Srbija i Balkan
Dan primirja: Od kaplara Gavrića do Milunke Savić - Srbija nikada (više) ne sme da zaboravi junake
"Rat je bio i prošao, a herojsko učešće u njemu smatrala je kao sasvim normalnu stvar, obavezu prema domovini", rekla je za RT Balkan Slobodanka Grković, unuka Milunke Savić. Sećanje na najmlađeg kaplara Momčila Gavrića čuva njegov praunuk Aleksandar
Kada je komandant Druge srpske armije, zaslužan za prvu pobedu savezničke vojske u Prvom svetskom ratu u Cerskoj bici, vojskovođa Stepa Stepanović otišao u penziju, zadržao je samo vojnički krevet, sto sa fronta i slepog konja Vilu, svog vernog pratioca. Nešto kasnije tražio je da mu se smanji penzija, jer je bila "velika", jer kako je rekao:"Otadžbini se sve daje, a od nje se ne uzima ništa".
VelikaMilunka Savić odlikovana sa 12 srpskih i savezničkih ordena za hrabrost, nije smatrala da joj država bilo šta duguje.
Za najmlađeg kaplara podnarednika i vojnika u Prvom svetskom ratu, kao i nosioca Albanske spomeniceMomčila Gavrića, koji je sa osam postao vojnik, a sa deset godina prelazio Albaniju sa našom vojskom, saznalo se tek šezdesetih godina.
"U kritičnim trenucima Kolubarske bitke, ja se nisam uzdao u strategijske formule, već u zdravo rasuđivanje i čeličnu volju mog srpskog vojnika - seljaka. On je pravi pobednik, a ja sam samo upravljao njegovom snagom", govorio je Živojin Mišić.
Kada su Radomira Putnika pred kraj života pitali zašto nikada javno ne nosi brojna domaća i strana odlikovanja, odgovorio je: "Moje dekoracije su ispod mundira".
Danas je Dan primirja, sećanje na 11. novembar 1918. godine kada je u železničkom vagonu u Kompijenu, kod Pariza, potpisano primirje sila Antante sa Nemačkom, koja je time kapitulirala u Prvom svetskom ratu. Srbija je, u Velikom ratu, bila na pravoj strani istorije, platila je najveću cenu pobede i ima mnogo junaka koje treba i mora da pamti.
Prema Popisu vojnih i civilnih gubitaka Kraljevine Srbije u ljudstvu u Prvom svetskom ratu na osnovu podataka iz Vojnog arhiva iznetih na Konferenciji mira u Parizu, Srbija je izgubila 1.247.435 ljudi – 28 odsto od celokupnog broja stanovnika 1914. godine, kada je rat počeo. Od tog broja vojnički gubici iznosili su 402.435 ljudi i 845.000 civila, kao i 264.000 invalida (114.000 vojnih i 150.000 civilnih).
Kraljevina Srbija izgubila je 62 odsto muškog stanovništva od 18 do 55 godina, od kojih je 53 procenta poginulo, a 9 odsto su ostali trajni invalidi. Na zasedanju Narodne skupštine 1921. godine saopšteni su podaci o ukupnom broju žrtava rata – 1.000.356 (sa teškim invalidima gubici su iznosili 1.511.415 ljudi). Prema izveštaju koji je početkom 1921. godine predat Komisiji za reparacije "radi potraživanja u gubicima u ljudstvu", od početka rata do novembra 1915. godine, ukupno je mobilisano 707.005 vojnika. Od tog broja poginulo je, umrlo ili nestalo čak 402.435 vojnika.
"Rat je bio i prošao, a herojsko učešće u njemu smatrala je kao sasvim normalnu stvar, obavezu prema domovini. Živela je i otišla sa svojim idealima od kojih nije odstupala nikada", rekla je za RT Balkan Slobodanka Grković, unuka Milunke Savić, žene heroja balkanskih i Prvog svetskog rata, učesnici Kolubarske i bitke na Kajmakčalanu, najodlikovanije ratnice.
"Nikada nije pričala o ratu. Onako je usput govorila, rat je bio i prošao. Odškolovala je najmanje tridesetoro dece koje je dovodila iz svog rodnog kraja, Jošaničke banje. Tokom Drugog svetskog rata u kući je krila Jevreje i pomagala im, kao i svima koje je okupator maltretirao", ispričala nam je Milunkina naslednica.
Posebno se seća kada je njenoj baki stigao poziv da ide na inauguraciju predsednika Francuske Šarla de Gola.
"Lično ju je zvao. Samo nju iz naše zemlje.Josip Broz Tito je želeo da ide, ali ga Šarl de Gol nije hteo. Baka nije imala pasoš ni haljinu. Izvadili su joj ispravu po ubrzanoj proceduri, sašila je haljinu sa tufnicama, voz je čekao samo nju. De Gol ju je izuzetno cenio. Čekalo ju je počasno mesto. I Francuzi i Englezi su joj nudili da dođe, da bira gde želi da živi. Nije htela. Ona je sve radila iz ideala, a to podrazumeva da nećete da naplatite. Ona je smatrala da je normalno da o vojnim podvizima ne govori. Toliko je volela svoju otadžbinu, sve je uradila za nju, pošteno, iz srca", navela je.
