Srbija i Balkan
"Ja nemam kud": Čitava sudbina i život Srba sa Kosova i Metohije u jednoj rečenici
Izgleda kao da je sve jasno: mi nemamo kud sa Kosovom i Metohijom jer je ono postalo život, Albanci ne znaju šta će s nevinim Raškovićem, sa Srbima koji tu žive, a ponajmanje znaju šta da urade sa tzv. Kosovom, sa institucijama, zakonima, tuđim modricama i trpljenjem, koje će se sigurno pretvoriti u slobodu, kaže za RT Balkan književnik i novinar Živojin Rakočević
"Ja ne znam šta da radim! Ja nemam kud". Izgovara ovo noćas u šok sobi Kliničko-bolničkog centra u Severnoj Mitrovici Nenad Rašković, Srbin iz Drena kraj Zubinog Potoka, koji sat pošto su ga vezanog za bukvu, sa krpom preko usta da se ne čuju njegovi jauci, trojica albanskih policajaca zverski tukli crevom za vodu od pola cola. I nakon što su mu obećali da će doći ponovo.
U ovoj rečenici sva sudbina Srba na Kosovu i Metohiji. "Ja nemam kud! Ja ne znam šta da radim".
Nenadov glas iz bolesničke postelje mio i bogobojažljiv, uplašen. Ni mržnje ni ozlojeđenosti čak, ni poziva na osvetu. Ni vapaja, ni molbe za pomoć, pre glas praštanja, konstatacija – ja više "nemam kud!"
A oni su obećali da će doći ponovo. Leđa i rebra odrani su mu od batina. Tukli su ga i ponižavali pred ženom i decom. Repetirali pištolj, tražili pušku koju on nema, optužili ga za ratni zločin, a Nenad za vreme rata nije ni bio na Kosovu i Metohiji.
Dok su Nenada tukli u kući njegova deca su plakala.
"Kad čoveka sateraš u ćošak, njegova poslednja rečenica nije ni molba za spas, niti vapaj u pomoć, već uzdah očaja: 'Ja više nemam kud'. Ta teška istina, izrečena u nekoliko reči, sažima svu muku i raspeće koje naš narod na Kosovu i Metohiji ne nosi samo ove godine, niti ove decenije, već čitav jedan vek neprekidnog stradanja", kaže za RT Balkan književnik Nenad Milkić, autor nekoliko romana o Košarama, stradanju Srba na Kosovu i Metohiji.
Za Milkića, Raškovićeva rečenica "nije poziv na odbranu, niti je čekanje pravde".
"To je ono surovo pomirenje sa sudbinom, trenutak kada čovek primi krst koji mu je dat i ponese ga dalje kroz život. Modrice na tom pretučenom telu nisu samo modrice jednog čoveka, to su ožiljci cele naše istorije i to su udarci koji bride na obrazu svakoga od nas. Oni koji danas okreću glavu i prave se da ne vide onog ko je ostao bez izlaza, zaboravljaju da se sutra i sami mogu naći u istoj toj situaciji i izgovoriti istu rečenicu. Zato se na kraju nameće jedno gorko pitanje: 'Imaš li ti, Srbine, ti koji čitaš ovo, kud i gde ćeš kada zlo stigne pred tvoja vrata?'", zaključuje Milkić.
Nema ni pola godine od kada je na prelazu Bela zemlja prebijen Srbin iz Paralova Bojan Zdravković. Bojan je sa dementnim ocem pošao u Bujanovac po lekove, stričevim kolima, bez ovlašćenja. Na prelazu ga je zaustavio kosovski policajac i na Bojanovu molbu da ga pusti, odveo ga je između kontejnera, tamo mu udario dva šamara, išutirao ga nogama, a zatim mu, dok se Bojan vraćao u kola psovao "srpsku majku" i sve drugo "srpsko" po redu. Zatim su i Bojanu i njegovom dementnom ocu stavili lisice na ruke, saslušavali ih u kontejneru par sati.
Nema ni tri – četiri godine kako je kod Štrpca Albanac, pripadnik tzv. kosovskih bezbednosnih snaga iz pištolja pucao i ranije dvojicu srpskih dečaka dok su iz šume, na Badnje jutro, kući nosili badnjake. Posle su se dečaci dugo oporavljali od rana, rane u duši nikad se neće zaceliti, a Albanac je ubrzo po hapšenju pušten kući, presude još nema.
Nenadu Raškoviću iz Drena presuđeno je sinoć u šumi kraj sela, dok su ga vezanog za bukvu tukli gumenim crevom. I pre toga šamarali, udarali pesnicama i ponižavali pred ženom i decom. Do juče, Nenad je mirno živeo u svom selu, sa suprugom Albankom iz Albanije, gajio decu, čuvao ovce, kosio livade i mislio da će ga ostaviti na miru.
