Istina bez granica: Kultura pamćenja je preduslov opstanka Srba

Istina, ukoliko se zastupa uporno i odgovorno, može preći granice koje su joj decenijama bile nametane, poručio je direktor Memorijalnog centra Republike Srpske Denis Bojić povodom kampanje "Upoznajte srpsko stradanje", održane sredinom jula u Njujorku, koja je privukla veliku pažnju građana ove metropole.

"Upravo taj trenutak otvorio je i mnogo šire pitanje – šta danas znači kultura pamćenja srpskog naroda, gde su njene granice i šta je naša obaveza prema žrtvama i generacijama koje dolaze", kaže Bojić u autorskom tekstu nakon kampanje koja je u Njujorku održana 10. i 11. jula.

U Njujorku pokretna izložba o srpskim žrtvama: Od logora NDH do stradanja na Kosovu i Metohiji

Navodi da je najčešće pitanje koje su Njujorčani postavljali tokom kampanje bilo: šta sve podrazumeva srpsko stradanje.

"Svaki put usledio je isti osećaj, jer nije bilo lako pronaći odgovor koji bi stao u nekoliko rečenica. Ne zato što činjenica nema, već zato što ih ima previše. Kako u kratkom razgovoru objasniti vekove progona, genocid, ratove, logore, egzoduse, stradanje civila, ubijenu decu, nestale, razrušena ognjišta i porodice koje decenijama traže posmrtne ostatke svojih najmilijih? Kako čoveku koji se prvi put susreće sa tom temom približiti istoriju jednog naroda, a da nijedna žrtva ne ostane zaboravljena? Srpsko stradanje nije jedan događaj, jedna godina ili jedan rat. To je istorijsko iskustvo koje je oblikovalo kolektivno pamćenje, identitet i trajnu obavezu da se istina sačuva i prenese našoj deci, ali i celokupnom čovečanstvu", ukazuje je Bojić.

Takođe ističe da bez zajedničkog pamćenja i svesti o prošlosti, društvena zajednica ne postoji kao takva i da Republika Srpska ne može postojati kao svestan oblik kolektivnog "mi" bez pamćenja svojih heroja i žrtava.

"Njena uloga u celokupnoj istoriji srpskog naroda, za koju mnogi kažu da je najveća srpska pobeda na kraju 20. veka, ne može biti pouka iz našeg kolektivnog iskustva bez kontinuiteta svesti o žrtvama kojima je skupo izborena i plaćena. Zbog toga je odgovor na pitanje koje se u javnosti nameće nakon rezultata rada Memorijalnog centra Republike Srpske – zašto sada i na ovaj način priča o srpskim žrtvama, ili zašto samo o srpskim žrtvama – veoma jasan", naveo je Bojić.

Bojić je posebno naglasio da je "politika pamćenja sredstvo preživljavanja".

"Ukoliko bi nam uspeli uskratiti pravo da govorimo čitavom svetu o našim žrtvama, to bi značilo prestanak postojanja Republike Srpske. Mi imamo pravo, ali i obavezu da o njima govorimo. U isto vreme, nemamo pretenziju da preuzimamo upravljanje kulturom pamćenja drugih naroda i zajednica, jer oni govore o svojim žrtvama onako kako sami misle da treba i mogu", poručuje Bojić.

Bojić napominje da treba biti svestan da duh vremena u kome živimo, na globalnom planu, podrazumeva nove, savremene metode borbe za istinu o žrtvama koje su, krajem devedesetih, a i mnogo ranije, surovo oklevetane i zanemarene.

"Mi se borimo protiv nastojanja da se naše žrtve prećute, zaborave, ali i planski proglase zločincima, čemu smo svedočili prethodnih decenija, a čemu svedočimo i danas. Svesni smo da to nije lak put", naveo je Bojić.

Podsetio je da je više od decenije, kao autor dokumentarnih filmova čija je tema stradanje srpskog naroda, u centru Zagreba realizovao dokumentarni film koji je postao viralan – "Šta Jasenovac znači Hrvatima danas", u kome se jasno videlo koliko je mnogima teško izgovoriti srpsko ime kad je reč o žrtvama, čak i kad je reč o Jasenovcu, jednom od najsurovijih logora smrti u Drugom svetskom ratu i simbolu genocida u NDH.

"U tom filmu bili su vidljivi jasni oblici i obim poricanja jednog od najvećih zločina u ljudskoj civilizaciji. Danas smo stigli do pokretne izložbe na Menhetnu, u srcu Njujorka, ispred sedišta Ujedinjenih nacija i na drugim prepoznatljivim lokacijama grad", naveo je Bojić i dodao da je ovo prvi put, da se na ovaj način, koordinisano, institucionalno i na globalnoj sceni iznose pred svetsku javnost dokumentovane činjenice o stradanju Srba tokom Prvog i Drugog svetskog rata, o posebnim logorima za decu, te o surovom kontinuitetu koji se pokazao i u Odbrambeno-otadžbinskom ratu devedesetih".

Ta putanja, ističe Bojić, od negiranja zločina na ulicama Zagreba do upoznavanja građana Njujorka sa srpskim stradanjem, nije samo priča o politici pamćenja, već je to priča o dostojanstvu, ali i jasan pravac našeg budućeg delovanja.

"Momenat u kojem prolaznici na Menhetnu naglašavaju potrebu ovakvih nastojanja da se govori o stradanju naroda Tesle, Pupina, Đokovića i Jokića predstavlja malu, ali simbolički veliku institucionalnu pobedu", naveo je Bojić.

Direktor Memorijalnog centra Srpske je istakao da, za razliku od pamćenja, zaborav ne traži nikakav napor. On je prirodan i nevoljan proces.

"Pamćenje, međutim, traži odluku, odgovornost i istrajnost. Zato svaka ozbiljna kultura pamćenja predstavlja stalnu borbu protiv prirodne sklonosti vremena da izbriše i događaje i ljude. Zato kultura pamćenja ne nastaje sama od sebe. Ona se gradi istraživanjem, dokumentovanjem, svedočenjem i obrazovanjem. Ako to izostane, zaborav će učiniti ono što uvek čini – izbrisaće i žrtve i pouke koje su nam ostavljene", upozorio je Bojić.

On je naglasio da zato i odgovor na pitanje "šta sve podrazumeva srpsko stradanje", kako slučajnim prolaznicima Njujorka, tako i našoj deci, nikada ne može biti kratak.

"U bilo kojem delu planete, ma kome bio upućen, on počinje našim žrtvama, nastavlja se našim pamćenjem i završava našom obavezom da istinu o njima sačuvamo i prenesemo svetu", konstatuje Bojić.

Sve dok budemo imali snage da to činimo, poručuje, srpsko stradanje neće biti zatvoreno u granicama.

"Živeće u pamćenju, u istini i u odgovornosti svake generacije da žrtvama vrati ono što im istorija najčešće oduzima – mesto u sećanju čovečanstva. Upravo zato kultura pamćenja nije izbor, već preduslov našeg opstanka", zaključuje direktor Memorijalnog centra Republike Srpske.