Nepoznata priča srpskog stradanja u Doboju: Sa Srbima postupati bez suca

Austrougarski logor u Doboju za Srbe, još jedna zaboravljena, neispričana, malo poznata priča, pečat sramote na duši potomaka. Dvanaest, ili, ko zna koliko hiljada mučenika bez sveće, bez groba.

Pred pričama preživelih logoraša pamet staje.

"Sa internircima postupati bez intervencije suca, na osnovu nužne ratne odbrane prema vojničkoj komandantskoj moći…", deo je naredbe Austrougarske vrhovne komande zapovedniku logora u Doboju 1915. godine.

Nešto kasnije, u jednom izveštaju austrougarske vojske iz Sarajeva u Beč, stoji potvrda da je naređenje izvršavano sa posebnom pažnjom: 

"Kako je naređenje vojne komande nalagalo najstroži i najdrakonskiji postupak s ovom internircima, učinjeno je sve što se moglo da se što prije i što više interniraca uništi…". 

Žene, deca, starci

Dobojski logor otvoren je 27. decembra 1915. godine, kada je dovezen prvi kontingent interniraca, srpskog stanovništva iz Podrinja.

"Prema svim postojećim podacima i svedočanstvima, kao i prema preostalim austrougarskim dokumentima, u logor su dovođeni civili, meštani sela sa istoka BiH. Dostupni podaci i kasnija istraživanja dala su broj od 42.917 interniraca. Među njima su uglavnom bile žene, deca i starci, prema dostupnoj evidenciji 16.673 muškarca,16.996 žena i dece, te 12.122 zarobljenih vojnika iz Srbije i Crne Gore. Međutim, strašan je podatak da deca mlađa od 14 godina uglavnom nisu upisivana u ove spiskove, tako da je stvarni broj sigurno mnogo veći. Ove činjenice idu u prilog tvrdnji o genocidnom karakteru logora, jer su u njemu fizički uništavani budući genetski potencijali nacije", kaže danas za RT Balkan Lidija Žarić, direktor Centra za kulturu i obrazovanje u Doboju.

Zanimljivo je, nastavlja Žarićeva, "da ovakav progon Srba nije otpočeo odmah po početku rata u Srbiji a tumači se da je nakon uspeha srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari, i povlačenja neprijateljske vojske preko Save, ovakva odluka doneta iz straha od ustanka Srba u BiH, i činjenice da je srpski nacionalni korpus veštački podeljen granicom na Drini".

"Namera Austrougarske je bila da, kao prvo, nasilnim iseljenjem Srba iz Podrinja, Hercegovine i dela Sarajevsko-romanijske regije, stvori tampon zonu prema Srbiji, odnosno zemlju bez ljudi, koju bi bilo lakše kontrolisati. Kao drugo, deo monstruoznog plana je bio i fizičko uništenje Srba, koji su kvalifikovani kao nepoželjan element države, koji podriva njenu sigurnost i opstanak", kaže naša sagovornica.

Srbi potrpani u balegu do kolena

Nedavno je u Ruskom domu u Beogradu predstavljeno rusko izdanje romana "Jevanđelje po robu" Danila Tešanovića o srpskom stradanju u dobojskom logoru.

"Nakon sarajevskog atentata Srbi su proglašeni za "foglfraj"- slobodne ptice za odstrel. Svako je imao pravo da ih ubija i muči, iz radoznalosti, dosade, iz mržnje… Svaki katil je imao priliku da pokaže svoju zlu narav jer su žrtve bile oko njega. Dovoljan je razlog bio da si Srbin“, kaže za RT Balkan autor romana Danilo Tešanović.