Uspomenu na pradedu Momčila Gavrića čuva praunuk Aleksandar Gavrić. On je u školskom časopisu OŠ "Skadarlija", čiji je đak, pisao o njemu.
"Sa jedanaest godina je već dva puta bio odlikovan u Prvom svetskom ratu i prošao kroz velika iskušenja. Momčilo Gavrić je na početku Prvog svetskog rata imao osam godina, kada su u avgustu 1914. austrougarski vojnici učinili velike zločine nad civilnim stanovništvom, u kojima je nastradala i porodica Gavrić. Otac je, spremajući ukućane za beg, Momčila poslao kod strica da nađe zapregu. U međuvremenu su stigli austrougarski vojnici zapalili kuću i pobili porodicu Gavrić, desetoro braće i sestara. Momčilo je, ostavši bez najmilijih, krenuo iz rodne Trbušnice na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije pod komandom majora Stevana Tucovića i ispričao šta se dogodilo. Major Stevan Tucović je nakon potresne priče koje je čuo od Momčila naredio da nekoliko vojnika povede Momčila i osveti njegovu porodicu što je i sam Momčilo uradio bacavši bombe koje su mu dali vojnici. Nakon prvog obavljenog vojnog zadatka Momčilo postaje punopravni član sa ostalim vojnicima i dobija čin kaplara sa navršenih osam godina", napisao je naslednik najmlađeg kaplara.
Podsetio je da je Momčilo sa svojim pukom prošao veliku bitku na Ceru, nakon čega je peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao dečak ono što mnogi odrasli nisu. Živojin Mišić ga je tada unapredio u viši čin i kao dvanestogodišnjak postao je podnarednik.
"Neku godinu nakon rata doživeo je iznenađenje. Dobio je poziv za služenje vojnog roka. Momčilove tvrdnje o učešću u ratu i odlikovanju nisu ozbiljno shvaćene, pa je morao da odsluži vojni rok. U Drugom svetskom ratu je mobilisan u ratnoj 12 jedinici u Kolašinu, gde u aprilu 1941. godine pada u zarobljeništvo i biva sproveden u logor u Pljevljima. Uspeva da pobegne iz logora, odakle je peške došao u Beograd, gde se jedno vreme krio. Nakon Drugog svetskog rata su ga greškom izveli partizani na streljanje, ali je srećom jedan od njihovih oficira prepoznao Momčila i garantovao za njega. Još jedna nepravda ga je zadesila pedesetih godina 20. veka kada je za vreme vladavine Tita bilo naređeno da se skuplja od stanovništva pomoć za Albance. U to vreme je Tito bio u dobrim odnosima sa tadašnjim premijerom Albanije Enverom Hodžom. Kada su došli Momčilu na vrata da traže pomoć, a sa obrazloženjem da je za našu braću Albance, Momčilo je malo povišenim tonom rekao da nam Albanci nikad nisu bili braća i da je on to najbolje osetio prelaskom preko Albanije u Prvom svetskom ratu. Nedugo nakon što je odbio da priloži pomoć, došli su da ga uhapse. Tri meseca je bio u zatvoru, a da niko nije znao gde je, o čemu ni sam Momčilo nije hteo da priča nakon povratka kući", napisao je njegov praunuk.
Tek kada je potporučnik Svetislav Ćirić, koji je tokom Prvog svetskog rata imao zadatak da čuva dečaka Momčila, dao oglas u "Politici" 1964. godine: "Potporučnik Ćirić traži kaplara Gavrića", o najmlađem kaplaru i junaku se otkrilo sve. Prve reči koje je Momčilo rekao videvši ga bile su: "Kaplar Momčilo se javlja na raport, gospodine potporučniče". Ćirić mu je, nakon 46 godina od poslednjeg susreta, predao vojne dnevnike, kaplarsku platu koju je skupljao decenijama (pretvarao ju je u zlatnike da ne propadne), te kaplarsku, podnaredničku, kao i vojnu knjižicu, Albansku spomenicu i sva odlikovanja.
O neke junake, iako su oni smatrali da im država ništa ne duguje, naša zemlja se ogrešila. Dovoljno je samo istaći da je Milunka Savić u penziju otišla sa mesta čistačice. U danu kada se obeležava 108 godina od pobede u Prvom svetskom ratu, Srbija kao zemlja pobednica nikada (više) ne sme da zaboravi svoje junake. Jer, oni su pisali istoriju na frontovima Prvog svetskog rata koji je počeo napadom Austrougarske na Srbiju, dok danas neki pokušavaju da je izbrišu ili promene - iz fotelja.
Live
