraze kao što su "herojska odbrana", čak i pominjanje žrtava za koje tvrde da su stradale isključivo našom, a ne krivicom agresora, ovde treba pomenuti knjigu "Vazdušni rat NATO za Kosovo: Strategijska i operativna analiza" Bendžamina S. Lambeta, u izdanju Rand korporacije, u kojoj je doslovno navedeno:

"Do kraja treće nedelje, u velikoj meri zbog frustracije usled stalne nesposobnosti u okviru operacije da pogodi ukopane i neuhvatljive pozicije Vojske Jugoslavije na Kosovu, (general Vesli) Klark je zatražio raspoređivanje još 300 aviona za podršku operaciji. Taj zahtev, koji bi povećao ukupan broj angažovanih američkih i savezničkih aviona na skoro 1.000, podrazumevao je više od dvostruko više savezničkih aviona (430) u odnosu na broj koji je bio dostupan kada je operacija počela 24. marta – i skoro polovinu onoga što je saveznička koalicija imala na raspolaganju za 'Pustinjsku oluju'. Za SAD, to je predstavljalo povećanje od 60 odsto u odnosu na već raspoređenih 500 američkih aviona."

Dan kada je srušen mit o "nevidljivom": Kako je 250. raketna brigada PVO ušla u istoriju

Lambet je naglasio da je Vojska Jugoslavije tokom bombardovanja i borbi na albanskoj granici, naročito oko Paštrika, pokazala iznenađujuću sposobnost preživljavanja pod masovnim vazdušnim udarima NATO-a, pre svega zahvaljujući rasipanju snaga, maskiranju i korišćenju terena.

On je zaključio da, uprkos apsolutnoj vazdušnoj superiornosti NATO-a, kopnene snage VJ na terenu nikada nisu bile operativno slomljene i da su zadržale borbenu koheziju do kraja kampanje.

"U međuvremenu, operacija 'Saveznička sila' (Allied Force) i dalje je bila u zastoju, kao i ranije, bez ikakvih znakova opipljivog napretka. Klark je od samog početka operacije želeo da se gađaju komandni bunkeri i drugi ključni ciljevi u Srbiji, ali je trebalo više od mesec dana da politički lideri NATO-a odobre napad na Miloševićevu vilu...", navodi Lambet u pomenutoj knjizi.

Ova Lambetova rečenica je pravi uvod u našu priču.

Prema Lambetovoj i tvrdnjama učesnika pomenutih događaja, ali i ostalih koji su iz različitih uglova analizirali agresiju NATO pakta na Jugoslaviju, holandska vlada je u početku uporno odbijala da odobri bombardovanje predsedničke vile u Beogradu, jer se verovalo da se u njoj nalazi jedna Rembrantova slika iz "čuvene" kolekcije Ante Topića Mimare (1898–1987), doneta u Jugoslaviju neposredno posle Drugog svetskog rata.

"Nije to dobar Rembrant"

O tome svedoči i magistarska teza Džonatana Brenta Vilija na univerzitetu Harvard 2021. godine, pomalo rogobatnog naslova "Vazdušna moć protiv etničkog čišćenja: Efikasnost pristupa NATO okončanju srpske agresije na Kosovu":

"NATO je imao posebno glomazan mehanizam za razmatranje i odobravanje vazdušnih udara, koji je zahtevao konsenzus svih devetnaest država članica za svaki predloženi cilj. Holandija je, na primer, dosledno stavljala veto na svaki predlog za udar na jugoslovensku predsedničku palatu, jer se znalo da se u zgradi na prvom spratu nalazi Rembrantova slika. Na to je NATO general Klaus Nauman, navodno, prokomentarisao: Nije to dobar Rembrant."

Tu dolazimo do dileme. Da li je nemački general Nauman ubedio Holanđane da se u Miloševićevoj vili u Užičkoj ulici ne nalazi originalni Rembrant i da je posredi falsifikat, ili je "samo" sugerisao da je napad na Miloševićevu rezidenciju vredan Rembrantove slike?

"Tačka preloma": NATO bombardovanje, uloga Rusije i rat koji je stvarno promenio pravila (VIDEO)

Predsednička rezidencija pogođena je 22. aprila, bezmalo mesec dana nakon početka agresije. NATO je sa dva projektila razorio rezidenciju i Miloševićev kabinet, ali predsednik SR Jugoslavije nije bio u njoj.

Iako je u svom opširnom delu priznao da NATO u vojnom smislu nije izašao na kraj sa jedinicama Vojske Jugoslavije, u konvencionalnom smislu tog izraza, Lambet nam je predočio i nešto više nego cinično, što daleko prevazilazi pitanje bombardovanja jednog umetničkog dela, pa makar posredi bio i lažni Rembrant.

On je agresiju na Srbiju i SR Jugoslaviju opisao kao "do tada neviđenu vežbu u upotrebi sile":

"Bila je to najduža američka borbena operacija od Vijetnamskog rata. Sa cenom većom od tri milijarde dolara, bila je i izuzetno skupa. Ipak, delimično zahvaljujući tom ulaganju, ispostavila se kao do tada neviđena vežba u preciznoj i diskriminativnoj upotrebi sile u velikom obimu. Ukupno, od oko 28.000 visokoexplozivnih ubojnih sredstava upotrebljenih tokom 78 dana operacije, najviše oko petsto civila je poginulo kao direktna posledica pogrešno izvedenih udara."

Zaista, šta je smrt oko petsto civila, u vojnom sistemu koji više brine o lažnom Rembrantovom platnu, nego o ljudskim životima? Ostala umetnička dela iz rezidencije u Užičkoj ulici uopšte ih nisu zanimala.

Rembrant Harmens van Rajn (1606–1669) inače je bio poznat po upotrebi svetlosti i senke (chiaroscuro), kojom je stvarao izraženu dramatiku, zadirući četkicom duboko u psihologiju i karakter svojih likova. Donekle sličnu tehniku u igri svetlost i tame, ali na planu politike i propagande, upotrebljavao je Zapad u svojim medijima iz sasvim suprotnih pobuda.

Ta okolnost je jedino što, osim bombardovanja vile u Užičkoj ulici u Beogradu, može da poveže Rembranta sa NATO paktom i agresijom na SR Jugoslaviju.