On podseća da je jedan deo Srba mobilisan u austrougarsku vojsku, neki su preko Drine otišli dobrovoljno u srpsku vojsku, bogati Srbi su opljačkani ili internirani u Srbiju…

Prethodnica Jasenovcu

"U Bosni je ostala nejač, babe i dedovi prepušteni nemilosti šuckora – bosanskih oružnika muslimanske vere pod komandom Ademage Mešića. Njegovi šuckori su vršili zverstva u Dobojskom logoru, prvom koncentracionom logoru u Evropi koji je vremenska i brutalna prethodnica Jasenovca i drugih stratišta. Narod iz istočne Hercegovine i  Bosne je potrpan u devet baraka koje su do tada služile kao "pferdešpital" – konjska bolnica za konje bolesne od sakagije. U baljegu do koljena potrpan je srpski narod. Između Srbije i Bosne, tim etničkim čišćenjem je napravljena tampon zona da Srbi s ove i one strane Drine nemaju fizičku vezu, da se onemogući svaki uzajamni otpor. Dovoženi su od Ustiprače u otvorenim vagonima", počinje tužnu istoriju Dobojskog logora za Srbe Tešanović.

Njegov roman o srpskom stradanju u austrougarskom logoru u Doboju ima, kaže, tri sloja radnje. Prvi je patnja u logoru, drugi – ratno vojevanje Srba mobilisanih u austrougarsku vojsku koji su se predali Rusima pa bili u dobrovoljcima Stevana Hadžića u Odesi. Mnogi od tih Srba izginuli su, podseća Tešanović, u borbama na Dobrudži, a preživeli su delom uključeni u belogardejce Aleksandra Kolčaka. Potom su mnogi bili u crvenoarmejcima. Malo se njih živih vratilo kući. Treći sloj romana je borba retko čestitog muslimana protiv nasilja Ademage Mešića i šuckora.

Da ovoga puta nestane srpske nacije

Dr Josip Škarić svedočio je svojevremeno, navodi u knjizi "Dobojski logor: hronika o austrougarskom logoru interniraca u Doboju 1915 – 1917", Dušan Paravac, da kada je kao lekar upozorio komandanta logora (austrougarskog oficira)… da se obolelima od teških crevnih bolesti daje isključivo suha hrana, komandant logora mu je  jednostavno odgovorio: "Ja, pa šta ćemo. U istoriji se dešava da neke nacije nestaju, a druge se dižu, pa šta se može protiv toga činiti, da ovog puta nestane srpske nacije".

"Šuckori su se takmičili ko će narodu u logoru naneti veće zlo. Ubijanja su bila svakodnevna, silovanja, javna vešanja… Jedan dan je na topole povešano 11 ljudi, to je bila svečanost za tu bagru. Ali osnovno mučenje je bilo iscrpljivanje glađu, žeđu, hladnoćom, strahom... Šuckori su činili i više zla nego što su Austrijanci tražili od njih. Samo u aprilu 1916. godine je u logoru stradalo 611 dece mlađe od 14 godina. Svako jutro u zapregu upregnu po dva ili četiri logoraša i iz baraka izbacuju mrtve. Znali su na groblje odvući i žive ljude koji su se pravili mrtvi, nisu hteli da izlaze iz raka, molili su grobare, logoraše, da ih žive zatrpaju. Zamislite tu tragediju da su gladna djeca gutala sasušenu konjsku balegu, crve i žgadiju, glodala kosti mrtvih konja i gavranova…", priča dalje tužnu istoriju dobojskog logora Danilo Tešanović.

 "Sve nas je manje ostajalo u životu"

Teško svedočanstvo srpskog stradanja u Doboju, koje u svojoj knjizi prenosi Dušan Paravac, ostavio je i Miloš Ćosović koji je kao dete preživeo ovo mučilište. On je ispričao da je uveliko bila zima kad su austrijski vojnici došli u njegovo selo na levoj obali Drine, sat hoda od Foče, i kad su meštane zajedno sa stokom i imovinom koju su nosili sproveli u Šćepan polje gde se sleglo dosta naroda.

"U Doboju su nas smestili u neke barake i konjušnice. Unutra je bilo prljavo, neuredno, jedva smo našli dovoljno mesta da legnemo. Bili smo neobučeni, pocepani, bez obuće i preoblaka. Na putu smo prozebli i izgladneli. Hiljade ljudi, žena i dece ležalo je po konjušnicama. Počelo je masovno pobolevanje. Nikakve brige, nikakve lekarske pomoći. Dugo putovanje, glad i studen učinili su svoje. Kroz nekoliko dana umrla mi je sestra Stoja. Imala je šest godina. Odneli su je na groblje sa mnogo druge mrtve dece koja su svako jutro iznošena iz konjušnica. Ubrzo je umrlo i dvoje male dece moje strine. Sve nas je manje ostajalo u životu...", svedočio je svojevremeno Miloš Ćosović.

