Grobovi srpskih vojnika rasuti po svetu: Neznani junaci plave grobnice i polarnog kruga

Nikada nećemo saznati da li su poručnika Bratislava Slavkovića, Svetozara Protića iz Kamenice ili Milovana Jeremića čiji nadgrobni spomenik se nalazi pored njihovih, oplakivali nad praznim grobom kod kuće u Srbiji, dok je onaj u kojem su sahranjeni, pokriven travom, ležao stotinama kilometara daleko u malom mestu Ašah u Austriji, nedaleko od Mauthauzena.

Večna kuća njihova i još 5.359 srpskih vojnika koji su bili zarobljenici u austrougarskom logoru u ovom mestu.

Nedaleko od njih, na vojničkom groblju Rajfendorf u Mauthauzenu sahranjeno je oko 8.000 srpskih vojnika koje je ista zla sudbina dovela u iste logoraške lance tokom Prvog svetskog rata. Tako se na svega dvadesetak minuta vožnje od austrijskog grada Linca nalaze dva vojnička groblja na kojima počiva više od 13.000 srpskih vojnika.

Ni Ašah ni Mauthauzen, kao što znamo, nisu simboli stradanja srpske vojske u Prvom svetskom ratu niti najpoznatiji ratni memorijali iz ovog perioda u inostranstvu, što pokazuje razmere katastrofe koju je podnela srpska vojska, ali i razmere našeg kolektivnog zaborava.

Desetinama hiljada grobova srpskih vojnika iz Prvog rata treba dodati stradale u Drugom svetskom ratu, civile za čiji se grob i ne zna, stradale u masovnim grobnicama i krematorijumima nacističkih koncentracionih logora.

Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja iz 2018. godine, evidentirano je čak 679 srpskih ratnih memorijala u 43 države sveta.

Za neke svi dobro znamo, poput Vida sa njegovom Plavom grobnicom u koju je bačeno oko 10.000 umrlih ili Zejtinlika, neke obilaze samo državne delegacije i članovi boračkih udruženja, drugi su žrtve našeg kolektivnog zaborava, a ima i onih kojima preti fizičko uništenje. Nedavno je objavljeno da bi na brdu Zebrnjak u Severnoj Makedoniji, gde se nalazi ratni memorijal posvećen poginulima u Kumanovskoj bici u Prvom balkanskom ratu i gde je u spomen-kosturnici sahranjeno 678 srpskih vojnika, trebalo da se izvode minerski radovi i upozoreno je da bi oni dodatno devastirali ionako već oštećeni memorijal.

Predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918. njihovih potomaka i poštovalaca Nikola Filipović potvrđuje za RT Balkan da je kosturnica na Zebrnjaku u lako lošem stanju i podseća da su je minirali bugarski fašisti tokom Drugog svetskog rata.

"Potencijalna miniranja koja su najavljena u ovoj godini mogli bi trajno izbrisati ovaj, ionako loše sačuvan, ratni memorijal. Rešenje bi bilo ekshumacija grobnica i premeštaj zemnih ostataka na srpsko vojničko groblje u Bitolju", kaže Filipović i dodaje da veruje da postoji dobra volja u resornom Ministarstvu rada da se reši višedecenijski problem očuvanja srpskih memorijala.

On ističe da su članovi udruženja na čijem je čelu do početka pandemije virusa korona na proleće i jesen svake godine išli širom Severne Makedonije i održavali pojedinačne grobnice srpskih ratnika. Kako kaže, u Severnoj Makedoniji ima više od 20 srpskih vojničkih grobalja i na hiljade pojedinačnih grobnica palih srpskih ratnika u periodu 1903-1918. godine. Među njima se izdvajaju Vojničko groblje u Bitolju, Zebrnjak i Kajmakčalan.

"Najpoznatiji naši memorijali van otadžbine su kosturnice na Ostrvima Vido i Krf i u Solunu na Srpskom vojničkom groblju Zejtinlik. Ova mesta naši članovi obilaze kao deo državne delegacije od 17. do 25. septembra kada se obeležavaju godišnjice iskrcavanja srpske vojske na ostrva Krf i Vido, kao i proboj Solunskog fronta", napominje naš sagovornik. 

Jednim od najvećih srpskih vojničkih grobalja smatra se ono u Jindrihovicama u Češkoj, gde su u mauzoleju podignutom 1931. godine sahranjeni posmrtni ostaci 7.100 srpskih zarobljenika austrougarskog logora u ovom mestu.

