Svet
Pravi genocid o kojem se ćuti: SAD na Filipinima ubile najmanje 250.000 civila
Japanske okupacione trupe su za vreme Drugog svetskog rata ubile između pola miliona i milion Filipinaca, što poprima okvire genocida. Međutim, u javnosti se vrlo retko pominje još jedan, takođe mogući genocid, koji je narod Filipina pretrpeo, ali četiri decenije ranije
Na Filipinima će od 20. aprila do 8. maja, uz učešće ko 17.000 američkih, filipinskih, japanskih, francuskih i kanadskih vojnika, biti održani veliki manevri pod nazivom "Balikatan".
Ove vest ima veliki (geo)politički značaj, budući da će japanska vojna čizma, prvi put posle Drugog svetskog rata, stupiti na tlo Filipina, ovoga puta u svojstvu saveznika SAD. Čak je u nekim azijskim medijima najavljeno da će japanske trupe, tom prilikom, takoreći ritualno, lansirati protivbrodsku raketu u pravcu NR Kine.
Filipini su bili žrtva japanske imperijalne politike, pa dolazak japanskih trupa u svetlu najnovijih militarističkih izjava u Tokiju budi veliku pažnju.
Japanske okupacione trupe su za vreme Drugog svetskog rata ubile između pola miliona i milion Filipinaca, što poprima okvire genocida. Međutim, u javnosti se vrlo retko pominje još jedan, takođe pravi genocid, koji je narod Filipina pretrpeo, ali četiri decenije ranije.
Posredi je genocid koji su nad filipinskim stanovništvom počinile SAD, čiji će vojnici činiti udarnu okosnicu predstojećih manevara na Filipinima i koje u toj ostrvskoj državi danas imaju najmanje devet vojnih baza.
Tako dolazimo do izvesnog paradoksa: dve države koje su počinile teške zločine genocida u prošlom veku nad Filipincima, danas se izdaju za zaštitnike Filipina od Kine koja Filipine nikada u istoriji nije napala.
Cilj nije bila sloboda, nego eksploatacija
Radnja ove priče spada u geopolitičke "klasike" aktuelne i danas.
Nakon što je u okviru šireg Američko-španskog rata, tobože, podržavao borbu Filipinaca za slobodu protiv posustale španske imperije u 19. stoleću, u kojoj su stradale desetine hiljada ljudi, Vašington je 1898. godine "kupio" Filipine za 20 miliona tadašnjih dolara i pokušao da ih pripoji, u čemu je samo delimično uspeo, jer je tu nameru osujetio Drugi svetski rat.
Kada su Filipinci 1899. godine shvatili da cilj podrške SAD nije njihovo oslobođenje, ni demokratizacija društva, uvođenje vladavine prava i sloboda za građane, već nova "umivenija" okupacija i ekonomska eksploatacija zemlje, poveli su novi rat, ovoga puta protiv američkih kolonizatora.
Američki vojnici počinili su masovna ubistva praćena mučenjima
Od februara 1899. do početka jula 1902. godine, američke trupe ubile su čak nekoliko stotina hiljada filipinskih civila. Većina izvora slaže se da je posredi broj od najmanje 250.000 žrtava, premda postoje mišljenja koje idu do pola miliona ili čak milion ubijenih civila.
U sukobima je, takođe, poginulo nešto više od 4.000 američkih i dvadesetak hiljada filipinskih vojnika.
Masovna ubijanja filipinskih civila pratilo je okrutno postupanje prema njima.
"Jedna od najozloglašenijih metoda mučenja koju su razvili američki vojnici bila je takozvana vodena terapija. Ovaj vid mučenja podrazumevao je nasilno ulivanje vode u grlo i želudac žrtve sve dok joj se stomak ne naduje. Kada bi telo bilo ispunjeno vodom, oni koji su sprovodili mučenje nasilno su izbacivali vodu iz tela zatvorenika, bilo udaranjem pesnicama, bilo kundakom puške. Vodena terapija je u mnogim slučajevima sprovođena javno, bez straha od posledica. Taj postupak mogao je da se ponavlja satima bez prestanka, sve dok žrtva ne bi otkrila tražene informacije. Zanimljivo je zapaziti i sam naziv ovog mučenja. 'Izlečiti' nekoga vodom podrazumeva da je ta osoba bolesna ili nečista; kada se to poveže sa diskriminacijom kojoj su mnogi Filipinci bili izloženi, ova tehnika predstavlja spoj strahovitih ratnih zločina i nastojanja da se u potpunosti izmeni filipinski način razmišljanja, u nadi da će žrtve biti 'pročišćene' od svoje navodne prljavštine", navodi Endru Klem, potomak filipinskog emigranta u SAD, u naučnom radu pod naslovom "Genocid nad Filipincima" koji je objavio Univerzitet Santa Klara.
Šta sve prećutkuju školski sistemi
U kolikoj meri je američki genocid nad Filipincima nepoželjna tema, očigledno iz političkih razloga, što bi možda bila i dobra lekcija za srpski narod, svedoči primer dede Endrua Klema koji je sa Filipina emigrirao u SAD.
"Moj deda, rođen 1931. godine, odrastao je na Filipinima tokom tridesetih i četrdesetih godina 20. veka. Pre nego što je emigrirao u SAD 1946. godine, preživeo je japansku okupaciju Filipina. Seća se kako su japanski vojnici palili škole i marširali kroz njegov rodni grad Kulasi Antik, na ostrvu Panaj, zbog čega je celo selo bežalo u planine", navodi Endru.
Strah od japanske vojske, kako dodaje, naterao je dedu da u mladosti napusti školu. O svom školovanju tamo pamti vrlo malo, osim da je učio o velikim herojima Filipina: Hoseu Rizalu i Emiliju Aginaldu.
"Iako ovi heroji, nacionalisti i revolucionari predstavljaju pojedine aspekte filipinske istorije, drugi delovi su u potpunosti izostavljeni iz identiteta Filipinaca. Generacija koja je školovala mog dedu iskusila je i proživela španski kolonijalizam, kratko razdoblje nezavisnosti, a potom američku okupaciju i imperijalizam. Ono što moj deda nikada nije naučio, jeste da je Emilio Aginaldo, kao vođa Filipinske nacionalne vlade, vodio borbu protiv vojske SAD. Nije znao da je američka vojska palila sela, baš kao što su Japanci palili škole tokom Drugog svetskog rata. U stvarnosti, zločini počinjeni na Filipinskom arhipelagu, tokom Filipinsko-američkog rata (1899–1902) ukazuju na to da su SAD bile zainteresovane za širenje američkog imperijalizma i pokušaj 'civilizovanja' divljaka, što je na kraju podrazumevalo i čišćenje niže rase", naveo je u pomenutom naučnom radu Endru Klem.
Razlozi koji su doveli do rata, kao i način na koji je on vođen, dodaje dalje, navode čoveka da se zapita da li je taj rat uopšte bio rat, ili pre moderni genocid dvadesetog veka
Live