Deca su umirala masovno

Ljudi su u logoru, prenosi priču na osnovu svedočenja preživelih Lidija Žarić, "izgladnjivani, i uglavnom su umirali od iscrpljenosti i bolesti koje su buknule u barakama".

"Vrlo često su vršene egzekucije, uglavnom vešanjem i premlaćivanjem, bez ikakvog suda i krivice, iz čistog iživljavanja. Deca su umirala masovno, jer su uslovi u logoru pogotovo za njih bili pogubni. O svemu ovome postoje brojna svedočanstva preživelih, ali i malobrojnih Dobojlija koji su se usudili da stradalnicima olakšaju muke i daju im koru hljeba. Jedan od ključnih svedoka ovog užasa bio je prota Slavko Trninić, koji je opojao i sahranio nebrojene žrtve. U svojim sećanjima je sačuvao slike taljiga koje su po trideset leševa vozile na groblje Bare, gde su ukopavani u grobnice bez oznaka, a kada je zemlja počela da povraća krv, mrtve su sahranjivali u jame na obodu obližnjeg sela Pridjel", priča Lidija Žarić.

Čak i danas, podseća ona, prilikom iskopa i zemljanih radova u Pridjelu, ljudi nalaze delove skeleta mučenika. Prota Trninić je kasnije bio glavni inicijator i borac za izgradnju spomen crkve Svetih apostola Petra i Pavla i Spomen kosturnice, koje su dovršene i osvećene 1938. godine. Nakon samo tri godine, kosturnicu i spomenik minirale su i do temelja srušile ustaše.

"Nikakvog suda, nikakvog procesa ni senke pravde nije bilo za stradalnike. Bili su krivi zato što su Srbi i pravoslavci, i s njima se moglo postupati kako se zlotvorima u datom momentu prohte. S jedne strane, ionako oskudna hrana namenjena logorašima se masovno krala, a stražari i zapovjednici logora su otvoreno zarađivali na preprodaji. Život nije bio vredan ni uzdaha, ako bi tog dana zlotvorima palo na pamet da nekog obese, ubiju, a često se dešavalo da zatvorenicima narede da premlaćenog, ali živog čoveka zakopaju. Prema svedočenju preživelog logoraša, nekoliko puta se desilo da ih stradalnik moli da ga zakopaju i nagrnu zemlju na njega, da prekrati muke", nastavlja priču o Dobojskom logoru Lidija Žarić.

Priča o logoru gurnuta u zaborav

Posebna priča je, nastavlja ona, bilo iživljavanje na ženama, devojkama i devojčicama od neretko 11 ili 12 godina, koje su bile grupno silovane, i bez izuzetka umirale od mrcvarenja.

"Jedna sudbina je ostala zapisana krvavim i plamtećim slovima u crnim analima logora. Majka sa sedmoro dece, skončavši u logoru, sahranjivala je jedno po jedno dete, očajnički nastojeći da ih spasi, da prežive makar jedući crve. Svih sedmoro je umrlo, a ona je poludela i razbila glavu na gredama barake", priča Lidija Žarić.

Priča o teškim stradanjima, o prvom koncentracionom logoru u Evropi ubrzo je po Prvom svetskom ratu, a zatim i posle Drugog rata zaboravljena, gurnuta u zaborav.

"Sve je prećutano, istoriografski pomereno u stranu, ali ta stradanja nisu nestala iz srpskog sećanja. Austrijanci su od srpskog kralja na pregovorima u Sen Žermenu, nakon rata, tražili da ne kažnjavaju te zločince. Kralj je to ispoštovao, nije ih javno amnestirao, ali nije ni kažnjavao. Germani vode računa o svojim saveznicima, ma koliko oni krvavi bili. Doduše, jeste kod pravoslavne crkve u Doboju podignut spomenik žrtvama logora, jedan veliki krst. Tito i njegovi komunisti su skinuli krst i napravili nekog bogalja na vrhu stuba, tako se tiho govorilo", kaže danas Danilo Tešanović.