"Pojedinačnih grobnica imamo širom sveta od Ujedinjenog Kraljevstva do Vladivostoka. Manje poznati srpski memorijali su u Keninsbergu, današnja Nemačka, gde počiva preko 3.000 stradalih Srba i u Holandiji, selo Garderen gde je sahranjeno 35 Srba stradalih od posledica ranjavanja, a koji su razmenjeni za zarobljene nemačke vojnike", kaže Filipović.

U tuđini i nepoznatom svetu, kako je uklesano na spomen-obeležju, počiva i 142 ratnika zarobljenika logora u Ulmu u Nemačkoj, oni koji "položiše život svoj za otadžbinu posle dugog ratovanja i mnogo napora".

Dugi rat, napori i žrtve nisu doneli i dugi mir i slobodu. Oko 25 godina nakon smrti Bratislava Slavkovića, Svetozara Protića iz Kamenice i Milovana Jeremića, u Mauthauzenu je ponovo otvoren koncentracioni logor – počeo je Drugi svetski rat. I ponovo su neki drugi Srbi, vojnici i civili, nedaleko od mesta gde su skončali njihovi preci, dovođeni ovde da skončaju svoj zemaljski život.

Udruženje koncentracioni logor Mauthauzen svojevremeno je zabeležilo da su najmanje deset Srba bili zarobljenici ovog zloglasnog logora i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Koncentracioni logor u Mauthauzenu nije na potpuno istom mestu gde je bio i onaj iz Prvog svetskog rata, bili su na dve različite lokacije, ali simbolika jeste značajna da su u jednom naseljenom mestu bila dva logora u dva svetska rata, kaže za RT Balkan istoričar dr Nenad Lajbenšperger iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograd.

"Pri tome jedan je bio vojni, izuzetno veliki, možda jedan od najvećih logora koji je postojao i svakako jedno od najvećih stratišta Srba tokom Prvog svetskog rata, to je logor za ratne zarobljenike Mauthauzen, a drugi koncentracioni logor iz Drugog svetskog rata gde su tamničeni skoro svi narodi Evrope", kaže Lajbenšperger.

Na spomen-ploči u jednoj od preostalih baraka nacističkog logora Mauthauzen upisano je da je u ovom logoru smrti živote izgubilo 12.890 Jugoslovena.  

"Mauthauzen je imao preko stotinu podlogora, od kojih treba spomenuti Guzen gde je veliki broj Srba stradao. Jedno od malo poznatih mesta stradanja je dvorac Harthajm, koji je takođe bio jedan od podlogora. Tu nije toliko puno Srba zatvoreno, ali je značajno jer su tu vršeni različiti medicinski ogledi i ispitivanja na zarobljenicima", ističe Lajbenšperger.

Samo u ovom koncentracionom logoru, dakle, srpski logoraši bili su među žrtvama prinudnog rada, izgladnjivanja i smrti u glavnom logoru, krematorijuma u Guzenu i monstruoznih medicinskih eksperimenata u Harthajmu.

Međutim, čak i ove monstruoznosti nadmašio je logor koji je postao simbol stradanja Srba u Drugom svetskom ratu: Jasenovac. Najviše Srba stradalo je upravo u ovom ustaškom logoru, zbog čega nešto manju pažnju javnosti dobijaju ratni memorijali iz Drugog svetskog rata vezani za srpsko stradanje u drugim državama.

"U austrijskom Osnabriku se nalazio jedan od najvećih oficirskih vojničkih logora, a njih je takođe bilo mnogo tokom Drugog svetskog rata. Bio je to logor u kojem je bio zatvoren najveći broj srpskih oficira u nekom trenutku", napominje Nenad Lajbenšperger.

Srpski logoraši nisu umirali samo u užasima Mauthauzena, Dahaua, Aušvica deleći zlu sudbinu stotina hiljada žrtava u vreme kada je Hitler radio na istrebljenju jevrejskog naroda, a Pavelić srpskog.

Umirali su i u polarnom krugu, oko 4.000 kilometara udaljeni od kuće – u blizini norveškog Narvika. Oko 900 zarobljenika dovedeno je iz Jugoslavije na sever Norveške, u Baisfjord, a više od 80 odsto njih skončalo je svoj život tu za samo četiri meseca.

"Radili su pod veoma teškim uslovima na infrastrukturnim radovima, izgradnji puteva i slično. Iako to nije veliki broj stradalih kada se pogleda ukupan broj žrtava koje je Srbija imala tokom Drugog svetskog rata, najveći postotak ljudi koji su umrli u nekim logorima je upravo u onima u Norveškoj. Međutim, značajno je prijateljstvo koje se izgradilo između Norvežana i Srba, Norvežani su pomagali Srbima koji su bežali iz logora i njima je bilo bitno to sećanje. Postoji čitav niz memorijala na mestima gde su se nalazili ti logori", naglašava Lajbenšperger.