U Ruskom domu održana tribina "Kosovo i Metohija – pogrom koji traje"

Važno je da srpski narod ostane i opstane na teritoriji KiM, ne samo zbog lične imovine već i zbog duga prema precima, ali i kako bi velike srpske svetinje i manastiri bili sačuvani od uništenja, ocenjeno je večeras u Ruskom domu u Beogradu na tribini kulturno-edukativnog karaktera "Kosovo i Metohija - pogrom koji traje" posvećenoj obeležavanju 20. godina od martovskog pogroma na KiM.

Na početku tribine u punoj sali Ruskog doma, naglašeno je da se ove nedelju 17. marta navršava tačno 20 godina od, kako je ocenjeno, "najvećeg etničkog čišćenja na teritoriji Evrope u 21. veku", kada je sa teritorije KiM proterano više od 4.000 Srba, od kojih se do danas većina njih nije vratila u svoje domove.

U talasu nasilja na KiM tada je ubijeno 19 osoba, od kojih osam Srba, dok je 11 Albanaca stradalo u obračunu s pripadnicima međunarodnih snaga bezbednosti.

Tada je povređeno najmanje 170 Srba, kao i desetine pripadnika međunarodnih snaga koji su se sukobili s lokalnim Albancima štiteći Srbe i njihovu imovinu.
Porušeno je oko 800 srpskih kuća i zapaljeno 35 verskih objekata, uključujući 18 spomenika kulture, među kojima i crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.

Profesorka srpskog jezika u Gimnaziji u Orahovcu i autorka knjige "Kosovometohijski glasovi", novinarka Olivera Radić, pričajući o martovskom pogromu Srba sa KiM, podsetila se da je tog 17. marta 2004. godine, bila u svojoj porodičnoj kući u Orahovcu sa troje dece i osetila nemoć kada je iz pravca donjeg dela Orahovca čula skandiranje "UČK, UČK" iz mase koju je činilo nekoliko hiljada Albanaca.

"U tom trenutku sam shvatila da nemamo kuda da idemo. Na koju god stranu da odemo bili su oni. Nemamo gde da bežimo. U tom trenutku se pojavila moja tetka sa ženama...koje su bežale i onda smo se zajedno zaključali u kuću. Bilo nas je više pa nam je bilo nekako lakše. Masa je jurišala, približavala se i čitavu ulicu su demolirali", rekla je Radićeva.

Neki su, kako je navela, uspeli da se spasu te mase i da pobegnu, a neki ne.
Naglasila je i da je na KiM uništeno i mnogo srpskih grobalja, da su Albanci nadgrobne spomenike oskrnavili, a da su neki spomenike koristili kao stolove u ugostiteljskim objektima.

"Kada je u pitanju martovski pogrom, najviše nas je zabolelo to što oni koji su ga sproveli nisu kažnjeni. Napadnuti su i povređeni mnogi vojnici KFOR-a, ali su Albanci nakon svega toga čak i nagrađeni. Nagradili su ih nezavisnošću i priznanjem Kosova", ocenila je Radićeva.

Ona je podsetila i na nemile događaje iz jula 1998. godine, kada su pripadnici takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) na području opštine Orahovac izvršili masovno kidnapovanje i egzekuciju Srba i Roma.

Ona je istakla da je tada za manje od nedelju dana kidnapovano više od 100 Srba i Roma, pretežno civila, i odvedeno u zatvore i logore tzv. OVK, da je tokom napada ubijeno sedam osoba, a tokom jula 1998. na teritoriji opštine Orahovac čak 47 Srba i Roma.

Radićeva je podsetila da je tada samo iz sela Retimlje u jednom danu oteto 14 muških članova porodice Kostić, a istog dana, iz manastira Svetih Kozme i Damjana u Zočištu, šest monaha, koji su tek posle intervencije OEBS-a i Međunarodnog crvenog krsta pušteni.

Ona je naglasila da su se ovi napadi desili pre navodnih događaja u Račku koji su poslužili kao izgovor za bombardovanje SR Jugoslavije, u mirnodopskom periodu i napomenula da ih međunarodna zajednica nije osudila.

"Te strahote koje smo preživljavali ostavile su tragove na sve nas, ali najteže je bilo kada je potpisan taj humanitarni sporazum i kada je došao taj takozvani mir, kada smo po nekima pobedili i kada je naš narod morao da pakuje svoje stvari i kada mnogi nisu stigli da se spakuju i da sačuvaju svoja kućna ognjišta", rekla je Radićeva.

Naglasila je i da ostali delovi Srbije pripadaju svim Srbima i da čovek ma gde da ode može naći svoj dom, ali da je važno da ostane tamo gde je rođen i gde su njegovi preci.

"I bilo je važno da se ostane i zbog naših svetinja, od manastira Visoki Dečani, preko Pećke Patrijaršije, Svetih Arhijereja, Zočišta, Gračanice, Bogorodice Ljeviške, Dečana, Draganca, Banjske i mnogih drugih", istakla je Radićeva.

Predsednik Humanitarne organizacije "Kosovsko pomoravlje" Nikola Vasić rekao je da je te 2004. godine bio dete, imao 10 godina i da se kada su počeli nemiri najviše zabrinuo za svog brata koji je u tom trenutku studirao u Kosovskoj Mitrovici.

"Ostala mi je u sećanju neizvesnost. Gledali smo događaje putem malih ekrana i postavljali pitanje šta će biti ako napadnu nas. Kod nas su tri srpska sela spojena, Partiš, Budriga i Pasjene, moram da kažem da se narod organizovao i nisu smeli da napadnu", rekao je Vasić.

On je dodao da je tada stekao utisak da Srbe na KiM nema ko da zaštiti i da zavise od volje međunarodnih snaga.

Satiričar i student sociologije Univerziteta u Prištini Jovan Zafirović rekao je da je poput Vasića i on tokom pogroma bio dete i da je imao tu sreću da je u njegovom kraju bilo relativno mirno.

"Za razliku od kraja odakle dolazi Olivera i za razliku od mnogih drugih krajeva na prostoru Kosova i Metohije, naš deo oko Kosovske Kamenice, donji deo sela Ranilug, Donje Korminjane i Gornje Korminjanje su etnički srpska i nisu imala situacije te vrste. Ali smo događaje pratili preko televizije. Neretko su ljudi sedeli pored televizora i razmišljali šta dalje da rade kada program dođe i kod nas", rekao je Zafirović.

Zafirović se podsetio da se i on tada pitao kuda će sa porodicom ukoliko i njih napadnu.

"I sada kada razmišljam, 20 godina posle tog martovskog pogroma, javlja mi se pitanje, posmatrajući situaciju onih koji su otišli, da su oni imali gde da dođu iz grada kod rođaka u selo", upitao je Zafirović.