Direktorka Centra za kulturu i obrazovanje u Doboju Lidija Žarić podseća i da je neposredno nakon završetka rata, postojala opredeljenost da se Dobojski logor istraži, dokumentuje i da se odgovorni zločinci predaju pravdi.

"Atanasije Šola, prvi predsednik Zemaljske vlade u Sarajevu, prikupio je više od 300 dokumenata i svedočenja o stradanju, zločinima i njihovim počiniocima, sa namerom da se predaju Međunarodnom sudu pravde. To se, nažalost, nikada nije desilo. Nova država je prećutno amnestirala zločince, u nastojanju da se ne ruši krhko jedinstvo Kraljevine SHS, a istina o Dobojskom logoru je prekrivena velom zaborava i ignorisanjem pokušaja da se nešto učini, što bi sačuvalo sećanje na ovu golgotu", kaže ona.

Šuckori prelaze u ustaše pa u komuniste

Književnik Danilo Tešanović podseća na strašno pravilo, istinu, da prestupnik, ako ga ne kazniš, "s pesmom ponavlja svoje greške".

"Ademaga Mešić i njegovi šuckori su se u Kraljevini Jugoslaviji pritajili, povukli u svoje rupe, bili manji od makovog zrna… A 1937. godine Ademaga postaje doglavnik Ante Pavelića i učestvuje u ustaškom pokretu… Nastavlja gde stao 1918, godine, sa zlim iskustvom, produžava svoj krvavi pir. Ubili su ga komunisti nakon Drugog svjetskog rata. Mnoge šuckorske ustaše su se opet pritajile, postale veliki komunisti, ugledne ličnosti… I? Prvog marta 1992. godine potomci šuckora, u porti Stare pravoslavne crkve u Sarajevu, pucaju u srpske svatove, ubijaju Nikolu Gardovića i ranjavaju sveštenika Radenka Mirovića. Razlog – Srbi su! Veći je zločin ubiti svata nego cara! – kažu ljudi. Krvavi epigoni su dočekali svoj vakat! Dva puta smo bili naivni, ovog puta se nismo dali! E, zato smo krivi", prenosi jednostavnu istinu Danilo Tešanović.

Zaključuje i da se "danas ne događa ništa što već nije bilo"

"Drugi su datumi i vekovi, akteri su isti, loši naslednici i loši epigoni, ciljevi su isti. Razlika između nas i ovih oko nas je drastična – mi se samo borimo za svoju slobodu, a oni za naše ropstvo. I uvek se oni, kada se poremeti ravnoteža, nagnu na pogrešnu stranu. Sva ova borba u poslednjih trideset godina je borba protiv zablude u kojoj smo bili. Zablude, južnoslovenskog bratstva!", kaže Tešanović.

Pisac knjige "Jevanđelje po robu" misli, izvlačeći još jednu analogiju, i da se ruski narod danas bori protiv svoje sovjetske zablude.

"Ništa nije odvojeno, ništa nije slučajno, sve se ponavlja. Usijale se glave da treba ići na Rusiju. Jezicima mlate kao sabljama. Pitao sam jednog starog muslimana: "Kako je bilo u Drugom svetskom ratu kada si u SS-jedinicama bio u napadu na Moskvu?" On mi je rekao: "Da smo odavde u Moskvu krenuli kao svatovska kolona, da su nas u putu dočekivali hlebom i solju, niko živ do Moskve ne bi stigao. Tolika je to daljina, a mi pošli ratom!". Ko hoće nek na vreme shvati. Ko neće, nek sačeka ishod. Srbi i Rusi mogu izgubiti bitku, ali nikad rat", kaže Danilo Tešanović.