Nisu. Juče su mu došli na prag i ostavili mu poruku da od mirnog života njega i njegove porodice nema ništa. Da će doći ponovo. Nenad u svojoj kući, ni on ni njegova žena i deca neće više mirno zaspati. Skakaće iz kreveta na svaki šum oko kuće. Kao i Bojan Zdravković i oni dečaci sa badnjacima. Kako, uostalom, i svi Srbi po Kosovu i Metohiji. Jer, nikad se ne zna kad će sa lisicama i crevom od pola cola zakucati na čija vrata.
"Nije nam još došlo u glavu, a i neće još dugo, da su sinoć u Drenu, u šumi, tukli svakog od nas Srba pojedinačno. I nas sa Kosova i Metohije koji smo ovde ostali i vas po centralnoj Srbiji, tamo, s druge strane Jarinja i Brnjaka, Merdara i Bele Zemlje. I one naše što su otišli odavde i misle da su se spasili", ponavlja mi jutros Milkićeve reči dugogodišnji prijatelj, Srbin iz Severne Mitrovice.
A u policiji tzv. Kosova jutros vele da nisu čuli da je neko, nekog tukao u Zubinom Potoku noćas. "Niti više ovde mogu, niti imam kud", rečenica je koju sve češće beležim posle razgovora sa Srbima na Kosovu i Metohiji.
"Svaki dan pričam sa sobom, sa suprugom, šta da radimo. Jesmo li dobri roditelji ako nam deca rastu u ovakvoj atmosferi, jesu li zaslužila bolje, a jesmo li nas dvoje dobri ljudi ako odemo i ostavimo rodnu kuću, njivu, grobove predaka, ikonu? Ovde nam kažu da ovo nije naše, da je njihovo, kad pređemo preko, u Srbiju, tamo nas zovu kosovarima, dođošima, prečanima, pljuju na nas, optužuju nas da smo prodali zemlju, uzeli ogromne pare, da smo sami krivi za sve što nas je snašlo, da smo njima u Srbiji samo teret... 'Dosta više sa tim Kosovom', vele nam u našoj Srbiji. Nema nam mira ni tamo ni ovamo", davno mi je kroz gorke muške suze ispričao jedan od tih Srba.
Rođen je i čitav život proveo na Kosovu i Metohiji, tu odrastao, tu ostao, tu gaji svoju decu, tek u poslednje vreme počeo da razmišlja o odlasku. Slike leđa Srbina Nenada Raškovića su uznemiravajuće. Lakše je okrenuti glavu nego ih gledati. Gumeno crevo od pola cola kida kožu, ostavlja kao zift crne podlive. To gumeno crevno pomera jetru i i bubrege.
"'Ja nemam kud', je rečenica ljudi koji žive u prividnoj slobodi. To je najteži oblik preživljavanja. Da je Nenad u zatvoru bilo bi mu lakše, jer postoje pravila i rokovi i on bi znao šta da radi sa sobom. On živi u okvirima kosovskih savršenih – evropskih zakona – i može da ide da se žali u PIK (Policijski inspektorat Kosova). Šta će tamo dobiti: izvode o pravima građanina iz Pariza ili Londona. Vratiće se sa još tamnijim unutrašnjim, duševnim modricama", kaže za RT Balkan književnik i novinar Živojin Rakočević koji živi u srpskoj enklavi u Gračanci.
Naš sagovornik konstatuje da su od Nenada "tražili nešto za šta su znali da nema i krvnički ga unakazili – po evropskim pravilima".
"Nenadu Raškoviću je žena Albanka, za nju su rekli da će je oterati u Albaniju, jer su oni gospodari i savršenih zakona i života. Možda je i taj brak bio motiv više, za prebijanje. Kad su rušili vikendice oko jezera Gazivode i kad su Srbi pokušavali da pokažu neka dokumenta, i kosovska, da se zaštite i ospore rušenje, nekoliko puta su policajci ponovili: 'Sad je naše vreme!'", nastavlja Rakočević.
Dodaje da da mu je jasno i logično da Rašković kaže: 'Ja nemam kud!".
"Ostao je sam sa sobom i poniženjem u prividnoj slobodi. Izgleda da kao da je sve jasno: mi nemamo kud sa Kosovom i Metohijom jer je ono postalo život, Albanci ne znaju šta će s nevinim Raškovićem, sa Srbima koji tu žive, a ponajmanje znaju šta da urade sa tzv. Kosovom, sa institucijama, zakonima, tuđim modricama i trpljenjem, koje će se sigurno pretvoriti u slobodu", zaključuje Živojin Rakočević.
Live