Grobnice nikada do kraja nisu sistematski istražene

Podaci i dokumentacija o Dobojskom logoru su prilično šturi. Istoričari, podseća Lidija Žarić, nikada nisu u potpunosti istražili arhive u Beču u kojima postoji određen deo materijala, a ono što je sačuvano sabrano je i objavljeno u Spomenici Dobojskog logora, izdanju SPC iz 1938. godine.

"U istorijskim spisima piše da je u Dobojskom logoru skončalo oko 12.000 duša. Teško je proceniti tačnost ove tvrdnje, i analiza koje su do nje dovele. Jer, ponavljamo, nebrojene kosti su iskopane prilikom gradnje železničke stanice poslije Drugog svetskog rata, podignute na mestu logora, a to se desilo 30 godina nakon prvih ekshumacija i evidentiranja broja žrtava. Mještani Pridjela i danas zaziru da kopaju na području koje je bilo rubni dio logora. Grobnice nikada do kraja nisu sistematski istražene", kaže Lidija Žarić.

"Prema nama su postupali kao da nismo ljudi, psovali su nam srpsku majku, mrtve sahranjivali u zajedničke grobnice, bez imena i bez oznaka, da ni biljeg ne ostane, da nam se trag zatre. Ne znam šta smo im bili krivi. I jesu li bilo kome mogla biti kriva deca koja su tek učila prve reči, deca koja su se privijala uz majčine grudi i tako umirala, iznemogla od plača i gladi, na rukama nemohnih i bolesnih majki. Nečujno su se sklapale oči stotinama i hiljadama djece, bespomoćno i bolno. Oni koji su nam mogli pomoći bili su suroviji od zle sudbine. Svaki naš korak praćen je njihovom mržnjom, a masovno umiranje srpskog naroda jačalo je zadovoljstvo na njihovim licima", navodi u knjizi "Dobojski logor: hronika o austrougarskom logoru interniraca u Doboju 1915 – 1917", Dušan Paravac svedočenje Miloša Ćosovića.

"Ko bi mogao znati broj mrtvih u tom nesretnom logoru", pitao se svojevremeno i sam Ćosović koji je preživeo strahote Dobojskog logora.

"Ko bi mogao izbrojati žrtve strašnog bezumlja. Nije ih niko ni brojao. Niko, u stvari, i ne zna koliko je mrtvih zasuto zemljom pored reka Bosne i Usore. Nisam mogao razumeti što nas muče i teraju u smrt. Nisam mogao shvatiti objašnjenje da je sve zbog toga što smo Srbi. Narod je samo ćutao. Gotovo da se danima nije čula riječ, osim potmulog plača dece. Bilo je to doba umiranja. Vladala je jeziva tišina smrti", svedočio je svojevremeno Ćosović, prenosi u svojoj knjizi Dušan Paravac.

Spomenik bez krsta

Kod crkve svetih apostola Petra i Pavla u Doboju, u spomen na žrtve logora podignut je spomenik. "Doboj je srpska Golgota", rekao je na otvaranju spomenika 1938. godine prota Simo Begović. Tri godine kasnije vlasti ustaške NDH minirale su spomen kosturnicu u koje je bio sahranjen deo kostiju mučenika iz logora. Tek 1954. spomenik je obnovljen, ali, bez krsta na vrhu. Krst na spomenik vraćen je 1993. godine nakon osnivanja Republike Srpske.

U Doboju se 27. decembar obeležava kao "Dan sećanja na žrtve logora u Doboju". U Muzeju u ovom gradu postavljena je i stalna izložba "Dobojski logor, kultura sećanja 1915 – 2015", a najnovija postavka je iz 2022. godine. U muzeju se čuva  i vrh originalnog krsta sa Spomen kosturnice i spomenika iz 1938. godine.

Drugi spomenik "Dobojski logor 1915-1917" podignut je u Doboju 1. jula 2016. godine, kada je otkriven i osvećen. I ovaj spomenik posvećen je srpskim logorašima austrougarskog logora u Doboju. Spomenik je podignut u blizini železničke stanice upravo na mestu gde su se nalazile konjušnice austrougarske vojske u kojima je zatvaran i mučen srpski narod.